Pirot i pirotski kraj

7sep2019 Kroz Arbinje do vodopada Tri kladenca

Uvek kada krećem u pravcu Tupavice, Arbinja, Koprena ili Bratkove strane, za polazno mesto biram Sinošćir, mesto u dolini Dojkinačke reke gde se put za Klisuru i Kopren odvaja od puta za Arbinje i prevoj Kravave bare (Belege). Tako je bilo i ovog puta. Ovo mesto se nalazi na nadmorskoj visini od oko 980 m i tačno 3 km je udaljeno od prelepog planinarskog doma na izlazu iz sela Dojkinci. Udaljenost od Pirota je oko 41 km i mene je za prelaženje tog rastojanja automobilom bilo potrebno nešto više od sat vremena.

Svakako je još lepše krenuti peške od planinarskog doma, mesta gde prestaje asfalt i za ogromno prostranstvo nastavlja makadamski put, ali ja sam želeo da uštedim na vremenu i sačuvam nešto snage jer su u pitanju velika rastojanja. Od Sinošćira je prava šteta ići dalje automobilom, jer se tako može iskusiti tek zanemarljivi delić lepote ovog prostora.

Put prati Dojkinačku reku i posle 10 minuta hoda sam naišao na Lilinu česmu, a pet minuta nakon nje i na skretanje za čuveni vodopad Tupavicu:

Mnogi izletnici do ovog mesta dolaze automobilima. U to sam imao prilike da se uverim u povratku. U svakom slučaju reč je o ,,must see'' mestu koje se na putu za Arbinje jednostavno ne sme propustiti. Tupavica definitivno ne spada u grupu najvećih staroplaninskih vodopada, ali je zvanično jedan od najlepših, ne samo na Staroj planini već i u Srbiji. Njegovoj lepoti doprinose širina i prelivanje vode sa visine od oko 15 m preko stena crvenkaste boje. Kao što sam već jednom pisao, Tupavica se nalazi na poleđini knjige ,,Vodopadi Srbije'', enciklopedijsko-turističkog vodiča iz 2013. godine, autora Dragovana Stojadinovića Suleta, iz Kragujevca.

Okolina vodopada je uređena u prijatno izletište i sve veći broj Piroćanaca svoje prijatelje sa strane ili rođake dovodi na ovo lepo mesto, koristeći činjenicu da je lako pristupačno (svega stotinak metara od puta). Od planinarskog doma u Dojkincima potrebno je oko sat vremena prijatne šetnje.

Naravno da mi se Tupavica ranog septembarskog jutra nije prikazala u svom najboljem izdanju, ali nakon sušnog avgusta nisam ni imao prevelika očekivanja. Meni je ona uvek lepa i do sada se nije desilo da nekada prođem putem za Arbinje, a da je ne posetim.

Nakon kraćeg zadržavanja, produžio sam putem dalje:

Posle nepuna 20 minuta hoda, bio sam na mestu koje se naziva Rečna poljana. To je proširenje koje se nalazi na desnoj obali Dojkinačke reke, na kome se nalazi nekoliko objekata i jedno važno mesto na kome obično svi zastanu i osveže se vodom. To je Skripčanova česma:

U obližnjem šumarku, od pogleda skrivena krošnjama drveća, nalazi se napuštena karaula ,,Lise'':

Svega pet minuta nakon Rečne poljane nailazi se na mesto sa nekoliko kuća i građevinskih mašina:

Još pet minuta hoda nakon ovog mesta sa leve strane je jedna neugledna planinska kuća. Preko puta nje se skreće na stazu koja vodi do prvog u nizu takozvanih arbinjskih vodopada. Zove se jednostavno - Arbinjski vodopad:

Samo 500 m dalje od ovog mesta, nalazi se još jedna napuštena kuća. Iza nje je mesto gde sam se u avgustu 2017, sa svojim drugom Dejanom Tričkovićem, spustio na put u povratku sa Bratkove strane i Ravnog bučja. U visini ove kuće se nalazi najpoznatiji i najlepši vodopad Arbinja - Draganov vir:

U ovom području se u Dojkinačku reku uliva nekoliko potoka, a najznačajnije desne pritoke su Ravnobučki potok i potok Bratkovači dol. Ukoliko se produži dalje, nailazi se na mesto označeno tablom, koje zvanično predstavlja početak Arbinja, po mnogima najlepšeg dela Stare planine u Srbiji. Odmah iza je odvajanje puta za Bislavu i Bratkovački do (odatle sam u jesen 2000. sa svojim ujakom krenuo u osvajanje Bratkove strane), a zatim i jedno interesantno mesto koje se naziva T'vne (tamne) čaršije. Čine ga karakteristične oble stene izvajane u peščaru:

Sa ulaskom u Arbinje, sve je više četinara. Prema mišljenju svih koji su ovaj predeo posetili, ovo je bez sumnje najlepša rečna dolina Srbiji, srce staroplaninskog masiva i srž njegove lepote.

Posle desetak minuta hoda od T'vnih čaršija, sišao sam do reke da slikam mesto gde se ona preliva preko crvenih pločastih stena. Voda je neverovatno čista i prozirna:

Ovakvih slapova, kaskada i virova je nebrojeno na Dojkinačkoj reci u Arbinju i nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Zbog čestih stajanja u cilju fotografisanja, obilazak Arbinja uzvodno uz Dojkinačku reku, zna da potraje dosta duže od povratka.

Arbinje predstavlja strogi prirodni rezervat, u kome se nalaze najočuvanije i najlepše smrčeve šume, ne samo na Staroj planini već i u Srbiji uopšte. Brojne životinjske vrste doprinose bogatstvu prirode, a zanimljivo je da se u ovom kraju ponekad uoče i tragovi mrkog medveda. 

Na putu kroz Arbinje prolazi se preko nekoliko betonskih mostova (ja sam ih na putu do odredišta izbrojao šest) koji sada obezbeđuju siguran prelaz preko reke. Međutim, u leto 2008. nezapamćeno nevreme je odnelo stare mostove i oštetilo put na više mesta tako da se jedno vreme terenskim vozilima nije moglo kroz ovo prostranstvo. U međuvremenu su mostovi obnovljeni i ojačani pa mnogi planinari, šumari i berači borovnica svojim vozilima zalaze dosta daleko.

Dalje sam prošao pored dve šumarske kuće koje se nalaze na kratkom rastojanju jedna od druge, obe na suprotnoj, desnoj obali reke. U povratku sam ovde sreo dva vredna momka koji su utovarali drva u kamion:

Zatim sam prošao pored jednog lepog mesta na reci gde uvek stanem i napravim dosta fotografija. Odavde se, visoko gore levo, vidi markantni Jovički kamen (1551 m):

Mostovi su zatim učestali i stalno se prelazi sa jedne strane reke na drugu:

Na sledećim slikama je meni veoma drag deo Arbinja, sa izuzetno lepim stablima smreka:

Približavao sam se kraju Arbinja. Najpre sam naišao na izvor koga nazivaju Ladna voda, na kome se ledena voda cedi iz stena obraslih mahovinom. Malo dalje, iza mosta, nalazi se mesto koje predstavlja okretnicu terenskih vozila i šumarskih kamiona. Dalje se praktično više ne može vozilom.

Ovaj kraj je prepun borovnica. Tu se nalazi spoj dva potoka. Onaj sleva dolazi sa Krvavih bara kroz Belčin do, a drugi, desni, predstavlja gornji tok Dojkinačke reke i vodi ka vodopadu Tri kladenca i njenom izvorištu istog imena, na padinama Koprena. Mesto gde se spajaju pomenuti potoci nalazi se na oko 1490 m nadmorske visine, udaljeno je od Sinošćira oko 11 km ili 14 km od Dojkinaca. Meni je do njega trebalo oko 2h 20 min hoda od mesta gde sam ostavio automobil. Ovde su potoci naneli veliku količinu stenovitog i drvenog materijala pa je dalji prolaz otežan.

Od mosta prikazanog na poslednjoj slici, ja sam produžio stazom koja prati izvorišni krak Dojkinačke reke. Ovde želim da se zahvalim Snežani Lazić, ženi koja mi je dala neophodne instrukcije za dalje kretanje do vodopada Tri kladenca. Naime, nikada nisam bio u ovom kraju (iznad desne obale Dojkinačke reke prema vrhovima Tri čuke na samoj granici izdiže se deo koji se naziva Međa planina) i bilo mi je potrebno usmerenje. Zahvaljujući Snežaninim savetima, koju zajedno sa njenim suprugom Nenadom smatram za najboljeg poznavaoca Stare planine i njenih zabiti, nisam imao većih problema da stignem na željeno mesto. Postojala je namera da se uputim i dalje - do izvora Tri kladenca, ili možda do vrhova Tri čuke (oko 1930 m), ali sam na licu mesta procenio da je to izuzetno naporna relacija. Osim toga, bio sam sâm, prilično umoran od pešačenja kroz Arbinje, a i oblaci nadamnom mi nisu ulivali poverenje. Zbog toga sam obilazak ovih mesta odložio za neku drugu priliku, naravno u društvu drugara. Još je bolja varijanta terenskim vozilom doći do izvora Ladna voda i onda se odmoran uputiti u osvajanje pomenutog prostranstva. Uostalom, na izvoru Tri kladenca sam bio septembra 2015, ali u povratku sa Koprena, tako da je to mesto možda i dostupnije iz pravca Klisure, Stražne čuke i Koprena.

Krenuo sam stazom uz levu obalu Dojkinačke reke. Krajolik je bio prelep, a staza urasla u visoko rastinje, ali prilično jasna i prepoznatljiva:

Želim da istaknem da nakon mosta nije bilo nikavih markacija koje bi mi olakšale put. I pored Snežaninih uverenja da ću videti neke oznake koje su ostale nakon poslednje planinske trke, od toga nije bilo ništa. Kretao sam se prateći tok reke, u glavi imajući isečak topografske karte i za svaki slučaj koristeći navigaciju na mobilnom telefonu. Jedino mi je teško uočljiva crvena zastavica pobodena u zemlju donela olakšanje jer sam znao da se nalazim na pravom putu. Pojedini delovi staze su bili blatnjavi, čak sam morao da gazim potočić i da gmacam kroz vodom natopljenu mahovinu.

Kada sam naišao na jedan potok koji je sa leve strane dolazio sa padina Tri čuke, produžio sam desno, glavnim tokom rečice, prošao kroz predeo prepun borovnica prateći skorašnje tragove prolaska planinarskih grupa i na jednom mestu prešao na desnu obalu potoka tj. Dojkinačke reke. Nadalje sam povremeno prelazio sa jedne obale na drugu:

Nalazio sam se u kraju nestvarne lepote, okružen bujnom vegetacijom i cvrkutom ptica:

Pored vodopada Tri kladenca sam bio nakon 40 minuta hoda od mosta i nepuna tri sata od mesta Sinošćir. Ukupno sam prepešačio 13 km, a od poslednjeg mosta i prelaska na šumsku stazu oko 2 km, po veoma teškom terenu. Vodopad Tri kladenca se nalazi na nadmorskoj visini od oko 1650 m i svakako je jedan od najlepših stroplaninskih vodopada:

Naravno da postoje periodi godine kada ovaj vodopad izgleda još lepše (npr. rano proleće). Možda je tada zbog niske vegetacije prilaz lakši, ali prepreku može da predstavlja zaostali staroplaninski sneg u ovoj senovitoj rečnoj dolini. Zanimljivo je da je vodopad Tri kladenca praktično do 2010. godine bio veoma malo poznat široj javnosti. Tek kasnije, sa pojavljivanjem brojnih fotografija na društvenim mrežama. interesovanje za odlazak do ovog lepog mesta je poraslo među planinarima. Tako ga sada, pogotovo u letnjem periodu godine, obilaze brojna planinarska udruženja. Ima isti naziv kao i izvorište Dojkinačke reke - Tri kladenca, koje je udaljeno 1-2 km veoma strmog terena i nekih 220 m visinske razlike. Interesantno je da je ovaj vodopad isprva nazvan Koprenski. Međutim, kasnije je naziv Veliki Koprenski vodopad preuzeo grandiozni kaskadni vodopad na drugoj strani masiva Koprena, a ovaj manji vodopad su planinari počeli da nazivaju imenom kojim ga je zvalo lokalno stanovništvo - Tri kladenca. Boravak na ovako lepo mestu predstavlja istinsku privilegiju:

Nadam se da sam vam opisom moje subotnje avanture bar malčice približio delić lepote jednog zabačenog kutka Stare planine i prelepog vodopada Tri kladenca. Savetujem vam da, ako odlučite da moju avanturu ponovite, ne sledite moj primer i u nju nikako ne krećite sami, već u društvu nekog iskusnog planinara, rođaka ili prijatelja. Za trud ćete u svakom slučaju biti nagrađeni - za to ne morate da brinete.

U povratku mi je trebalo manje od pola sata da siđem do mosta i puta u Arbinju, a na mestu gde me čekao automobil bio sam posle tačno 2h hoda. Bez većih zadržavanja, izuzev kod izvora i česama sa vodom, kretao sam se prosečnom brzinom od 6.5 km/h.

Trajanje relacije: oko 7.5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: većim delom kretanje putem kroz prelepo Arbinje uz uživanje u fantastičnim pejzažima; u drugom delu šumska staza uz dolinu izvorišnog kraka Dojkinačke reke, do jednog od najlepših vodopada na Staroj planini; ima dovoljno izvora i česama pa ne treba nositi preveliku količinu vode; kupine i borovnice u avgustu i septembru; do krajnjeg odredišta nezaobilazna Tupavica i još nekoliko lepih, manjih arbinjskih vodopada

Rizici: veliko rastojanje, nema markacija u gornjem toku Dojkinačke reke, kraj je pust i u njega ne treba ići bez iskusnog vodiča