Pirot i pirotski kraj

15aug2020 Na licu mesta - uklanjanje cevi iz korita Rakitske reke

Put Rakite krenuo sam na sebi svojstven način. Do oko 32 km udaljene Zvonačke Banje, vozio sam iz Pirota oko 45 minuta. Put je sada bolji, deonica od pružnog prelaza na Belom Polju do Gornje Držine je asfaltirana i polako se radovi provode kraju. Ostaju problematični delovi puta kod sela Vlasi i kroz oba dela kanjona reke Jerme, pre i posle Poganovskog manastira. U Trnskim Odorovcima sam prošao očekivanu policijsku patrolu jer sam znao da je Policijska uprava u Pirotu ovih dana bila u pripravnosti.

Nisam želeo da se zadržavam u Zvonačkoj Banji. Svaki odlazak u to mesto u meni izaziva tugu jer mi vraća uspomene na brojne drage događaje: izlete i kampovanja sa roditeljima i društvom, kupanje u bazenu sa termalnom vodom, hotel ,,Mir'', zatvoreni bazen, odmor nakon dilplomiranja u julu 2000, proslava deset godina mature 2002. godine... Pre nekih 12-13 godina sve se promenilo nagore. Sada je smeća na sve strane, a izgleda da kamioni babušničkog komunalnog preduzeća u ovaj kraj ne zalaze. Čak je i lepa informativna tabla TO Babušnice oborena i prepuštena propadanju:

Ostaje nada da će ovo mesto ponovo oživeti i dobiti novu šansu za svoj razvoj. Priča se o dolasku nekog ivestitora iz Makedonije koji će izgraditi novi hotel i sl. Ovakve investitore podržavam, za razliku od onih koji uništavaju reke i planinske potoke, a svoj profit stvaraju na nevolji naroda.

Odlučio sam da do Rakite odavde stignem peške. Krećem zagledan u Asenovo kale (1033 m) i krst koji se nakrivio na njegovom vrhu. Prolazim kroz čuveni tunel na ulasku u banju iz pravca Zvonca i Babušnice. Na njegovom ulazu je zanimljiva poruka. Prisećam se kampovanja od pre tridesetak godina, na litici odmah do tunela. Tada nismo ni znali da se u provaliji ispod litice nalazi kanjon Cedilka, kroz koji je nekada prolazila rudarska železnica, a koji sada mami posetioce svojim vertikalnim i gotovo spojenim stranicama.

Jedno mesto, koje se nalazi neposredno nakon tunela, nisam želeo da zaobiđem jer na njemu nisam bio baš dugo. Kada sam se tog dana pun utisaka vraćao iz Rakite, na mestu gde sam ostavio automobil bilo je nekoliko ljudi iz Niša koji su imali nameru da obilđu atrakcije u okolini Zvonačke Banje. Jedna devojka me pitala za izvor Slonovo d..., ne želeći iz pristojnosti da izgovori njegov puni naziv. Elem, objasnio sam joj put do izvora Slonovo dupe, koji se tako zove jer liči kao da vam je najveći kopneni sisar okrenuo svoju zadnjicu. Skretanje je neugledno i prilično loše označeno. Sa asfaltnog puta vodi strma staza u dužini od oko stotinak metara pa povratak zna da bude prilično nezgodan. Izvor se nalazi neposredno iznad Zvonačke reke (Blatašnice) i oduvek je poznat kao ,,dobar za oči'':

Na putu za Zvonce prolazim skretanje za selo Jasenov Del, napuštenu karaulu i vrh Sip, Asenovo kale i malo jezero na Vetrenskom potoku. Odavde se takođe može do kanjona Cedilka (kraća i bolja staza je iz Zvonačke Banje), kao i do jednog ribnjaka na desnoj obali Blatašnice.

Posle skoro pola sata od polaska, ulazim u selo Zvonce, centar čitavog kraja poznatog pod nazivom Derekul. Kroz selo prolazim brzim hodom. U njemu se nalazi stalna policijska stanica, a samo za ovu priliku primećujem ,,pojačanje'' iz Babušnice i Pirota.

Zvonce (bugarski Zvonci) je selo u opštini Babušnica, koje je od svog opštinskog centra udaljeno oko 26 km, a od Pirota oko 35. Nalazi se na ušću Rakitske i Berinske (Presečke) reke koje grade Zvonačku reku ili Blatašnicu, pritoku Jerme. Prema prvom popisu stanovništva iz 1880. godine, u selu su registrovana 242 stanovnika. Sledećih decenija stanovništvo se uvećavalo pa je 1948. godine selo Zvonce brojalo 587 ljudi. U narednom periodu, zatvaranje firmi, važnih za opstanak sela, izazvalo je ubrzanu migraciju ka velikim gradovima u potrazi za novim poslom, tako da su u selu 2011. godine živela 198 stanovnika.  (,,Vera i kamen'', Cvetko D. Ivanov i grupa autora, Narodna biblioteka ,,Detko Petrov'', Dimitrovgrad 2018).

Zvonce je staro naselje, o čemu svedoči mnoštvo arheoloških nalazišta oko njega. Atar sela je bio naseljen i korišćen kao rudarski i lečilišni prostor još u antičko i rano srednjevekovno doba. Postoji  predanje da je nekada, još u predtursko doba, u Zvoncu radilo 70 magaza (naziv za zgradu u seoskom domaćinstvu u kojoj se čuva hrana) i trgovačkih dućana, te da je naselje cvetalo u bogatstvu i izobilju. Na osnovu nalaza zgure (prerađene rude) koju su seljaci otkrivali u dolini Zvonačke reke, smatra se da su se u stara vremena na ovom prostoru lila zvona, te je po tome i naselje dobilo ime Zvonce (ili Zvonci). Ovo predanje nije bez osnova jer arheološki tragovi potvrđuju prisustvo stare rudarske i topioničarske delatnosti. (Dr Jovan V. Ćirić: Naselja Gornjeg Ponišavlja i Lužnice, Poreklo i istraženost - Pirotski zbornik br. 8-9, 1979)

Prošao sam pored osnovne škole ,,Bratstvo'', jedne od najvećih i najlepših seoskih škola u Pirotskom upravnom okrugu:

Nisam odoleo a da ne pređem na drugu stranu Berinske reke i posetim lepu seosku crkvu posvećenu Svetom proroku Iliji, koja potiče još iz 1896. godine:

Znao sam da se put za Rakitu nalazi neposredno iznad crkve. Ja sam se, u želji da fotografišem glavno skretanje za ovo selo, vratio nazad na put koji iz Zvonca vodi ka Babušnici i krenuo njime još par stotina metara. Berinsku reku sam prešao na starom kamenom mostu, koji je ne tako davno bio u upotrebi:

Malo naviše je skretanje koje se sada koristi, a tu je i novi betonski most. Zanimljivo je da, iako podignut, dugo nije bio u funkciji zbog nerešenih imovinskih odnosa. To je otežavalo put automobilima i teškim kamionima ka Rakiti.

Tako sam se našao na putu za oko 3 km udaljenu Rakitu i do nje mi je od mosta u selu Zvonce bilo potrebno oko 30 minuta hoda. Put vodi uz dolinu Rakitske reke, prilično je loš i na više mesta teško oštećen:

Tragovi aktivnosti, vezanih za postavljanje cevi u koritu Rakitske reke, postaju vidljivi pre ulaska u selo. Bilo je planirano da cevovod u dužini od nekoliko kilometara poveže vodozahvat u Rakiti sa mašinskom zgradom MHE ,,Zvonce''.

U Rakiti nisam bio tačno dve godine, od uspona na Ruj sa svojim kumom Marjanom, 19. avgusta 2018. Tada je priča o podizanju MHE i korišćenju bujičnih voda Rakitske reke za proizvodnju struje bila u svom začetku. Vrlo brzo se čitava stvar otela kontroli i Rakita je dospela u žižu domaće javnosti, kao simbol otpora ,,boraca'' iz pokreta ,,Odbranimo reke Stare planine'' za očuvanje voda i životne sredine. Mislim da nema čoveka u Srbiji ko tada nije pratio dramatičnu situaciju koja se odvijala u ovom zabačenom selu podno planine Ruj, ko nije čuo za torturu koju su meštani sela proživljavali od strane radnika obezbeđenja investitora Gorana Belića, za životnu priču Deska Stojanova...

Kada je u januaru 2019. inspekcija Ministarstva zaštite životne sredine donela rešenje po kome se investitoru zabranjuje dalje izvođenje radova i naložila mu da teren obuhvaćen radovima sanira i vrati u prvobitno stanje, mislio sam da je ,,borba za Rakitu'' završena velikom pobedom zdravog razuma i pobornika ekologije. U međuvremenu investitor, protivno svim normama, nastavlja sa radovima u dolini Rakitske reke, a Opština Babušnica kao vrhunac apsurda izdaje Beliću upotrebnu dozvolu za korišćenje MHE ,,Zvonce''. Pažnja pokreta ,,Odbranimo reke Stare planine'' bila je usmerena na staroplaninsko selo Topli Do, koje je mučilo neku svoju muku sa investitorom Draganom Josićem... Stvorila se slika da je kriminalni lobi jači od države i njenih instutucija. Kada je pokret ,,ORSP'' za 15. avgust ove godine najavio vađenje cevi iz Rakitske reke, ponovo sam poverovao u ono da je ,,pravda spora ali dostižna'' i znao sam da tog dana moram biti na tom mestu.

Za razliku od ranijih dolazaka u Rakitu, na ulazu u selo, ispred zgrade nekadašnje Direkcije rudnika uglja ,,Nova Jerma'', sada je bila policija. Moram da ih pohvalim za profesionalno ponašanje tog dana. Nije bilo nikakvih incidenata i sve je proteklo u najboljem redu. Hteo bih da pohvalim i predstavnike brojnih medija koji su došli u Rakitu da izveštavaju ljude u Srbiji o događaju koji je usledio.

O Rakiti sam već pisao na stranicama bloga u decembru 2018, kada je priča o očuvanju Rakitske reke bila aktuelna. Zbog toga o nekada perspektivnom rudarskom selu u opštini Babušnica, selu koje je imalo svoj bioskop pre Pirota, ali i kasnijem ,,selu rudarskih udovica'', neću pisati ovom prilikom. Pomenuti članak možete pronaći na adresi http://www.pirotskikraj.com/arhiva-predloga/35.

Želim da pišem o tome da je Rakita 15. avgusta 2020. godine bila stecište svih onih koji vole svoju zemlju, rodni kraj, prirodu, reke i planine i koji znaju da cene prave životne vrednosti. Bilo ih je iz svih krajeva naše zemlje, čak i iz Bosne i Hercegovine. Nažalost, naša zemlja je za građane pojedinih susednih zemalja zatvorila svoje granice, a ja verujem da bi puno ljubitelja prirode i planinara iz Bugarske tog dana pohrlilo u Rakitu. Plato ispred starog ,,doma kulture'' u Rakiti je bio tesan da primi sve one koji su želeli da započnu jedan proces koji je država sa svojim institucijama po sili zakona morala već da sprovede.

Kada se krenulo u ,,radnu akciju'' vađenja cevi iz korita reke, osetio sam rešenost prisutnih da isprave dvogodišnju nepravdu države prema Rakiti i njenim preostalim stanovnicima. Niko se nije pitao za stranačku, nacionalnu, navijačku ili ne znam kakvu još pripadnost, koja opterećuje i deli ioanako izmučenu zemlju kao što je Srbija. Svi su bili ubeđeni da je ovo početak jednog procesa koji treba da nam obezbedi pravo na život i zdravu životnu sredinu.

Akcija je izvedena na mestu gde cevovod prelazi s jedne na drugu stranu Rakitske reke, oko 500 m ispod sela:

Svako je dao svoj doprinos, onoliko koliko je mogao shodno svojim fizičkim mogućnostima. Nijednog trenutka nije bilo onog uobičajenog za naše podneblje - prozivanja onih koji samo gledaju, fotografišu i ništa ne rade. Oduševile su me devojke koje su ,,u pozadini glavne akcije'' čistile Rakitsku reku od smeća:

,,Borba'' sa cevima nije bila laka. Golim rukama se išlo na nešto što je danima postavljala mehanizacija. Na kraju - pobeda! Cevi su oštećene tako da je čitav cevovod od Rakite do Zvonca i MHE učinjen neupotrebljivim:

Svaka radna akcija ima svoj kraj. I nepredvidiva planinska klima kao da je sačekala da se započeti posao završi, a da onda sruči pljusak na Rakitu i njenu okolinu. Iza akcijaša je ostala ogoljena i oštećena čelična cev, rezultat protesta onih, koji su imali smelosti da urade ono što država u kojoj žive nije mogla (ili nije htela) da uradi.

Ja sam napustio Rakitu i svojim putem krenuo ka Zvonačkoj Banji, simbolu propadanja nečeg što je lepo, simbolu nekih naših drugih nemara prema prirodi i životnoj sredini. U Rakiti sam sreo svoje drugare, upoznao lično neke drage FB prijatelje, proveo nekoliko lepih sati svog života. Poželeo sam samo da se ono zajedništvo i sloga, i sva ona pozitivna energija koju sam tog prepodneva osetio u Rakiti, preliju i na neke druge oblasti našeg života. I naravno da betonski objekat, koji se nalazi tik do Direkcije starog rudnika uglja u Rakiti, nikad ne posluži svojoj svrsi, već da se za snabdevanje električnom energijom u budućnosti u državi Srbiji potraže neki novi, opšte prihvatljivi izvori.

Trajanje relacije: moja relacija je sa sve ,,radnom akcijom'' trajala 9h; ako se odlučite da Rakitu posetite iz Pirota, a da deonicu od Zvonačke Banje do sela pređete peške, trebaće vam oko 5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5), računajući udaljenost čitavog kraja od Pirota i peške prelaženje oko 6 km rastojanja između Zvonačke Banje i Rakite 

Karakteristike: prelep kraj, po mom mišljenju jedan od najlepših u Pirotskom okrugu (nakon nenadmašne Stare planine), bistre reke i potoci; zanimljive priče iz prošlosti o mestima kroz koja prolazite

Rizici: za automobile loša deonica puta od Zvonca do Rakite