Pirot i pirotski kraj

13sep2020 Sokolov kamen i Mosor (Suva planina)

 

Do parkinga na Bojaninim vodama vozio sam sat i po iz Pirota. Put me nakon Sićevačke klisure vodio dolinom Jelašničke reke ili Studene, kroz pet niških sela - Prosek, Jelašnicu, Čukljenik, Donju i Gornju Studenu. Učinilo mi se da je još lošijeg kvaliteta u odnosu na prošlu godinu. Uzak je, mimoilaženje je otežano, a u završnom delu, između Gornje Studene i Bojaninih voda, na pojedinim mestima je toliko oštećen da je praktično nemoguće koristiti viši od drugog stepena prenosa. Upravo na toj deonici imao sam povremeno lep pogled na cilj svoje relacije - Sokolov kamen, ali i na još jedan atraktivan vrh - Mosor:

Krećem sa parkinga na Bojaninim vodama, ispred Planinarskog doma ,,Studenac'', na 864 m nadmorske visine, dobro poznatim ,,Kraljevim putem'':

Uz skoro identične vremenske uslove kao 1. septembra 2019, prilikom uspona na Trem, prolazim podnožjem vrha koji želim da osvojim:

Posle skoro pola sata hoda dolazim do mesta odvajanja na šumsku stazu. Ovde se nalazi jedini izvor vode na celoj relaciji do Trema ili Sokolovog kamena:

Staza dalje vodi kroz bukovu šumu, a zatim bez većih oscilacija u visini kroz strm teren sa lepim pogledom ka deonici auto-puta između belopalanačkog sela Glogovca i tunela ,,Bancarevo'', odnosno ka Svrljiškim planinama u daljini:

Tu srećem Ivana iz Niške Banje, planinara koji često posećuje i Staru planinu. Deonicu do prevoja Devojački grob (1311 m) prelazimo zajedno prepričavajući planinarske doživljaje. Čovek po 199 put ide na Trem. Meni taj podatak izgleda fantastično jer se ja mogu pohvaliti da sam približan broj puta bio samo na Sarlahu, brdu koje svaki dan gledam iz svoje kuće u Pirotu.

Devojački grob je raskršće planinarskih puteva i mesto sa koga se pruža predivan pogled na Zaplanje i njegova sela (Donji Dušnik, Donje i Gornje Dragovlje...), brdo Glavčinu (987 m) i Babičku goru (najviša tačka na 1057 m). Rastajem se sa Ivanom - on skreće levo i produžava ka Tremu, najvišem vrhu Suve planine (1809 m), a ja ovoga puta idem desno, u pravcu zapada, ka nešto nižem vrhu Sokolov kamen (1523 m).

Staza do Sokolovog kamena vodi dijametralno suprotno od one za Trem, u odnosu na Devojački grob. U odnosu na stazu za Trem je neuporedivo lakša - kraća je, manjeg nagiba, urasla na pojedinim delovima, ali i podjednako dobro obeležena:

Svako okretanje glave nazad izaziva sećanje na prošlogodišnji uspon na Trem:

Pri vrhu staza vodi po grebenu. Sve je lepši pogled ka delu Zaplanja bliže Gadžinom Hanu:

Otvara se pogled i na severnu stranu. Duboko u podnožju mogu se videti belopalanačko selo Veta i zanimljivi Vetanski manastir. O njemu i načinu dolaska do njega ću uskoro pisati na stranicama bloga.

Posle tačno sat vremena hoda od Devojačkog groba, i nešto više od dva sata od polazne tačke na Bojaninim vodama, stižem na vrh Sokolov kamen. Odmaram i uživam u pogledu. Nekoliko stotina metara dalje u pravcu Niša primećujem drugi vrh slične visine, sa nekakvim obeležjem na njemu. Postavljam sebi pitanje da li sam na pravom vrhu jer i kota na kojoj se nalazim ima svoje obeležje u vidu kamena:

Ubrzo sam se našao i na tom drugom vrhu koji je označen kao ,,Sokolov kamen''. Sa njega je još lepši pogled na Niš i to je jedna od retkih prednosti ovog vrha u odnosu na viši i atraktivniji Trem:

Ovde odlučujem da poslušam savet planinara Ivana koji mi je ovaj iskusan čovek dao na Devojačkom grobu. Naime, moj plan za taj dan je bio osvajanje Sokovog kamena i povratak istim putem nazad na Bojanine vode. Sada sam rešen da nastavim dalje, grebenom Suve planine, do stene Mosor i da se odatle vratim do mesta gde sam ostavio automobil. Tako bih napravio kružnu relaciju na Suvoj planini i upoznao neke krajeve koje sam isprva bio rešen da posetim nekom drugom prilikom. Ivan me uveravao da je staza odlično markirana i da neću imati problema sa snalaženjem.

Tako nastavljam svoju avanturu u pravcu zapada, uz lep pogled na neka nova zaplanjska sela (Duga Poljana, Čagrovac...), kao i na sam Gadžin Han, centar ovog kraja. Staza vodi kroz veoma strm teren - imam utisak da je južna padina ovde pod uglom od nekih 60-70 stepeni:

Zatim se bukvalno ide po grebenu. Staza podseća na uspon na Beženište, najviši vrh planine Greben u mom kraju. Mosor, sa visinom od 984 m, oko 550 m niže od Sokolovog kamena, izgleda iz ove perspektive daleko i teško dostupno:

Za razliku od deonice Devojački grob - Sokolov kamen, na kojoj sam bio potpuno sam, baš ovde na samom grebenu počinjem da srećem ljude. U pitanju je veća grupa planinara koja se iz Niške Banje penje na Trem, a tu su i trojica planinara iz Beograda. Prilično su raštrkani zbog konfiguracije terena. Sasvim slučajno srećem i svoju školsku drugaricu Jelenu. Zajedno smo pohađali Pirotsku gimnaziju, studirali na istom fakultetu u Beogradu, znao sam da živi u Nišu... Nismo smo se videli baš dugo, a ovo je poslednje mesto za koje sam mogao da pretpostavim da ću je sresti. Kako su planine male! U odnosu na nju koja ide uzbrdo, i koja je već prešla 17 km od Niške Banje, ja sam u velikoj prednosti jer stalno idem naniže. Na pojedinim mestima je baš težak prolaz:

Orijentir su mi Mosor i antenski stub (ili stub bazne stanice nekog mobilnog operatera). Severne padine Suve planine su ovde jako šumovite. Sada imam lep pogled na Gornju Studenu i dolinu reke kojom sam došao. Tu negde dole su i Bojanine vode, moj krajnji cilj:

Staza zatim prelazi na južnu stranu planine i potom ulazi u šumu:

Posle skoro sat i po spusta sa Sokolovog kamena, dolazim do zaravni na kojoj se nalaze antenski stub i raskršće šumskih staza - pravo se produžava za Mosor, desno se ide za Bojanine vode, a levo se može sići u selo Jagličje u opštini Gadžin Han:

Ja produžavam do Mosora. Tu je još jedno skretanje - za Donju Studenu i Nišku Banju. Pretpostavljam da je grupa planinara, koju sam sreo na deonici prema Sokolovom kamenu, došla upravo iz ovog pravca iz Niške Banje i Crnog kamena, začetka Suve planine. Ovde saznajem i da sam od Sokolovog kamena do Mosora išao stazom koja se naziva ,,Sokolov put''.

Tako sam neplanirano ostvario svoju davnu želju i našao se u podnožju vertikalne stene koja se naziva Mosor. To je najzapadnija tačka o kojoj ću pisati na svom blogu. Iako sam dobro znao da je uspon na Mosor jedan od najatraktivnijih ne samo u ovom delu Srbije, već i mnogo šire, već prilikom spusta sa Sokolovog kamena sam odlučio da to ne uradim. Pre svega, bio sam sâm, već umoran od prethodne naporne deonice i jakog sunca, a i nisam želeo da visim nad ambisom držeći se za pukotine u steni. Sigurno bih uživao u pogledu sa vrha na okolinu, ali bi onda usledio povratak... Tako sam odustao od uspona na Mosor. Bilo je očigledno da je sa jugoistočne strane, kojom sam došao, uspon nemoguć, već da se on obavlja sa severoistočne ili severne strane.

Zauzvrat, iz podnožja sam imao lep pogled na Sokolov kamen i Trem u pozadini, na južne padine Suve planine, Zaplanje, Babičku goru, Seličevicu, Gadžin Han:

Vraćam se do raskrsnice kod antene i skrećem levo na prelepu šumsku stazu koja me vodi do Bojaninih voda:

Ovu deonicu sam prešao za 25 minuta i čak uspeo da vidim tri srne. Izlazim na asfaltni put nekoliko stotina metara pre Bojaninih voda:

Posle 4h 20 min pešačenja i pređena 13.5 km, na pojedinim delovima po izuzetno teškom terenu, zatvaram svoju kružnu relaciju u jednom prelepom delu Suve planine.

Trajanje relacije: oko 7.5h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: izuzetna planinarska relacija, po raznovrsnom i delom veoma teškom terenu, uz savladavanje ukupne visinske razlike od oko 1300 m; vidikovci sa fantastičnim pogledom na okolinu; kompletna staza je odlično markirana, velika je verovatnoća da ćete tokom nje sretati puno ljudi što uliva dodatnu sigurnost

Rizici: poneti dovoljnu količinu vode i leti zaštitu od jakog sunca; deonica od Sokolovog kamena do Mosora je veoma strma i nezgodna, na pojedinim mestima morate paziti na svaki korak; uspon na Mosor predstavlja svojevrstan alpinistički poduhvat