Pirot i pirotski kraj

1nov2020 Brestov Dol (Gornje Zaplanje, opština Babušnica)

Dugo nisam bio u ovom selu - skoro dve i po godine. Ranije sam odlazio češće, u proseku jednom godišnje. Kada su se konačno ,,poklopile kockice'', našao sam se u nedeljno maglovito jutro u mahali Golubovići, na putu između Babušnice i Vlasotinca. Brestov Dol je od Pirota je udaljen oko 43 km i 18 km od Babušnice. Sa regionalnim putem koji od Pirota vodi za Leskovac povezuje ga makadamski put u dužini od oko 4.5 km. Skretanje sa asfaltnog puta je upravo u Golubovićima, mahali obližnjeg sela Modra Stena. Do ovog mesta mi je bilo potrebno oko 45 minuta vožnje od Pirota:

Kao i obično, ovde sam ostavio auto i dalje krenuo peške. Može se ići i vozilom do samog sela, ali za to je potrebno neko starije, više auto ili terenac.

Najteži deo relacije je odmah na njenom početku, zbog jakog uspona i nekoliko oštrih krivina. Ranije se do sela išlo dolinom, uz Brestovdolski potok, ali se ovaj pravac odavno ne koristi i praktično je zaboravljen. O prosecanju puta koji od Golubovića vodi za Brestov Dol, posle Drugog svetskog rata, postoji i jedna lepa anegdota. 

Oko 500 m terena iznad Golubovića je skoro vertikalno. Uspon je jedino mogao da bude savladan serpentinama. Na dogovornom sastanku oko trase puta bilo je raznih predloga kako da se savlada uspon, koliko treba okuka i sl. Pojavilo se više predloga, nastala je žučna rasprava, dok se neko od prisutnih nije dosetio i dao predlog da se dovede magarac iz Bogdanovca i da se on potera uz liticu. Poznato je da magarac ne ide uz brdo već krivuda. Tako je magarac pokazao graditeljima gde treba proseći put. (Radoslav Golubović, Božidar Golubović: ,,Monografija sela Brestov Dola’’; Vlasotince, 2010)

Sa porastom nadmorske visine umor je sve veći, a noge sve teže. Međutim, sve je lepši pogled na dolinu reke Lužnice i na deo gde se nalazi selo Modra Stena. Južno od njega je markantno brdo Crtavo (867 m), karakterističnog piramidalnog oblika:

Put zatim izbija na proplanak i vodi u pravcu sela Brestov Dol bez većih varijacija u visini, uz nekoliko manjih uspona. Po izbijanju na proplanak, prvi put se može u daljini videti samo selo, u podnožju brda koja ga okružuju i štite ga od hladnih vetrova - Runćule i Džurovice. S obe strane puta su doline - s leve strane ona koju formira Brestovdolski potok, a s desne strane dolina Dolske reke.

Posle 35 minuta hoda od Golubovića, stižem do jedne usputne mahale sela Dol. Ovde se desno skreće za glavni deo sela. Inače, Dol je veoma raštrkano selo u dolini pomenute doline Dolske reke i sastoji se iz nekoliko udaljenih mahala. Kako je glavni deo sela odavde prilično daleko, a time i groblje, ljudi su sahranjivani u blizini svojih kuća. Kada sam poslednji put bio u selu, u junu 2018. godine, sa svojim kolegama sa posla, upravo na raskrsnici prikazanoj na prvoj sledećoj fotografiji smo ostavili automobile i put Brestov Dola krenuli peške:

Meni je do ulaza u selo Brestov Dol od Golubovića bilo potrebno nešto više od sat vremena hoda. U ovaj kraj sve češće dolaze lovci, a posebno je pogodan za pčelarenje:

Odmah po ulasku u selo Brestov Dol, čoveku je jasno da se nalazi u jednom od najmanjih naseljenih mesta u babušničkoj opštini sa većinskim staračkim stanovništvom. Kuće u kojima ima života mogu se izbrojati na prste jedne ruke.

U početnom delu sela nalazi se kuća mojih predaka. To je mesto koje je vremenom, sa mojim rastanjem i sazrevanjem, postalo moja obavezna početna stanica za brojna istraživanja u okolini sela. Zovemo ga ,,Dom Golubovića'':

Najpre gotovo u trku obilazim okućnicu. Nije me dugo bilo - pune dve i po godine. Posebno me interesuje u kakvom ću stanju zateći kladenac. Kasnije saznajem da je skoro očišćen i to me raduje. U ovom selu je voda oduvek bila ,,zlata vredna''.

Na dnu ranca pronalazim ključ. Otvaram vrata i ulazim u kuću. Obilazim prostorije. Unutra je mnogo hladnije nego napolju:

U ,,glavnoj'' sobi uvek stojim kao ukopan pred fotografijama na zidovima. Ovo je za mene uvek najemotivniji momenat, obavezno zaplačem. To su fotografije mojih predaka, dedinih petoro braće i jedine sestre, njihovog oca i majke. Svi su, osim najmlađeg deda Dise, koji ,,gazi'' 89. godinu u Vlasotincu, pokojni. Moj deda Čeda bi sada, da je živ, imao 96 punih godina.

Posebno mesto zauzima slika osnivača doma, deda Luke, mog čukundede. Tu, na stolu, je još jedna neobična stvar za koju sam takođe jako vezan - dnevnik, u koji se upisuju svi oni koji posete Dom Golubovića i selo Brestov Dol iz naše familije. Nažalost, poslednjih godina u njega se praktično upisujemo samo ujka Vučko i ja. Ovde se sve ređe dolazi.

Brestov Dol je oduvek bio malo selo. Broj domaćinstava nikada nije prelazio cifru od 80. Najveći broj stanovnika popisan je 1953. godine - 405, a 2011. zvanično ih je bilo 15. Za razliku od okolnih sela - Dola, Bogdanovca, Ostatovice..., Brestov Dol je selo zbijenog tipa, na jednom mestu - na početku doline Brestovdolskog potoka. Uslovno rečeno, nalazi se na oko 650 m nadmorske visine. Smatra se da su Brestovdolci poreklom sa Kosova i Metohije, i to iz dela južne srpske pokrajine prema Crnoj Gori. Pretpostavka je da se tokom seoba Srba iz ovih krajeva u XVII veku jedna migraciona struja odvojila prema istoku i naselila Zaplanje i podnožje Suve planine. Šezdesetih godina prošlog veka počinje ubrzano iseljavanje ljudi iz Gornjeg Zaplanja u druge krajeve Srbije. Brestovdolci su se najviše selili u Požarevac i Zaječar, tamo pronalazili posao i osnivali svoje porodice. Iz moje familije Golubovića selili su se u Kruševac, Pirot, Niš, Vlasotince, Odžake u Vojvodini.

Krećem u obilazak sela i njegove okoline. Nedaleko od naše kuće je velika spomen-česma. Izgrađena je polovinom XIX veka zaslugom čuvenog brestovdolskog sveštenika Petra Stamenkovića. Obnovljena je 1930. godine, a natpis na njoj posvećen je brestovdolskim komitama izginulim za vreme Topličkog ustanka 1917. godine. Tada su bugarske vlasti, uznemirene akcijama komitskih odreda u Gornjem Zaplanju, proglasile maleni Brestov Dol za ,,komitsko selo’’.

Produžavam ka centru sela. Tog dana u njemu nisam sreo nikoga, što mi se nije desilo nikada ranije. Čuo sam lavež pasa, udaljene glasove i zvuk traktora, ali ljudi nije bilo.

U centru sela su velika zgrada nekadašnjeg zadružnog doma i četvorogodišnja osnovna škola. U više razrede škole se išlo u oko 5 km udaljeni Bogdanovac. Inače, škola u selu Brestov Dol je postojala od 1901. godine, a poslednje školsko zvono se u njoj čulo još davne 1977. godine. Zadružni dom je podignut 1939. godine, nalazi se u fazi urušavanja i nije bezbedno ulaziti unutra.

Odmah iza doma nekada se nalazila Crkva Svete Petke. Ona više ne postoji, tačnije od nje su ostale samo ruševine urasle u trnje i zvonara koja se još uvek ,,drži''. Njen vrh sa krstom se nekako uočava ako se ispred doma stane malo udesno, a jedva sam joj prišao sa suprotne strane, kroz šiblje i trnje:

Priča o staroj brestovdolskoj crkvi, njenom podizanju i nestanku, kao i čuvenim brestovdolskim zvonima, veoma je zanimljiva. Dok je ranije Bogdanovac bio administrativni i školski centar Gornjeg Zaplanja (uz Veliko Bonjince), Brestov dol je bio sedište crkvene parohije.

S kolena na koleno se prenosilo pamćenje i čuvao nezaborav na crkvu koju je selo Brestov Dol imalo nekada. To je bilo u vreme nadiranja Turaka na Balkan u XIV i XV veku. Kasniji Hram Svete Paraskeve ili Svete Petke podignut je 1860. godine. Izgradnja ove crkve vezana je za ime Petra Stamenkovića, sveštenika koji je kao veliki dobročinitelj i prosvetitelj mnogo doprineo razvoju sela. 
Tek što je doneta odluka o podizanju hrama i dobijena saglasnost od Turaka, nastao je problem oko mesta gde će se hram graditi. Jedni su bili za to da se gradi na Runćuli, najlepšem brdu na zapadu od sela koje je kupastog oblika sa zaravnjenim vrhom. Odatle ,,puca’’ pogled na Gornje Zaplanje i crkvena zvona bi nadaleko odjekivala. Drugi su smatrali da crkva treba bude nasred sela, da ga krasi i da svima bude bliža. Većinom su odlučili da se crkva ipak gradi na Runćuli.
Započnu seljani sa pripremama i dovezu materijal na Runćulu, kad izjutra on stoji nasred sela. Vrate oni opet materijal na brdo i opet sledećeg jutra materijal stoji nasred sela. Shvatili su Brestovdolci da je to ,,božja volja’’ i problem je bio rešen - crkva će se graditi na najlepšem mestu u selu, na lepoj zaravni.
Pop Petar je želeo da crkva bude od čvrstog materijala. Međutim, Turci koji su dali saglasnost za izgradnju, tražili su da crkva bude izgrađena od lakog i slabog materijala. Pored toga, nadgledali su samu gradnju. Pop Petar ih je nadmudrio. Pogodio je dve grupe majstora - jedni su preko dana radili od slabog materijala, a drugi preko noći vršili zamenu čvrstom građom.
Uporedo sa crkvom podignuta je i zvonara, tada drvene konstrukcije. Čedomir St. Popović, sveštenik brestovdolskog hrama i unuk popa Petra Stamenkovića, pokrenuo je 1926. godine inicijativu i podignuta je zvonara posebne lepote od čvrstog materijala sa svoja dva zvona čuvena po zvuku. Zvuk ovih zvona pamtiće dok su živi svi ljudi koji su ih slušali. Nije se bez razloga nekada u Gornjem Zaplanju govorilo: ,,Najlepša su krčimirska stada, brestovdolska zvona i bonjinske devojke.’’

Crkva je imala biblioteku sa starim i vrednim knjigama, bogatu arhivu sa značajnim podacima rođenja, krštenja i smrti svojih parohijana, sa dosta starih časopisa, slika i kalendara. Za vreme bugarske okupacije 1915. i 1942. godine mnoge dragocenosti iz ove crkve Bugari su, kako su ljudi pričali - ,,natovarili na kola i oterali’’.
Paroh brestovdolske crkve, Uroš St. Marinković, je 1936. godine zvanično obavestio višu vlast da je crkva napukla i da je sklona padu. Po tom upozorenju tada nije ništa učinjeno. Svetovne i duhovne vlasti u to vreme nisu imale dovoljno sluha niti materijalnih mogućnosti za održavanje crkve i ona je popustila. Javile su se pukotine i posle 57 godina od prvog upozorenja na opasnost od rušenja, desilo se ono što se dugo naslućivalo.
Usred leta i bela dana u junu 1993, kada su se kazaljke na časovniku poklopile na broju 12, crkva je okončala svoj vek. ,,Nešto je grunulo!’’, pričali su ljudi. Pojurili su iz kuća i videli kako se sa mesta gde je bila crkva diže gust beo dim i oblak prašine. Bio je to neviđeni prizor u selu. Težinom svog krova i zidova crkva se stropoštala u unutrašnjost i pohranila sve što se u njoj nalazilo.
Tako je nestao brestovdolski hram posle 133 godine postojanja. Otišla je crkva u istoriju, a bila je stožer oko koga je tekao život, čuvana nacionalna svest, moral i vera u čoveka. Danas pokraj ruševine stoji zanemela zvonara i nekoliko spomenika izginulim rodoljubima u ratovima. Mir i tišina sve pokriva. (Radoslav Golubović, Božidar Golubović: ,,Monografija sela Brestov Dola’’; Vlasotince, 2010)

Deo arhive i predmeta iz stare brestovdolske crkve nalazi se na sigurnom u našoj kući i tamo je prenet nakon njenog urušavanja 1993. godine. I ja sam svojevremeno imao priliku da uživam u zvuku brestovdolskih zvona, štaviše da povlačim njihove konopce i zvonim. To je ostalo zapisano na klipu koji je 26. marta 2011. zabeležio moj kum Marjan:

Pošto sam se podsetio setne priče o crkvi i njenim zvonama, produžio sam u obilazak drugog dela sela. Tamo se, pored brojnih napuštenih kuća, nalazi još jedna stara česma:

Odmah iznad je seosko groblje. Još u dolasku, sa približavanjem selu, video sam da je raščišćeno i da je dobilo potpuno novi izgled. Ranije ga je bilo teško pronaći. Morao sam da obiđem grobove svojih prababe i pradede, čukunbabe i čukundede:

Iz mahale Kostol krećem ka brdu Runćula (697 m). Nema jasne staze, kao i uvek malo tumaram:

U šumi, na samom vrhu ovog zaobljenog brda, nalazi se stari zapis iz 1868. godine, posvećen Svetom Đorđu. Ovde su se meštani sela nekada okupljali za Đurđevdan:

Sa Runćule uživam u pogledu na selo i na brdo Džurovicu (777 m), koje posećujem u nastavku moje relacije:

Dolazim do mesta koje se naziva Raskrsje. Kao što mu ime kaže, predstavljalo je važnu raskrsnicu puteva za stanovnike sela Brestov Dol - desno gore se ide na brdo Džurovicu i produžava za sela Bogdanovac, Linovo, Štrbovac, dok se pravo produžava za dolinu reke Jablanice i sela Ostatovicu i Malo Bonjince. Ja skrećem desno jer mi je cilj da se popnem na Džurovicu, osmatram selo i njegovu okolinu i da se polukružnim putem vratim na ulaz u Brestov Dol iz pravca Golubovića.

Put je u lošem stanju. Nekada je njime moj deda sa svojom braćom i drugarima svakodnevno išao u školu u Bogdanovac. Sada Runćulu gledam iz drugog ugla, u dnu vidim selo, a na suprotnoj, zapadnoj strani je markantni Ostatovički kamen ili Kula, na koji sam se peo u martu 2019:

Nekada je ovde prolazila demarkaciona linija koja je razdvajala Nedićevu Srbiju i Bugarsku. Brestov Dol je tokom Drugog svetskog rata bio okupiran od strane Bugara. Na Džurovici pokušavam da uhvatim najbolji pogled prema Bogdanovcu i Suvoj planini. To nije lako, ali nekako uspevam da fotografišem bogdanovačku mahalu Sečince i glavni deo sela na južnim padinama Suve planine:

Put za Bogdanovac vodi u polukrug iznad sela Brestov Dol, a onda naglo skreće i izbija na put između Linova i Bogdanovca. Sada smanjujem nadmorsku visinu i mogu da vidim obronke Suve planine iznad Linova. U daljini se sada vidi i Golemi stol ili Stolski kamik, simbol Lužnice:

Na kraju, pre spusta u selo, posmatram Brestov Dol iz sasvim drugog ugla, sa istočne strane:

Vraćam se do naše kuće. Nakon kraćeg odmora zatvaram vrata kapije i napuštam Dom Golubovića. Do nekog sledećeg puta...

Idem istim putem nazad, do mahale Golubovići. Povratak je trajao oko 50 minuta. Tog prepodneva sam prepešačio oko 15 km.

Trajanje relacije: oko 6h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: jesenja relacija kroz lep, ali i pust kraj; zanimljivo selo Bredstov Dol koje je ,,na izdisaju'', a u kome je nekada tekao život; uspon na okolna brda - Runćulu i Džurovicu, sa lepim pogledom na okolinu; mogućnosti za lov i sakupljanje šumskih plodova i pečuraka

Rizici: početni deo puta je prilično naporan; nemojte se iznenaditi ako tokom relacije ne sretnete nikoga