Belopalanačka sela Sinjac i Ljubatovica, mahale Trešnjanci i Straža

6dec2020 Belopalanačka sela Sinjac i Ljubatovica, mahale Trešnjanci i Straža

Dan posle obilaska sela na granici pirotske i dimitrovgradske opštine, našao sam se u drugom delu Pirotskog okruga. Posetio sam najistočniji deo opštine Bela Palanka - sela Sinjac i Ljubatovicu, kao i dve isturene sinjačke mahale - Trešnjance i Stražu. Interesantno je da je prva od njih nekada bila samostalno selo, a da je druga oduvek predstavljala strateški važnu tačku na putu kojim su prolazili brojni osvajači.

Nalazim se na skretanju za Sinjac, oko 18 km zapadno od Pirota. Do ovog mesta sam došao novim putem Pirot - Bela Palanka, koji se u tom delu pirotske opštine pruža tik uz auto-put:

Ovo mesto je pre izgradnje auto-puta i novog regionalnog alternativnog puta izgledalo drugačije. U neposrednoj blizini raskrsnice, pored puta kojim meštani Sinjca prelaze nadvožnjak i dolaze do svojih njiva na desnoj obali Nišave, nalazi se obročni krst posvećen Svetoj Petki:

Ja krećem na suprotnu stranu, na sever, u dolinu u kojoj se smestilo selo Sinjac. Prolazim pored puno napuštenih kuća, a primećujem i zanimljiv spoj starog i novog:

Nakon 20 minuta hoda i laganog uspona u drugom delu, dolazim do mesta na uzvišici sa koga mogu da posmatram deo sela u kome se nalazi najveći broj kuća:

Silazim u dolinu, prolazim pored jedne stare česme i ubrzo me u centru sela dočekuje tužna slika - nekadašnji zadružni dom je u fazi urušavanja:

Centar sela Sinjac je od Bele Palanke udaljen oko 14 km. Ovo je nekada bilo veliko selo. Posle Drugog svetskog rata je brojalo preko 1000 stanovnika, a prema poslednjim raspoloživim podacima na Vikipediji, 2002. godine ih je bilo 241. Karakteriše ga nešto što nije svojstveno selima u opštini Bela Palanka, već predstavlja obeležje nekih drugih krajeva u Pirotskom upravnom okrugu - prilično je raštrkano selo, zauzima veliku površinu i pripada mu nekoliko udaljenih mahala kao što su Vranašnica, Trešnjanci i Straža.

Na raskrsnici u centru sela produžavam naviše u pravcu severa:

Na novoj raskrsnici seoskih puteva, tik uz jedan stari hrast, skrećem levo i dolazim do velike školske zgrade, nažalost napuštene. Ovde sam prvi i poslednji put bio za svoj 40. rođendan, 1. decembra 2013:

Tužan zbog onog što sam video, vraćam se na put koji vodi u mahalu Trešnjanci. Na drugoj slici skrećem pod oštrim uglom gore levo:

Trešnjanci danas predstavljaju mahalu sela Sinjac, ali su nekada bili zasebno selo, čiji se atar pružao prema severu i obližnjim selima Osmakovo i Babin Kal. Verovatno zbog smanjenja broja stanovnika, selo je brisano iz evidencije naseljenih mesta (slično belopalanačkom selu Dol) i njegov atar je pripojen selu Sinjac. Dokaz da su Trešnjanci nekada bili selo jeste i zasebno seosko groblje, koje je od sinjačkog groblja, u blizini puta Pirot - Bela Palanka, prilično udaljeno.

Došao sam i do krajnjih kuća na severu, do kojih se pruža selo Sinjac. Udaljenost od raskrsnice na kojoj sam ostavio automobil je skoro 4 km:

Vratio sam se u centar sela. Prvobitna ideja je bila da se vratim do polazne tačke na putu Pirot - Bela Palanka i da kolima produžim oko 2 km prema Beloj Palanci, gde se nalazi skretanja za mahalu Straža. Kasnije bih, u nastavku relacije, obišao i obližnju Ljubatovicu. Kod zadružnog doma u centru Sinjca odlučujem da promenim svoj plan i da napravim kružnu relaciju, istovremeno unoseći u nju elemente avanture. Naime, razmišljao sam da je centar sela morao biti povezan kakvim-takvim putem sa zaseokom Straža, ako ništa drugo zbog dece koja su dolazila u školu. Zbog toga, od zadružnog doma produžavam putem na jug, rešen da do Straže dođem kraćim putem. Sada selo Sinjac posmatram iz malo drugačijeg ugla jer se nalazim na drugoj strani doline:

Na sledećoj fotografiji skrećem na put gore desno. Klasičan seoski, šumski put vodi uzbrdo. Pogled na okolinu je sve bolji:

Nakon 15-20 minuta hoda od centra Sinjca izbijam na proplanak i na put za zaseok koji se naziva Straža:

Najpre obilazim gornji, najviši deo ove sinjačke mahale. Ima nekoliko novijih vikendica, dok su stare kuće odavno napuštene:

Zatim se spuštam niz put u donji deo mahale. Psi i mačke su ukazivali na to da ovde ima tragova života ljudi:

Ubrzo izlazim na put Pirot - Bela Palanka. Izgradnjom savremene saobraćajnice mahala Straža je dobila mnogo bolji prilazni put:

Obilazim deo Straže u kome sam poslednji put bio pre sedam godina:

Zaselak Straža se nalazi na brdu koje predstavlja razvođe između veće Belopalanačke i manje Đurđevpoljske kotline. Možemo smatrati da ovo brdo predstavlja krajnje jugoistočne padine Svrljiških planina, koje se spuštaju do reke Nišave. Upravo tu, u njegovom podnožju, ali na levoj obali Nišave i ispod auto-puta u blizini sela Čiflika, nalazi se Manastir Svetog oca Nikole, koji je takođe u ataru Sinjca. Inače, Straža je dobila svoje ime po kuli stražari koja se tu nekada nalazila.
U prošlosti je ovde prolazila granica između Pirotske i Niške nahije. Pošto je početkom XIX veka Belopalanačka kotlina pripala Pirotskoj nahiji, granica nahija je tada pomerena na zapad i na prevoj Ploče, razvođe između Belopalanačke i Niške kotline. Kada je u proleće 1941. godine, Pirotski okrug demarkacionom linijom podeljen na dva dela, na Straži se nalazila granica između Nedićeve Srbije i Bugarske. (Mihajlo M. Kostić: Teritorijalna pripadnost belopalanačke kotline u prošlosti i administrativno oblikovanje - Pirotski zbornik br. 27-28, 2003)

Po obilasku Straže imam nameru da obiđem još jedno belopalanačko selo - Ljubatovicu. Najpre idem putem kojim sam u Stražu stigao decembra 2013, upravo iz Ljubatovice. Posle kraćeg vremena izlazim ponovo na asfaltni put, na mestu gde se formirao veliki odron pa su morali da budu postavljeni zaštitni bedemi. Odavde je lep pogled na selo Čiflik i na Belopalanačku kotlinu:

Spuštam se niz put koji je u funkciju stavljen početkom 2017. i čija se trasa ovde prilično udaljava od auto-puta. Stižem do prvih kuća u Ljubatovici koja je takođe, izgradnjom ovog puta, dobila odličnu prilaznu saobraćajnicu:

Kod seoske prodavnice silazim u dolinu Ljubatovičkog potoka. U ovo doba godine ovde u njemu nema vode:

Putem uz desnu stranu doline (gledano uzvodno) dolazim do centra sela Ljubatovice. Selo je 2002. imalo 87 stanovnika, a 1948. godine - 682. Od Bele Palanke je udaljeno oko 9 km.

Interesantno je da ovde u potoku ima vode. Očigledno ona ponire nekoliko stotina metara naniže. Neposredno iznad ovog mesta nalazi se spomen-česma, posvećena ,,krvavoj borbi protiv fašističkih zavojevača i domaćih izdajnika u decembru 1944. godine'':

Već pomalo umoran, odavde započinjem svoj povratak do Sinjca. Najpre se spuštam u donji deo Ljubatovice putem niz desnu obalu potoka:

Nakratko svraćam do Ljubatovičkog mosta na Nišavi. Nekada se u selo dolazilo iz ovog pravca, preko susednog Čiflika. Ovde Nišava ima miran tok, u vodi je puno oborenih stabala pa je kraj omiljen među lokalnim ribolovcima. Sa mosta uspevam da vidim životinju koju do sada nisam imao prilike da posmatram uživo - vidru. Mislio sam da je istrebljena iz Srbije i pogotovu iz pirotskog kraja. Nažalost, nije mi dozvolila da je snimim jer je samo nakratko izranjala iz vode dok se nije potpuno izgubila iz mog vidnog polja. Ipak, bio sam srećan jer mi je njena pojava ulila nadu u opstanak naših reka i živog sveta u njima.

Vratio sam se na asflatni put. Trebalo mi je tačno pola sata da od Ljubatovice, preko prevoja na Straži, stignem do raskrsnice kod Sinjca. Po nekoj slobodnoj proceni, ukupno sam prepešačio oko 13 km.