Pirot i pirotski kraj

20dec2020 Sukovo, Jalbotina i Gradište na brdu Kale

Do Sukova dolazim lako i brzo, za dvadesetak minuta vožnje. Deonica od pružnog prelaza kod Belog Polja do sela je sada potpuno uređena i liči na avionsku pistu. Padine Padeža, koje predstavljaju moj cilj, nalaze se pod gustom maglom:

Automobil ostavljam u centru Sukova. Ovaj deo sela sada izgleda lepše, a veliki spomenik sa krstom je praktično unutar svojevrsnog kružnog toka:

Sukovo je oduvek bilo, i ostalo do dan-danas, jedno od većih pirotskih sela. Nalazi se u južnom delu opštine, od grada je udaljeno oko 16 km i oko 2 km od magistralnog i auto-puta koji povezuju Niš i Pirot sa Dimitrovgradom i Sofijom. Pored sela, njegovim istočnim obodom, protiče reka Jerma koja se nizvodno od Sukovskog mosta spaja sa rekom Ginskom gradeći Nišavu. Po nekima, selo je dobilo ime zbog bezvodnog atara i oskudice u vodi. Bilo je poznato još u rimsko doba. Prvi posleratni popis stanovništva kaže da je u Sukovu 1948. godine živelo 1656 ljudi. Prema podacima iz 2011, bilo ih je 657. U neposrednoj blizini sela nalazi se nekoliko znamenitih mesta koja zaslužuju pažnju posetioca, pre svega Sukovski manastir i Sukovsko jezero. Malo dalje uz reku je Specijalni rezervat prirode ,,Kanjon Jerme''.

Ja odlučujem da, pre obližnjeg sela Jalbotine, u samom Sukovu posetim dva mesta. Prvo je seoska škola, udaljena svega par stotina metara od spomenika u centru. Prelazim most na potoku i idem poludesno, laganom uzbrdicom:

Škola u Sukovu je jedna od uređenijih seoskih škola u opštini Pirot. Što je najvažnije, deca u njoj u normalnim okolnostima (što današnje svakako nisu) pohađaju nastavu. Ima lep sportski teren i park za igru:

Da bih došao do još jedne znamenitosti sela, vraćam se do mosta u centru i produžavam drugim putem - levo. On vodi ka seoskom groblju i mahali Čelanovci:

Tu, na brdašcu iznad groblja, dominira svojom pojavom stari zavetni hrast - miro. Starost mu se procenjuje na oko 200 godina. Do njega dolazim strmom, obeleženom stazom uz brežuljak:

Sa brega se pruža lep pogled na deo Sukova, na Sukovski manastir sa brdom Carev kamik u njegovoj pozadini, kao i na dolinu Jerme:

Po obilasku navedenih mesta vraćam se u centar Sukova i krećem putem koji vodi uz potok, ka selu Jalbotini i Sukovskom jezeru. Meštani ovaj potok nazivaju Dolina i nikada ne presušuje:

U zapadnom delu sela, koji je odvojen od dela Sukova koji se nalazi uz drum prema selu Vlasi i Zvonačkoj Banji, prolazim pored skretanja za Sukovsko jezero (instrukcije za dolazak do njega potražite u članku na blogu iz novembra 2018, sekcija ,,Arhiva predloga''):

Pošto je korito potoka Dolina u delu između Sukova i Jalbotine potpuno suvo, pretpostavljam da u ovom delu sela postoji neko vrelo koje ga snabdeva vodom. Nisam istraživao, produžio sam putem ka Jalbotini, do koje od ovog mesta ima oko 2 km:

Pre Jalbotine prolazim pored jedne česme sa pojilom za stoku. Mogu da vidim i cilj moje relacije - brdo Kale (748 m), zapadno od sela. Praktično se nalazi na severoistočnim padinama planine Padež.

Na ulazu u Jalbotinu su par oštrih krivina i jača uzbrdica. Posle 35 minuta hoda iz centra Sukova, ulazim u ovo selo. Na prvoj raskrsnici najpre skrećem levo, u nameri da posetim još jednu seosku školu. Za razliku od sukovske, u ovoj u Jalbotini je poslednje školsko zvono odavno odzvonilo:

Ovde sam poslednji put bio 27. novembra 2016. Iz dela sela gde se nalazi škola lep je pogled na Jalbotinu, planinu Padež i istaknuto brdo Kale, meni tog dana posebno interesantno. Naravno, ovog puta lepši pogled sprečava magla:

 Vratio sam se na polaznu raskrsnicu i produžio u centar sela. Tamo se nalazi česma:

Jalbotina je, kao i Sukovo, staro selo. U njoj je 2011. živelo 79 ljudi, a 1948. godine su popisana 439 stanovnika. Selo se nalazi u podnožju Padeža i Draganovog vrha (894 m). Česma u centru sela se nalazi na oko 580 m nadmorske visine.

Ne zadržavam se na ovom mestu. Produžavam u pravcu zapada, izuzetno blatnjavim putem:

Cilj je doći do seoskog groblja koje se nalazi u podnožju Kalea. Pokušavam da to učinim najkraćom putanjom, preko livada, ali se između sela i groblja isprečio jedan duboki dol. Pametnije je bilo poći putem iznad česme u gornji deo sela i produžiti do groblja. Posle kraćeg tumaranja, dolazim na ovo mesto putem iz drugog pravca:

Sada Jalbotinu posmatram iz drugog ugla:

Malo sam u nedoumici. Kako se popeti na vrh Kalea? Padine brda ne obećavaju lak prolaz zbog šume i trnja. Na moju sreću, srećem jednog čoveka iz Jalbotine. Lovac je i poznaje teren. Savetuje mi da vrhu priđem s južne strane, iz doline koja razdvaja Kale od Padeža. Čini mi se da bih tako izgubio dosta vremena. Prihvatam njegov drugi savet: ,,Mlad si, če izlezneš brzo na vr' i ako kreneš napravo. To mesto gore zovemo Gradište.''

Ovakve uspone najmanje volim, ali nikako da ih izbegnem u pirotskom kraju. Na sreću, makar znam gde idem i da od vrha nema dalje. U početku mi se činilo da razaznajem nekakvu stazu, čak sam video i obeležja na drveću u vidu belih kesa. Međutim, sve se to brzo gubi i prepuštate se iskustvu i intuiciji... Uspon na vrh je trajao nešto duže od 20 minuta:

Barem sam imao lep pogled na okolinu. Videlo se čak i Sukovsko jezero. Prvi put sam ga posmatrao iz ove perspektive:

Na vrhu brda, koje svojim oblikom i položajem podseća na mesta u babušničkoj opštini (Ostatovički kamen i Gradište iznad Strelca) zatičem upravo ono što sam očekivao. Najpre dugački, kameni, odbrambeni bedem, koji ,,štiti'' vrh sa severne i istočne strane. Dugačak je stotinak metara:

Bedem liči na onaj na Tepošu, iznad Odorovskog polja. Da li je i njega podigao vojvoda Stepa Stepanović, za vreme Drugog Balkanskog rata 1913. godine? Tada je pirotski kraj i takozvanu ,,Nišavsku zonu'' branila od Bugara njegova Druga armija.

Dobro je poznato da je Bugarska nešto kasnije ušla u Prvi svetski rat, na stranu Centralnih sila, i tako ,,uvukla'' ovaj kraj u ratna razaranja. Bez objave rata, Bugari su u noći između 13. i 14. oktobra 1915. godine prešli u napad duž cele srpsko-bugarske granice. Poučena ranijim iskustvima, srpska vojska je pripremila dobru odbranu Pirotskog polja i Pirota iz pravca tadašnjeg Caribroda. Zbog toga su Bugari, po prelasku reke Jerme, nastavili da napreduju ka Pirotu južnim obodom Pirotskog polja i grebenom planine Padež. Najznačajnija bitka se dogodila na Drenovoj glavi, najvišem delu ove planine, južno od sela Petrovca. U ovoj borbi učestvovao je čuveni pirotski Treći pešadijski puk, pretrpevši ogromne gubitke (poginulo je, nestalo ili je ranjeno preko 370 srpskih vojnika i oficira). Cena pobede nad bugarskim agresorima bila je velika. Sa bugarske strane gubici su bili još veći - poginulo je oko 500 bugarskih vojnika i oficira. Sačuvano usmeno predanje učesnika borbe na Drenovoj glavi govori da su Bugari nakon ove bitke u litrama (vrsta zaprežnih volovskih kola) sakupljali šapke svojih izginulih vojnika.

Slično pomenutim mestima iznad Ostatovice i Strelca, ili Kulištu iznad Grnčara i Markovoj štrapki na Belavi, i ovde su vidljivi tragovi rada ,,zlatara'', kao i tragovi rimske opeke:

Da li se ovde nalazio rimski kastel, tj. da li su u pitanju ostaci rimskog grada ili tvrđave, po kojima su meštani ovo mesto na vrhu Kalea nazvali Gradište? Da li je u pitanju bila neka osmatračnica kojoj je položaj Kalea omogućavao da lako kontroliše zbivanja u većem delu Pirotske kotline? S južne strane brdo je idealno ,,zaštićeno'' padinama planine Padež:

Spust sa vrha Kalea je trajao oko 15 minuta. Koliko god se trudili da se vratite istim putem kao u dolasku, u tome nikada nećete uspeti:

Najpre sam sišao na put koji povezuje Jalbotinu sa Vojnegovcem i Petrovcem:

Zatim sam odlučio da se ne vraćam istim putem u Sukovo, preko Jalbotine, već da preko livada krenem najkraćom putanjom i izađem na put za Sukovo. U početku mi je orijentir bila jedna bela koliba koju sam uočio još sa vrha Kalea:

Na asfaltni put sam izašao na otprilike polovini rastojanja između dva sela. Za povratak sa Gradišta na Kaleu do centra Sukova bilo mi je potrebno 55 minuta.

Trajanje relacije: oko 4.5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5), zbog napornog uspona na brdo Kale

Karakteristike: zanimljivo selo Sukovo sa svojim znamenitostima, lep kraj u podnožju Padeža i interesantno markantno brdo Kale, zapadno od Jalbotine, sa ostacima odbrambenog bedema i rimskog kastela

Rizici: uspon na Kale - bez markacija i staza; kraj je pust pa postoji rizik od divljih životinja