Pirot i pirotski kraj

9may2021 Napušteni rudnik i vrh Strvna iznad sela Vave (Babušnica)

U Vavu stižem iz Pirota sa čika Duletom, čovekom koji je rođen u ovom selu i koji povremeno obilazi svoju rodnu kuću. Međutim, čika Dule je na severnim padinama Stranja i Korbesa bio poslednji put nedugo pošto su utihnule priče o aktivaciji rudnika (po njegovim rečima - pre pedesetak godina) pa smo u pomoć zvali njegovog brata Miku. On živi u selu i mnogo bolje poznaje kraj koji je meni odavno bio predmet interesovanja.

Za početak pogled na brda Stranje (levo, 1068 m) i Korbes (u sredini, 964 m) sa puta između Draginca i Vave. Desno se vidi Golemi stol (1238 m). Na moje pitanje kakva je razlika između pojmova ,,Stranje'' i ,,Strvna'', rečeno mi je da je Stranje brdo severno od Vave, a da je Strvna njegov najviši deo.

Iz centra sela (oko 690 m n.v.) idemo uzbrdo, putem koji vodi do podnožja strmih, jugoistočnih padina Stranja. U početku je kvalitet puta sasvim dobar i uživam u prirodi:

Društvo dva sedamdesetogodišnjaka mi uliva sigurnost jer sam prvi put u ovom kraju. Pre ulaska u Ždrelo, kratku klisurastu dolinu između Stranja i Korbesa, put postaje nešto lošiji. Na ulazu u Ždrelo smo nakon pređenog prvog kilometra iz centra sela, za šta nam je bilo potrebno oko 20 minuta. Čuje se huk vode koji potiče od Balvana, potoka koji protiče kroz Ždrelo.

Ždrelo je kratka dolina kroz koju se brzo prolazi. Po rečima mojih vodiča, nekada je put prolazio niže, uz sam potok Balvan. Nakon što je nekada u prošlosti nekom čoveku nabujala reka odnela stado ovaca, put je izmešten na veću visinu. Nakon Ždrela se otvara kraj neobične lepote. Meštani ga nazivaju Gabrovi, a u njegovom produžetku, uz potok Balvan, nalazi se Livađe.

S leve strane se odvaja put kojim se ide na Strvnu i mi ćemo tim putem sići u povratku sa vrha. Sada produžavamo pravo u dolinu, prolazimo mesto pored koga se nalazi jedan izvor, mesto gde se nalazi proširenje i gde put pravi oštar zaokret. Znao sam iz ranijih priča da se nekadašnji rudnik nalazio upravo u ovom kraju, ali sasvim sigurno ga bez pomoći čika Duleta i Mike ne bi pronašao.

Ostaci napuštenog rudnika su vidljivi na levoj obali Balvana, iznad samog potoka, u bukovoj šumi na severnim padinama Korbesa. Očekivao sam da vidim rovove, rudarsko okno, slušao priče o šinama i vagonetu koji je ostao zatrpan... Ništa od toga, na položaj rudarskog okna ukazuje samo poveće udubljenje na padinama brda. Vreme je učinilo svoje i prilično dobro sakrilo tragove nekadašnje ljudske aktivnosti...:

Priča o nesuđenom rudniku u okolini Vave je veoma interesantna. Iako sam pisao o tome ranije, prenosim je ponovo u celosti:

Priča se da je rudu na Korbesu otkrio Bora Mitić, pečalbar iz Vave. On je radio u Boru, gde je video kako izgleda ruda i po čemu se ona razlikuje od običnog kamena. Kada je jednog leta kosio svoju livadu na severoistočnoj strani Korbesa, čistio je livadu od kamenja koje je stavljao na gomilu. Primetio je da se to sivo kamenje naspram sunca sjaji i da postoji sličnost sa rudom koju je video u Boru. Uzeo je jedan komad kamena i poneo ga je kada je sledeći put išao za Bor. Tamo je pronašao nekog rudarskog inženjera, pokazao mu kamen, ispričao gde ga je našao i zamolio ga da ispita da li je to ruda ili ne. Nakon nekog vremena inženjer je obavestio Boru da se radi o rudi koja sadrži bakar, gvožđe i srebro. O ovome se saznalo u selu, pa su se počeli praviti planovi o životu nakon otvaranja rudnika.
Pomenuti inženjer se uortačio sa jednim svojim kolegom i 1926. godine su došli u Vavu. Organizovali su radnike iz Vave i susednih sela i počeli sa kopanjem okna. Kada je okno bilo oko 200 m dugačko, radovi su prekinuti. Ne zna se pravi razlog prekida kopanja. Neki kažu da je došlo do svađe između inženjera-ortaka, a po nekima je ruda bila siromašna i nije se isplatila njena eksploatacija. Bilo kako bilo, meštani Vave su bili jako razočarani što rudnik nije otvoren. Iskopani tunel je bio dokaz jednom pokušaju stvaranja uslova za bolji život, ali se vremenom zemlja urušila i jama zatvorila. Priča o rudniku na Korbesu nastavlja se posle Drugog svetskog rata, kada se u Vavi diskutovalo o razvoju sela i unapređenju života i rada. Meštani Vave su na svakom zboru postavljali pitanje predstavnicima vlasti da li se može ispitati mogućnost otvaranja rudnika na Korbesu. Predstavnik Sreskog odbora je obećao da će se zainteresovati za ovo pitanje i predložio da se pripremi oko 20 kg rude, pa da se preko Sreskog odbora dostavi Ministarstvu ruda i šuma. U proleće 1947. godine organizovana je omladinska radna akcija na otkopavanju rude. Ruda je spakovana u sandučić i dostavljena Sreskom odboru u Babušnici. Povratne informacije nije bilo, kao da se toj rudi izgubio svaki trag. Nikakav izveštaj o ispitivanju te rude nije stigao u Vavu!

Aprila 1952. ekipa studenata i apsolvenata Rudarskog fakulteta iz Beograda posetila je Vavu i mesto otkopavanja rude na Korbesu. Izvršena su merenja pomoću instrumenata i navodno je utvrđeno da je sadržaj rude 25%. Nema zapisnika niti je dostavljen izveštaj o ovom merenju.
Borski rudnik je 1955. godine započeo sa radovima na revitalizaciji rudnika, ali su radovi prekinuti u proleće 1956. jer se došlo do zaključka da, zbog loše infrastrukture i otežanog transporta, eksploatacija rude nije isplativa. Nakon toga, meštani Vave su izgubili svaku nadu u pogledu otvaranja rudnika na Korbesu.
(Stanoje Petrović, Tomislav Mitić, Radomir Ćirić - Selo Vava (monografija), Beograd, Babušnica 2012)

Nakon podsećanja na ovu tužnu priču, nastavili smo uz potok Balvan, do mesta Livađe. Komentara o tome šta je trebalo uraditi, gde se pogrešilo, ima li nade da se rudnik aktivira u budućnosti, bilo je na pretek. Ono što svakome upada u oči kad dođe u ovaj kraj jeste crvekasta boja zemlje i kamenja (slično kanjonu Temštice i Toplodolske reke), kao i presijavanje kamenja na suncu. To bi trebalo da ukaže na tragove nekih od pomenutih metala. Čika Dule i Mika mi pričaju da je nakon obilnih padavina ili naglog topljenja snega potok Balvan crvene boje, kao i da se pouzdano zna da je potez od Korbesa prema pirotskom selu Kamik - rudna žila koja nije dovoljno istražena.

Livađe predstavlja jedno fenomenalno mesto u dolini potoka Balvan. Prelepa livada okružena šumama jeste savršeno mirno mesto, pogodno za beg od tempa savremenog života. Put nadalje vodi u podnožje Sinjeglavske čuke (1125 m), zaobljenog šumovitog vrha na jugu pirotske opštine, na samoj granici sa teritorijom opštine Babušnica.

Ovde obilazimo izvor koga meštani nazivaju Peškovac. Podsetio me na Nanin kladenac kod Pokrovenika. Možda je i on predstavljao u prošlosti zborno mesto hajduka?

Sledi povratak do zaravni u blizini koje se nalazio rudnik, a potom i strm uspon naviše, prema lovačkoj kućici koja se vidi iz doline. Uzput se otvara prelep pogled na okolinu: Korbes, Mali i Golemi stol, Sinjeglavska čuka. U daljini je moguće videti i Talmbas, Ruj, Vlašku planinu...:

Posle dvadesetak minuta izlazimo na put koji sam malopre pomenuo kao pravac za izlazak na Strvnu i ubrzo dolazimo do improvizovane lovačke kućice. Ovo mesto se zove Garanovica, a malo iznad je Bilo. Nadmorska visina je oko 990 m. Pogled odavde je još lepši nego sa planinske kose, a sada možemo da vidimo i istočne padine Stranja, kojima ćemo malo kasnije da se popnemo na Strvnu:

Posle uživanja u pogledu sa ovog lepog vidikovca, krećemo na završni uspon na Strvnu, najviši deo Stranja. U početku to nije nikakav problem. Sa jedne zaravni možemo da vidimo deo Pirota, Vidlič i Staru planinu sa Midžorom. Iza livade počinje uzak šumski pojas. U početku pratimo neku stazicu koja se ubrzo gubi. Iako nema nikakvih markacija, nema većih problema sa snalaženjem jer zaravan na vrhu nije daleko. Od lovačke kućice do nje nam je bilo potrebno nešto više od 20 minuta:

Slično Golemom stolu, vrh Stranja je zaravnjen. Najpre idemo u njegov levi, istočni deo. Nekada se ovde, uoči Prvog maja, palila logorska vatra. Pogled je sličan onome koji smo imali sa platoa kod lovačke kućice. Ovog puta, pošto smo na većoj visini, možemo da vidimo i Pirot. U pozadini su Midžor, Tri čuke, Kopren, Basarski kamen...:

Udaljenost vazdušnom linijom od grada do Strvne je oko 15 km. Zatim idemo nekoliko stotina metara na zapad. Pronalazimo pogodno mesto odakle se pruža sjajan pogled na Lužničko polje, Babušnicu, Suvu planinu, Šljivovički vrh, visoke crnotravske planine:

Vavu nije moguće videti jer se nalazi nekoliko stotina metara niže, duboko u dnu. Našem oduševljenju onim što vidimo doprinosi i lepo prolećno vreme. Spust sa Strvne u Vavu je trajao nešto više od sat vremena. Postojala je inicijalna ideja da se popnemo i na Korbes, nešto niži vrh od Strvne, ali se od toga odustalo. Prema Mikinim rečima, taj vrh je odavno meta tragača za zlatom i sav je prekopan. Slično je i sa Malim stolom.

U povratku smo najpre sišli putem niz Stranje, prošlo kroz Ždrelo, a zatim smo u centar sela došli drugim putem. U samom podnožju Stranja video sam napuštene pojate. Vava ima zaista izuzetno lepu i zanimljivu okolinu. Nekada je na Balvanu i vadama, koje se od Vave spuštaju ka Aleksandrovcu i Dragincu, radilo više vodenica. Danas je to samo bleda uspomena... U selu je trenutno oko 180 stanovnika. Pre nekih 70 godina, kada je bila aktuelna priča o rudniku, bilo ih je više od 900. Školska zgrada u centru sela je još uvek ,,živa'', iako se koristi samo njen manji deo. Nastavu pohađa nekoliko đaka...

Trajanje relacije: oko 6h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: Izuzetno lep kraj, istočno od Vave i između planinskih masiva Stranja i Korbesa; zanimljiva priča o potencijalnom rudniku bakra koja nikada nije dovedena do kraja; prelepi vidikovci sa kojih je moguće videti udaljene planine, planinske vrhove, seoska naselja, Pirot i Babušnicu

Rizici: nema markacija, kraj je pust i posećuju ga samo retki meštani, drvari i lovci