18jul2021 Gulenovci - Guvnište - Slavinjski kamik

Nakon dve nedelje, ponovo sam na planini Vidlič. Za razliku od potrage za jamama u delu planine severno od Pirota, ovog puta sam istočnije, u pograničnom delu dimitrovgradske i pirotske opštine. Moj cilj je uspon na najvišu tačku ove planine - Guvnište (1413 m).

U Gulenovcima sam poslednji put bio 29. decembra 2019. Ovo selo, na obodu Odorovskog kraškog polja i u podnožju Vidliča, praktično je spojeno sa Visočkim Odorovcima. Dva sela su u srećna vremena imala zajednički zadružni dom i školu. Gulenovci su od Pirota udaljeni 41 km, a od Dimitrovgrada 16.

Rani jutarnji dolazak u ovaj deo dimitrovgradske opštine nije bio obećavajući. Još na prevoju Kozarica, iznad Dimitrovgrada, bila je gusta magla, a u Smilovskom (Odorovskom) polju, vidljivost je bila jako ograničena. Temperatura - svega 15 stepeni:

Iz iskustva sam znao da usred jula ovakvi vremenski uslovi nisu dugotrajni. Uostalom i vremenska prognoza za taj dan je obećavala lepo i sunčano prepodne. Moja polazna tačka u Gulenovcima je na 765 m nadmorske visine. Prolazim kroz selo, pored većinom napuštenih i praznih kuća:

Na glavnoj seoskoj raskrsnici skrećem desno, a odmah zatim gore levo. Put mi je poznat iz decembra 2019:

Sećanje me ne služi najbolje pa sam negde prerano skrenuo levo i nisam došao do željenog mesta iznad sela. Kakogod, nastavio sam da se krećem jednim putem iznad sela u pravcu severo-zapada, postepeno povećavajući svoju nadmorsku visinu. Na moju radost, sunce je počelo da probija gustu maglu i vidljivost se brzo popravljala:

Na mestu prikazanom na poslednjoj slici, skrenuo sam desno gore i, posle 25 minuta hoda od startne tačke, bio sam na glavnom, dobro poznatom putu. On je nastavio da me vodi uz Gusinu, a potom i Petkovu padinu. Čitav kraj južno od mene bio je u magli. Iz nje su provirivali samo najviši vrhovi Ruja i Vlaške planine:

Brzo sam došao do mesta gde put povija na sever. Ovde sam u zimu, pre godinu i po, prekinuo potragu za starom, urušenom Crkvom Svetog Spasa. Tada sam gazio i sneg. I sada, u potpuno drugačijim okolnostima, nisam uspeo da je vidim. Osim kamenih zidova u ovom kraju nema nikakvih drugih objekata. Ima puno velikih i dubokih vrtača, a kraj je verovatno nazvan po najvećoj - Nonin vrtop:

Ovde se put gubi i ta činjenica, pored vrtača, oštrog kamenja i trnja, otežava dalje kretanje. Ono što je dobro, cilj relacije - najviši deo planine Vidlič, bio je u mom vidokrugu. Vrh Guvnište ima takav položaj da se iz podnožja ne vidi, već je malo zaklonjen. Levo od mene je bila Kapana, a gore desno, na grebenu - vrh Kukla (1290 m). Pošto sam se orijentisao, napravio sam i pravac kretanja. Put do vrha imao je oblik polukruga, sa postepenim povećanjem nadmorske visine i sa biranjem najprohodnijih delova na padinama pomenutih vrhova za prolaz. Na nekoliko mesta sam morao da prolazim preko dolova, na sreću plitkih, uskih i lako prohodnih:

Ovde nije bilo ni tragova magle. Dok sam pred sobom imao težak, dosadan i jednoličan teren, pogled na okolinu je bio sjajan. Niži delovi južno od mene još uvek su bili skriveni - kao u nekom ogromnom loncu. Između Kapane i glavnog masiva Vidliča, kojim sam se kretao, a koji se naziva Golemi vrh, prostire se u pravcu severozapada dolina Ravnište. Izgleda teško prohodna zbog rastinja i vrtača. Verovatno je njome nekada prolazio put koji je vodio u pravcu Basare, Krupca i Odorovskog prelaza. Sada je kraj pust i verovatno ga posećuju samo retki lovci. Ovo je najnenaseljeniji deo opštine Pirot, gde na površini od nekoliko desetina kvadratnih kilometara praktično nema ,,žive duše''. Za razliku od nekih drugih opustelih delova pirotskog kraja, nema nijedne pojate ili slične građevine. Prema jugu se nastavlja visoravan Tepoš, između Krupca i Visočkih Odorovaca:

Uspon me podsećao na osvajanje vrha Vučje, severno od Krupca. Upravo je moj pogled dopirao na istoku do Vučja, Golemog Botušana i Velike Paramunice. U okolini poslednjeg vrha bio sam jesenas, ali iz drugog pravca - Vzganice.

Zatim je bilo jasno da se približavam vrhu. Pogled na istok, niz greben Vidliča, bio je sve bolji. Izašao sam na zaravan ispunjenu vrtačama. Jedna od njih je bila posebna. Ne sećam se da sam negde video manju a dublju.

 

Svakim mojim korakom bliže vrhu, pogled na sever i Staru planinu bio je sve bolji. Napokon, nakon 1h 45 minuta hoda iz sela Gulenovci, i nakon savladane visinske razlike od 650 m, našao sam se na Guvništu, najvišoj koti Vidliča. Ovo nije nikakav istaknuti vrh, ali obeležje od kamena koje su napravili planinari jasno ukazuje da se u odnosu na okolne vrhove nalazite na većoj visini:

Odmarajući od nimalo lakog uspona južnim padinama, uživao sam u pogledu na okolinu: Bandera (sledeći veći vrh na Vidliču, zapadno, 1370 m), Velika Paramunica, Visoka stena, Babin zub, Midžor, Bratkova strana, Vražja glava, Kopren, Bodin vrh i Ponor (iznad Dojkinaca), Tupanac, Rosomački vrh, Srebrna glava, Kom (vrh u Bugarskoj), Boljevski vrhovi, dolina Visočice...:

Zatim sam krenuo naniže, u pravcu severa. Sada sa mogao da vidim čak i otvor pećine Vladikine ploče, kao i Visočki manastir, izletište Vrelo i selo Jelovicu. Nalazio sam se tačno iznad Visočke Ržane:

Posle Guvništa, moj cilj je bio Slavinjski kamik. Krenuo sam u pravcu istoka, niz greben. Moja visina se sada smanjivala jer je najviša tačka Slavinjskog kamika na njegovom najistočnijem delu i nalazi se na visini od 1364 m. Zapadni deo, koji prvo posećujem, još je niži. Otvara mi se predivan pogled na Farmu ,,Bele vode'' (skretanje za Rosomač) i Rosomački vrh:

Na Slavinjskom kamiku sam 25 minuta nakon spusta sa Guvništa. Boravak na ovom mestu predstavlja fantastičan i neponovljiv doživljaj. Duboko dole u dnu je selo Slavinja. Uzvodno, uz reku Visočicu, vide se dimitrovgradska sela Braćevci i Izatovci:

Evo i par slika biljnog i životinjskog sveta sa ovog predivnog mesta:

Položaj sunca na nebu je bio sve viši. Postajalo je sve toplije i ja sam morao nazad. Plan je bio da sa Slavinjskog kamika krenem na jug, zaobiđem vrh Kuklu i da se niz južne padine Vidliča, između Guvništa i Kukle, spustim najpre do Naninog vrtopa, a zatim i putem u Gulenovce. Bio sam oduševljen kada sam pri prelazu na južnu stranu planine video da se magla podigla. Sada sam mogao da uživam u pogledu na Odorovsko polje i Smilovska jezera. Na možda kilometar od mene, u pravcu istoka, bio je Smilovski kamen (1320 m):

Spust do Gulenovaca, gde me čekao auto za povratak u Pirot, trajao je tačno sat vremena od Slavinjskog kamika. Po toplom vremenu i jakom suncu, to nije bilo nimalo lako, s obzirom na težak kraški teren. Verovatno postoje drugi načini dolaska na Guvnište i Slavinjski kamik (sa Odorovskog prelaza, iz Visočke Ržane, od Manastira Svetog Kirika i Julite iznad Smilovaca i sl.), ali ja mislim da je način koji sam ja odabrao najbolji i najbrži da se posete ova prelepa mesta.

Trajanje relacije: oko 6.5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: uspon na Guvnište, najviši vrh planine Vidlič, jedne od napoznatijih u pirotskom kraju, i fenomenalni vidikovac Slavinjski kamik, sa sjajnim pogledom na Staru planinu i dolinu reke Visočice

Rizici: nema nikakvih markacija; kraj je pust i nenastanjen - ne ugledajte se na mene i na ovakva mesta ne idite sami; treba poneti dovoljno vode za piće jer posle Gulenovaca nema izvora (najbliži je Čerbes, istočno od Kukle, ali ne znam u kakvom je stanju); divlje životinje; zakloni od jakog sunca su malobrojni - iskoristite jutarnju svežinu; teren je izuzetno težak za kretanje - o tome posebno voditi računa u povratku, kada ste umorni i ,,opijeni'' onim što ste prethodno videli