Pirot i pirotski kraj

14aug2021 Senokos - Pregrada - Mučibaba

Obično planinari uspon na Mučibabu počinju iz Senokosa, najsevernijeg dimitrovgradskog sela. Moje putovanje iz Pirota do tamo je trajalo 1h 15 min jer je selo, pravcem preko Dimitrovgrada, Smilovaca i Donjeg Krivodola, udaljeno 61 km. Put je bio veoma raznovrstan u pogledu kvaliteta - od vrhunskih deonica oko Smilovaca i između Donjeg Krivodola i Izatovaca, na kojima možete voziti i do ,,stotke'', do one loše, neasfaltirane, makadamske, od raskrsnice kod Izatovaca do ispred samog Senokosa.

U Senokosu odskora radi planinarski dom i to je zaista pozitivan primer koji treba da slede i ostala staroplaninska sela. Svaka čast meštanima i Turističkoj organizaciji opštine Dimitrovgrad za ovu inicijativu:

Senokos je, po mom mišljenju, jedno od najzanimljivijih sela na području Stare planine i slično, recimo Toplom Dolu, Dojkincima, Jelovici, Rosomaču ili Gostuši, polazna tačka za osvajanje velikog prostranstva, tako da sam siguran da će ovaj planinarski dom biti dobro posećen. Druga stvar, za koju želim da pohvalim ljude iz sela i dimitrovgradske Turističke organizacije jesu putokazi. Da se ozbiljno radilo na tome, primećuje se još pri izlasku iz Dimitrovgrada prema Kozarici, a nije zaboravljen ni udaljeni Gornji Visok. Uz slikovite informativne table daju odlične informacije onima koji se prvi put nađu u ovom lepom kraju, prepunom vrhova, vodopada, crkava, pećina... Možda jedino fali udaljenost do mesta na koja upućuju (u kilometrima ili časovima hoda), ali i ovako je dobro. Stariji putokazi sadrže ove informacije, ali ćete u daljem tekstu videti u kakvom se stanju nalaze.

Put za većinu atrakcija u okolini Senokosa vodi severno od sela, uz Vodeničku reku. Kao i svakog leta, i sada je korito reke u selu i uzvodno od njega suvo. Vodenička reka je ponornica, mesto poniranja vode se nalazi na oko 1.5 km od sela i snimio sam ga u povratku. Zanimljivo je to što najpre prolazite pored korita reke bez kapi vode, a zatim počinjete da čujete njen žubor i to sve jače i jače. Suprotno logici i iskustvu, činilo mi se da je količina vode u reci bila sve veća sa mojim kretanjem uzvodno. Uostalom na Vodeničkoj reci su i leti aktivni vodopadi Skok, Dvojni vodopad i Ivkov vir.

Na oko 3 km od sela potok Vrla bara, koji dolazi sa zapada, uliva se u Vodeničku reku. Ovde se reka prelazi (pored prelaza prikazanog na sledećoj slici postoji i brvno) i nakon toga kreće blagi uspon. Ukoliko volite da sakupljate lešnike, ovo je pravo mesto za vas mada mi se čini da ovogodišnji rod nije dobar:

Prolazi se skretanje za odmorište kod Partizanske česme i ubrzo se dolazi do krivine na kojoj se od puta odvaja staza koja vodi za pomenute vodopade na Vodeničkoj reci. Meni je trebalo 35 minuta da do ovog mesta dođem iz Senokosa. Do prvog od tri vodopada u nizu, Skoka, treba još oko 20 minuta hoda. Ja ovog puta produžavam dalje, bez skretanja:

U ovom delu ima nekoliko oštrih krivina na putu koji se krivudavo penje u pravcu šumarske baze u Prelesju, mestu na izvorišnom delu Vodeničke reke i podno vrha Pregrade. Nakon nepuna 10 minuta od skretanja za vodopade, dolazim do jednog mesta gde skrećem desno, u nameri da iskoristim dobro poznatu prečicu. Mesto nije obeleženo. Počinje najteži deo relacije sa konstantnim jakim usponom, koji će trajati do same Pregrade. Obeležje ovog kraja je i lepa brezova šuma pa će drveće sa belom korom pozitivno uticati na vas tokom napornog uspona:

Prečica je duga oko 500 m i njome se ponovo izlazi na put za Prelesje. Terenska vozila i veliki kamioni produžavaju dalje ka šumarskoj bazi, a tim pravcem sam išao i ja sa svojim drugarima u avgustu 2016, na putu za Srebrnu glavu i najistočniju tačku Srbije. Staza za Pregradu i Mučibabu produžava pravo gore i, zbog još jačeg uspona koji sledi, ovde treba napraviti pauzu i uživati u pogledu na dolinu Vodeničke reke prema Senokosu, brda Gradište (1199 m, leva obala reke) i Skrivenu (1328 m, desna obala). Mesto se nalazi na nadmorskoj visini od 1205 m, u blizini je jedna kota koja je u kartama označena kao ,,Starčev grob'' i predstavlja važnu prolaznu tačku do odredišta. Udaljenost od Senokosa je oko 5 km:

Deonica koja sledi je veoma teška. Prati se trag koji su za sobom ostavila terenska vozila, sporadično se javljaju stari, izbledeli i oštećeni putokazi, a u gornjem delu i standardna planinarska crveno-bela markacija. Nema problema sa snalaženjem jer se ide pravo na sever planinskom kosom. Teren je prično pregledan, izuzev jednog kraćeg dela gde se prolazi kroz šumu. Od skretanja sa puta do Pregrade ima oko 3.5 km i savladava se visinska razlika od 475 m. Ja sam ovaj potez prešao za tačno sat vremena, uz napomenu da mi je duša konstantno bila ,,u nosu'', da sam pravio česte i kratke pauze u hladu drveća da bih došao do daha, da sam uživao u lepoj prirodi i pogledu na okolinu i da su mi kao orijentir za visinu na kojoj se nalazim služili brdo Skrivena i najviši deo Vidliča (oko 1400 m) koji je izvirivao u daljini na jugu. Kasnije sam mogao na jugozapadu da vidim i Rosomački vrh (1250 m).

Na poslednjoj fotografiji je odmorište sa klupicom pored koga sam prošao na otprilike pola puta prema Pregradi. Putokazom je bilo označeno da se oko 700 m zapadno nalazi izvor vode. Verovatno je u pitanju izvorište potoka Kamendelska bara, nisam proveravao. Nakon izlaska iz šume, teren je ponovo postao pregledniji. Više nije bilo potrebno pratiti poleglu travu jer je staza postala kamenita i jasnija, poput one sa uspona na Midžor. Završni uspon na Pregradu je izgledao ovako:

Vrh Pregrada (1680 m) nije pogranični vrh i nalazi se na udaljenosti od nekoliko stotina metara od srpsko-bugarske granice. Na njemu se nalazi odmorište koje očigledno nije odolelo naletima jakih vetrova. Moj uspon od Senokosa do Pregrade je trajao nešto manje od dva sata. Pogled sa ovog mesta je fenomenalan - najpre na severozapad, u pravcu granične linije, prema Mučibabi, zatim na sever ka teritoriji Bugarske, i na istok, u pravcu Srebrne glave (1932 m), Crnog vrha (1830 m) i bugarskog vrha Kom (2016 m). Oduševila me roze boja padina staroplaninskog grebena u pravcu Mučibabe koja potiče od prelepog planinskog cveća. Jak ali topao letnji vetar mi je pomogao da delimično osušim znojem natopljenu odeću:

U pravcu te lepote sam i produžio sa Pregrade, patrolnom stazom, najpre do pograničnog vrha Pora (1669 m), na kome se nalaze ostaci stare srpske karaule. Više nije bilo jakih uspona, kao u srednjem, najtežem delu relacije:

...a zatim uz samu graničnu liniju, pored graničnih kamena, u pravcu Mučibabe:

Sada sam mogao da vidim i jezero Ogosta, na kome se nalazi bugarski grad Montana, a i varošica Berkovica nije daleko od ovog mesta. Već sam razmišljao i o povratku sa Mučibabe, iako nisam još bio osvojio ovaj vrh. Planinska kosa Mala poljana, južno od Mučibabe, a zapadno od kose kojom sam se popeo na Pregradu, učinila mi se atraktivnom, pogotovu što sam na njoj uočio dva odmorišta sa kućicama:

Patrolna staza se pred Mučibabom malo odvaja od granične linije, tako da za uspon na sam vrh od 1727 m treba učiniti dodatni, završni napor:

Na Mučibabi sam bio nakon 2h 35 min od polaska iz Senokosa ili 35 minuta nakon Pregrade. Kao što sam već napisao, nikada do sada nisam bio sâm na tolikoj nadmorskoj visini. U mom neposrednom okruženju, u krugu od nekoliko kilometara u prečniku, nije bilo nikoga. Bugarska patrolna staza je neposredno ispod vrha. Pogled je fenomenalan. Najviše sam posmatrao kraj prema zapadu i severo-zapadu, u pravcu granične linije. Sledeći izrazitiji vrh na njoj je Begova kula (1668 m), a zatim slede Tupanac (1673 m), Kaca-kamen, Kopren... Lep je bio pogled i u ostalim pravcima, što ilustruje video-klip:

Posle uživanja u prekrasnom pogledu, krenuo sam nazad. Kao što sam rekao, pošto ne volim povratak istom stazom, izabrao sam da se vratim do ušća Vrle bare u Vodeničku reku spustom niz Malu poljanu, planinsku kosu koja se u dužini od oko 4 km pruža južno od Mučibabe. U početku je postojala opcija da se vratim do Pregrade, spustim u Prelesje, posetim šumarsku bazu i vratim se šumskim putem do doline Vodeničke reke i Senokosa. Pobedila je želja da upoznam neke nove krajeve. Da li je moja odluka bila ispravna? Nisam siguran, spust niz Malu poljanu nije preterano interesantan, a morao sam da vodim računa da prilikom silaska ne stanem loše i povredim nogu. Moja preporuka je da se sa Mučibabe vratite istom stazom kojom ste došli ili opisanom preko Prelesja.

Moj spust niz Malu poljanu do napuštene ovčarske farme koja se nalazi u njenom podnožju, na mestu spajanja Svinovske reke i Vrle bare, trajao je nešto duže od sat vremena. U gornjem delu sam ponovo pratio tragove terenskih vozila i prošao pored kućice za odmor koja liči na ,,krivi toranj''. Dolina s leve strane se naziva Svinovska gora i sada sam mogao da pratim kraj kroz koji sam prošao iz drugog ugla:

Ubrzo sam prošao pored drugog odmorišta. U donjem delu Male poljane tragovi vozila su se izgubili, morao sam da povedem više računa o svom kretanju, sve dok nisam izašao na šumski put koji me je odveo do navedene ovčarske farme, nažalost napuštene. Ona mi je prilikom spusta bila važan orijentir.

Od mesta gde sam u odlasku, rano ujutru, prešao Vodeničku reku, farma je udaljena oko 1 km. Tako sam ,,zatvorio krug'' i u Senokos se vratio poznatim putem. Na otprilike pola puta sam skrenuo u nameri da vidim mesto gde ponire voda Vodeničke reke. Izgleda interesantno. Količina vode u koritu je sve manja i na jednom mestu se potpuno gubi:

Ispod ovog mesta u koritu nema ni kapi vode:

Ni u povratku ka Pirotu nisam išao istim putem kao u dolasku. Vratio sam se preko Slavinje, Visočke Ržane, Rsovaca i Planinarskog doma i... pogrešio. Izbegavajte ovaj putni pravac u narednom periodu, dok ne dobijemo potvrdu da su radovi završeni. Iako daleko kraći od onog preko Dimitrovgrada (40 naspram 61 km), put je katastrofalan i vožnja traje otprilike isto.

Trajanje relacije: oko 7.5h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: veoma lepa planinarska relacija, dužine od skoro 20 km, sa prolaskom kroz lepe predele i vidikovcima sa fantastičnim pogledom na okolinu; mogla bi se podeliti u tri dela - 1) put uz Vodeničku reku i uspon iznad mesta skretanja za vodopade, 2) veoma zahtevan uspon od puta za Prelesje do Pregrade i 3) kretanje grebenom uz pograničnu liniju od Pregrade do Mučibabe

Rizici: ima putokaza, ali su klasične planinarske markacije veoma retke i ima ih tek u gornjem delu staze; iako uzput ima nekoliko izvora, poneti dovoljno vode za piće; žestok uspon u srednjem, najzahtevnijem delu staze; jak vetar na grebenu od Pregrade do Mučibabe; ne idite sami (kao ja) već u društvu prijatelja i iskusnih planinara