Pirot i pirotski kraj

12dec2021 Donja Nevlja - Karaula Lazino brdo - Gornja Nevlja

Na početku relacije sam bio prijatno iznenađen novom deonicom puta od Lukavice do karaule Sloboda, na skretanju za Verzar. To je sada kvalitetan put koji Dimitrovgrad povezuje sa udaljenim selima njegove opštine. Nedostaju oznake na kolovozu, na pojedinim mestima odroni zemlje i drveće poleglo pod težinom mokrog snega ugrožavaju bezbednost, ali je generalno sve mnogo bolje nego ranije:

Donja Nevlja je centar ovog kraja i od skretanja na ulazu u Dimitrovgrad je udaljena 12 km, a od Pirota 36. Auto ostavljam u centru sela, između nekadašnjeg zadružnog doma i ambulante. U selu je puno napuštenih i urušenih kuća:

Prvo odlazim do Crkve Svetog Ilije. Ona se nalazi s druge strane potoka koji protiče kroz selo, a koji je prilično narastao nakon obilnih padavina prethodnog dana i noći. Skretanje za crkvu je označeno putokazom:

Sledeće činjenice prenosim iz knjige mog prijatelja Cvetka Ivanova, ,,Vera i kamen - crkve i manastiri'' (Dimitrovgrad, 2018). Crkva se nalazi u podnožju brda Lečevište. U starim dokumentima vodi se pod imenima ,,Manastir Mžaj'' i ,,Sveta Bogorodica''. Smatra se da je u ,,Sveti Ilija'' preimenovana u novije vreme. Pored nje stanovnici Donje Nevlje i njihovi gosti obeležavaju Svetog Iliju ili Ilinden. Sagrađena je 1921. godine, a njena unutrašnjost nije oslikana. U njenoj porti se nalazi nekoliko obročnih krstova koji su preneti sa starih obročišta pored granice sa Bugarskom. 

Nekoliko desetina metara iza crkve, nalazi se izvor  sa ,,svetenom vodom''. Ona je dobra za oči, pa verovatno i otuda ime Lečevište za celo ovo mesto:

Nisam se vratio istim putem do glavnog seoskog druma, već sam produžio niz potok do zgrade stare, napuštene škole. Zatekao sam tužnu sliku, već viđenu u ostalim selima burelskog kraja:

Kreće onaj deo relacije koji više volim - pešački. Napuštam Donju Nevlju i produžavam putem koji vodi na jug, uz potok koji se zove Bela voda:

Posle 20 minuta hoda iz centra Donje Nevlje, stižem do mesta gde se desni put, za Skrvenicu i Vrapču, odvaja od levog puta koji vodi ka Gornjoj Nevlji. Ovo mesto mi je itekako poznato i uvek kad se nađem na njemu setim se događaja od 28. avgusta 2011. Tog toplog letnjeg prepodneva sam se prilično izmorio posećujući usputna mesta u slivu Lukavičke (Gaberske) reke: Donju i Gornju Lukavicu, Slivnicu, Verzar, donji deo sela Bilo i Donju Nevlju. U završnici relacije, kada mi je želja bila da ,,overim'' i poslednje selo u nizu, Gornju Nevlju, koncentracija mi je jednostavno pala. Skretanje prikazano na sledećim fotografijama sam prošao automobilom, a da ga nisam ni primetio. Parkirao sam auto na proširenju koje se nalazi odmah iza skretanja i peške produžio pogrešnim putem koji vodi uz potok Belu vodu. Nadao sam se da ću naići na neko skretanje levo koje će me odvesti do Gornje Nevlje, ali takvog skretanja nije bilo... Bilo je jasno da sam promašio pravi put i da sam zalutao u nepoznatom kraju. Vratio sam se kući razočaran, a da selo koje sam tražio, Gornju Nevlju, nisam ni pronašao. Rešenje mojoj muci sam pronašao nekoliko dana kasnije, proučavajući kraj između dve Nevlje i Skrvenice na Google Earth aplikaciji. Tada sam shvatio da skretanje puta za Gornju Nevlju nisam ni video, verovatno u prevelikoj želji da što pre odem do sela. Tada je ono bilo prilično neugledno i neobeleženo. Sada čak postoji i putokaz:

Kada se krene levim putem, vrlo brzo se nailazi na mostić na Beloj vodi i do novog račvanja puteva. Desno gore se produžava za Gornju Nevlju. Ja ovog puta idem pravo jer mi je cilj da obiđem napuštenu pograničnu karaulu Lazino brdo. Ovde je nadmorska visina 615 m, a potoku Bela voda se pridodaje jedan potočić koji dolazi s istoka i koji će biti važan u nastavku moje relacije. Mesto se nalazi tačno na pola puta između Donje i Gornje Nevlje (na oko 2 km udaljenosti od oba sela):

Put za karaulu Lazino brdo je prilično loš i razrovan. S njegove desne strane je duboka dolina pomenutog potočića:

Trebalo mi je skoro 30 minuta brzog hoda da stignem do jedne borove šume, koja je od granične linije udaljena svega 200 m. Drvena kapijica naslonjena u stranu ukazivala je na blizinu vojnog objekta. Ovde sam skrenuo pod pravim uglom desno i put je počeo da me vraća na zapad:

Posle nekoliko minuta ugledao sam karaulu. Nalazi se na zaravni na oko 760 m nadmorske visine i udaljena je oko 2.5 km od mosta na Beloj vodi, odnosno oko 4.5 km od Donje Nevlje. Već na prvi pogled bilo je jasno da je reč o kvalitetnom i prilično velikom objektu:

Ovo je samo jedna u nizu karaula na srpsko-bugarskoj granici koje sam posetio ove godine: Sip, Vetren, Gornji Krivodol, Lešje, Orlov kamik... Na jednoj ploči kamenčićima je bila ispisana lepa poruka, urasla u mahovinu i pokrivena borovim iglicama: ,,Graničar je oko otadžbine'':

Iskoristio sam priliku da dobro odmorim pred napor koji me čekao. Vremenski uslovi nisu bili obećavajući. Plašio sam se snežne mećave. Još u toku priprema za ovu relaciju odlučio sam da do Gornje Nevlje odem najkraćim mogućim putem, kroz dolinu potoka. Selo je vazdušnom linijom udaljeno svega 1.5 km, ali put do njega nije nimalo lak. Pogotovo što je staza, koja je ranije graničarima omogućavala da odu do najbližeg naseljenog mesta, urasla i na pojedinim mestima neprimetna i teško prohodna:

Nakon 15 minuta spusta stigao sam do samog potoka, prešao ga i nastavio stazom uzbrdo, njegovom levom obalom. Svega pet minuta kasnije našao sam se pred seoskim grobljem i Crkvom Svete Bogorodice, oko 500 m istočno od Gornje Nevlje:

Cvetko Ivanov u svojoj knjizi ,,Vera i kamen - crkve i manastiri'' (Dimitrovgrad, 2018) piše veoma zanimljivu priču o tome kako su meštani Gornje Nevlje izabrali mesto za svoju crkvu. Najpre su se ovde okupljali na Konstantinov dan, a posle na Svetu Bogorodicu. Nakon Drugog svetskog rata, 1953. godine, milicioneri iz Donje Nevlje su počeli da tuku i teraju okupljeni narod. Od tada se crkveni praznik ne slavi pored ove crkve. Ona je sagrađena oko 1933. godine. Karakteristična je po maloj osmouganoj kupoli na krovu. Obnovljena je u periodu između 2015. i 2017. godine:

Unutrašnjost crkve je pomalo neobična. Na zidovima nema fresaka. Tavanica je ofarbana u plavo i ukrašena žutim zvezdicama, što me podsetilo na Ostrovički manastir Svete Petke Iverice u Sićevačkoj klisuri:

Od crkve sam krenuo putem prema Gornjoj Nevlji. Posle manje od 10 minuta izašao sam na put koji prolazi kroz selo. O njemu sam detaljno pisao na ovom blogu 21. maja 2020. (,,Arhiva predloga''):

Ostalo mi je ,,samo'' da se vratim do oko 4 km udaljene Donje Nevlje. Za svega 15 minuta spustio sam se krivudavim putem do potoka Bele vode i mesta gde sam sat i po ranije produžio za karaulu Lazino brdo. Uzput sam koristio sve moguće prečice. Na kraju se ispostavilo da me poslužilo i vreme - izbegao sam kijamet koji je pretio celog prepodneva.

Trajanje relacije: oko 4h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: lep i zanimljiv, ali pust kraj - tokom 3h kretanja nisam sreo nikog; zanimljive crkve u Donjoj i Gornjoj Nevlji, dobro očuvana karaula Lazino brdo koja bi uz minimalna ulaganja mogla da se pretvori u planinarski dom ili školu u prirodi

Rizici: svi putevi van glavnog, asfaltnog su lošeg kvaliteta (posebno je teška deonica između karaule i Gornje Nevlje), nema markacija - ja sam se kretao zahvaljući dosadašnjem iskustvu i veštini snalaženja pomoću topografske karte i navigacije na mobilnom telefonu; divlje životinje i lovci; kretanje u pograničnom položaju