Pirot i pirotski kraj

1jan2022 Novogodišnje jutro u kraju između Pakleštice, Bele i Dojkinaca (vrh Čuke)

Iz Pirota me ispratila magla. Tek negde iznad Provalije, na putu prema Nišoru i na nekih 500 m nadmorske visine, izašao sam iz nje i uživao u vožnji po sunčanom vremenu:

Slično je bilo i na deonici od Koprivštičkog krsta do Pakleštice. Dolina Visočice, tamo gde bi trebalo da bude Zavojsko jezero, bila je pod maglom. Možda je tako i bolje, razmišljao sam, da ne gledam tugu koja je ostala nakon besomučnog ispuštanja Zavojskog jezera u sada već prošloj 2021. godini:

Na jednom mestu zastajem kako bih razgledao kraj u koji idem:

U Pakleštici bi trebalo da se Visočica širi i da počinje formiranje jezera. Ništa od toga, zahuktala reka tutnji ispod velikog mosta i još nekoliko kilometara nizvodno od sela. Jezero počinje tek negde dole, kod Belskog mosta:

Najpre prolazim pored svojevrsnog parka, uređenog odmah iza mosta, na desnoj obali reke. U Pakleštici nisam bio od leta 2020. Prijatno sam iznenađen onim što vidim - svaka pakleška familija je ovde zasadila svoje drvo. Ima ih nekoliko desetina:

Još je rano, a uz to je prvo jutro nove godine. Odlučujem da posetu seoskom muzeju odložim za neku prikladniju priliku. U centru sela skrećem levo, prolazim ispod zgrade škole i dolazim do vidikovca i izletišta koji se nalaze pored groblja. Magla onemogućava bolji pogled pa se ne zadržavam:

Vraćam se dvadesetak metara ka selu i prvi put skrećem na put koji vodi na sever. Odmah potom je još jedno razdvajanje puteva. Ja biram onaj gornji, desni za dalje kretanje, a vratiću se na raskrsnicu niz onaj levi, donji. Cilj mi je da napravim kružnu relaciju u kraju između tri staroplaninska sela - Pakleštice, Bele i Dojkinaca.

Usledio je konstantan i nimalo lak uspon. Povremeno sam izlazio na proplanke, prolazio pored ostataka starih pakleških pojata i kaptaža seoskog vodovoda. Sa moje desne strane je ostalo brdo Bačva (802 m), koje se uzdiže nad Paklešticom. Sporo ali sigurno sam povećavao svoju nadmorsku visinu:

Osećao sam da nisam u dobroj formi. Nije da nisam bio aktivan u prethodnom periodu (Nišava ispod Pirota, Barske livade, Manastirski do), ali su minula novogodišnja noć i trpeza učinili svoje. Na toplom januarskom suncu, koje je obasjavalo južne padine, činilo mi se da dremam. Imao sam lep pogled na jug, ka vidikovcu Kozji kamen, a zatim su, sa porastom visine, počeli da izviruju kanjon Vladikine ploče, Vidlič, Visoka stena... Neprestano sam svoj položaj upoređivao sa pomenutim vidikovcem i bio srećan kada sam se našao u ravni s njim:

Kada se ispred mene pojavila golet, a s njene strane borova šuma, znao sam da se približavam svom prvom prolaznom cilju - mestu zvanom Koil. Nalazi se na oko 2.5 km od centra Pakleštice i na nadmorskoj visini od 1070 m:

Na Koilu se put kojim sam došao iz Pakleštice uključuje na ,,glavni'' put u ovom kraju, kojim ću se nešto kasnije vratiti u selo. Odmaram i razgledam okolinu. Sada imam lep pogled i na dolinu Belske reke, brdo Popuščevicu i Vrh, između kojih prolazi put za Vrtibog. U daljini je Stražište, a skroz u pozadini Svrljiške i Suva planina. Na ovoj zaravni sam bio nakon tačno sat vremena hoda iz Pakleštice:

Produžavam dalje. Put sada vodi u pravcu severo-zapada. Ono što je karakteristično - nastavlja da se penje. Treba savladati još nekih 270 m visinske razlike do krajnjeg cilja:

Sada u daljini mogu da vidim put koji od Belskog trapa vodi za selo Belu, kao i Zavojsko jezero:

Magla u dolini Visočice se podigla. Počinje da pada slaba, sitna kiša. Više nema govora o lepom i sunčanom vremenu i tako je i ostalo do kraja tog prvog januarskog dana u pirotskom kraju.

S moje leve strane sada je mesto Lelča, gde se nalazi istoimeni izvor. To je jedan od izvorišnih krakova Belske reke, pritoke Zavojskog jezera:

Na oko 1300 m nadmorske visine počinjem da gazim sneg. S moje desne strane je jedna dolina koju put kojim idem obilazi polukružno:

Nakon 1.5 km od Koila, i 25 minuta hoda uzbrdo, dolazim do nove raskrsnice planinskih puteva u mestu Trapčinje (1317 m):

Ovde se skreće levo, na sever, prema Pakleškom vrhu, Vidličevom krajištu, Bislavi i Vrtibogu. Jedan put vodi naniže, u pravcu jugoistoka i sela Pakleštice. Učinilo mi se da je putokaz na kome piše ,,Pakleški vrh'' kontra okrenut. Pokušavam da ga ispravim i okrenem u pravom smeru, ali ne uspevam u tome. A onda shvatam da je pogrešno postavljen i da usmerava na obližnji vrh. Sa nevericom i ljutnjom mrmljam u sebi da ovo nije Pakleški vrh, jer se on nalazi oko 1.5 km dalje na sever. Čak je i njegova visina pogrešno upisana na tabli - 1350 umesto 1301 m! Ne mogu da verujem, greška nije mala:

U ovom delu Stare planine postoji čitav splet puteva. Ja od raskrsnice na Trapčinju produžavam stazom na istok, između puteva koji vode na ,,pravi'' Pakleški vrh, s jedne, i za Paklešticu, s druge strane. Posle otprilike 300 m nailazim na novi put i ovog puta na ispravan putokaz ka Vrtibogu:

Ovo mesto se naziva Čuke i nalazi se na 1344 m nadmorske visine. Udaljenost od Pakleštice je 4.5 km, putem kojim sam ja išao, i nalazi se otprilike iznad bivše karaule, odnosno sadašnjeg planinarskog doma na izlazu iz Dojkinaca prema Arbinju. Pogled je fantastičan, mada je u mom slučaju bio ograničen maglom. Kao na dlanu su dolina Dojkinačke reke i brojna poznata mesta na njenim obodnim stranama, uzvodno i nizvodno od Dojkinaca:

Za dolazak do ovog mesta, od mosta na ulazu u Paklešticu, bilo mi je potrebno oko 1h 40 min. Za to vreme savladao sam visinsku razliku od 715 m. Oduševljen onim što sam video, krenuo sam nazad, najpre istim putem kao u dolasku, do mesta Koil. Na jednom mestu sam malo skrenuo sa puta da bih posmatrao kanjon Vladikine ploče iz pomalo neobičnog ugla:

U mestu Koil, nisam skrenuo levo na put kojim sam izašao na zaravan, već sam odlučio da se u Paklešticu vratim nešto dužim putem (oko 4.8 km) koji vodi uz levi obod doline Belske reke. Ovaj put je kvalitetniji od onog kojim sam ja došao iz Pakleštice, njime prolaze terenska vozila, ali je u ovo doba godine prilično blatnjav:

Put najpre vodi ka brdu Turla (936 m), a zatim ispred njega, na mestu gde se Beli približava na oko 500 m vazdušne udaljenosti, povija na jugoistok, ka Pakleštici:

Odavde do sela mi je bilo potrebno oko 35 minuta hoda. Prošao sam iznad velike pojate vidljive sa druge strane Zavojskog jezera i puta za Paklešticu, a zatim imao priliku da budem tačno nasuprot vidikovcu na Kozjem kamenu i da vidim mobilijar na tom mestu:

Ovaj put je krivudav, obilazi dve doline, a prolazi i iznad mesta Padinje. U srećna vremena ovde se formira lep meandar Zavojskog jezera, kojim se oduševljavaju posetioci Kozjeg kamena. Nažalost, to je sada samo ,,oštra krivina'' na reci Visočici:

Posle skoro 7 km pređenih u spustu sa mesta Čuke, nakon 1h 15 min, ulazim u Paklešticu. Izletište na uzvišenju iznad Visočice sada izgleda mnogo lepše. Ukupno sam prepešačio oko 11 km.

Trajanje relacije: oko 4.5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: lep kraj između tri staroplaninska sela - Pakleštice, Bele i Dojkinaca, u koji planinari ređe zalaze; fantastičan pogled sa vrha Čuke na doline Dojkinačke reke i Visočice, sve do staroplaninskih vrhova na samoj granici

Rizici: konstantan i naporan uspon od Pakleštice, preko Koila, do vrha Čuke; blatnjavi putevi