Pirot i pirotski kraj

19feb2022 Okolina sela Rsovci (prvi deo) - uspon na Strašnu čuku

Potrudio sam se da prelep zimski dan iskoristim na najbolji mogući način, u prirodi. Krenuo sam iz centra Rsovaca, udaljenog od Pirota oko 23 km. Bio sam prijatno iznenađen radovima na sređivanju seoske škole. Nadam se da je to samo početak i da će ovo selo postati još više turistički interesantno posetiocima iz cele Srbije, pre svega zbog lepih i atraktivnih mesta u svojoj okolini.

Po prelasku mosta na Visočici (čiji je nedavno oštećeni potporni stub takođe popravljen), produžio sam pravo uzbrdo:

Cilj mi je bio da najpre pronađem spomen-ploču posvećenu borbi koja se tokom Drugog svetskog rata odigrala između partizana i Bugara na vrhu Strašna čuka. U oktobru 2015. godine sam pokušao da je nađem u dolini između Rudine i Bila, severno od sela, ali bezuspešno. Ni ovog puta se nisam nešto posebno pripremao, ali sam bio siguran da ću ostvariti svoj cilj. Tim pre što sam poslednje informacije o položaju spomen-ploče dobio od samog seoskog ,,kmeta'', penzionera koga poznajem još iz vremena dok je radio u ,,Tigru''. Nažalost, šture i nedovoljno precizne informacije su se u nastavku relacije pokazale nedovoljnim, na teškom terenu i u pustom kraju bez ,,žive duše''.

Put koji od mosta vodi naviše je vrlo strm i kamenit. Omogućava lep pogled unazad na selo i na venac planine Vidlič južno od njega:

Već na prvoj ,,raskrsnici'' sam se našao u dilemi. Razmišljao sam da je spomen-ploča sigurno u pomenutoj dolini, a ne gore desno, na putu koji vodi za Strašnu čuku i selo Brlog. Tako sam se našao u podnožju Rudine, u dolini kroz koju u drugačijim okolnostima protiče jedan potočić (,,Bara''). Nažalost, osim napuštenih rsovačkih pojata, nije bilo ničeg interesantnog:

Moje tumaranje je potrajalo dobrih sat vremena. Prokrstario sam svim šumskim puteljcima u kraju, na pojedinim mestima gazio i sneg, zagledao svako mesto koje mi se učinilo pogodnim da se na njega postavi spomen-ploča. U pojedinim trenucima bio sam i ljut na samog sebe što ne mogu da pronađem mesto na kome su se ranije sigurno okupljali ljudi i dolazile i žene i deca iz Rsovaca. Da ne pričam o tome da mi se ponavljala slična priča kao pre šest i po godina...

Možda sam trebao da od pojata produžim prema vrhu doline? Ja sam nekako više istraživao njen južni kraj. Ako neko od mojih pratilaca poznaje ovo mesto, voleo bih da opiše način dolaska do njega i da, što bi bilo najbolje, postavi neku fotografiju.

Obično sam u ovakvim situacijama tvrdoglav i u velikom broju slučajeva sam bio nagrađivan za svoju upornost. Ali ne i ovog puta... Prevagnulo je to što sam bio svestan da deo energije moram da sačuvam i za nastavak teške relacije koja me očekivala. Vratio sam se na mesto iznad sela gde se u pravcu istoka odvaja put koji vodi uz brdo i kroz borove koji se vide i iz centra sela:

Ne računajući taj jedan sat koji sam ,,utrošio'' na traženje spomen-ploče, za dolazak do proplanka iznad borove šume iz centra Rsovaca potrebno je oko 30 minuta. Ovde sam zastao da se dobro odmorim i pripremim za predstojeće napore:

Posle odmora produžio sam putem na istok. Na pojedinim mestima put se jedva razaznavao u polegloj travi. Levo u dnu je bila dolina kojom sam maločas tumarao, a gore vrh Strašna čuka koji sam imao nameru da osvojim. Ovaj greben severoistočno od Rsovaca se naziva Bilo:

Naišao sam i na jednu lovačku čeku:

Nastavio sam grebenom u pravcu severoistoka, uz konstantan napredak u nadmorskoj visini. Mogao sam da prepoznam da se nalazim severozapadno od sela Visočka Ržana. Južno i jugoistočno od nje su najviši delovi planine Vidlič - Bandera, Guvnište (1413 m) i Slavinjski kamik:

Put je zatim povio na sever i ušao u borovu šumu. Uključio sam se na neki put koji mi je došao sa desne strane (verovatno iz pravca Visočke Ržane) i njime nastavio na severozapad, ka Strašnoj čuki. Ovo je bio najlepši i najopušteniji deo moje relacije. Dobar šumski put, koji je vodio u željenom pravcu, ulivao mi je sigurnost, a prolaz između stabala četinara je bio izuzetno lep:

Ovaj ,,bajkoviti' deo moje relacije potrajao je oko 20 minuta. Desno od sebe sam ostavio Tatolov vrh (1150 m) i došao do mesta gde se nalazi jedna improvizovana lovačka koliba:

Iako je put, koji je produžavao desno od ovog mesta, bio vrlo primamljiv, procenio sam da ide u pravcu Kovačeva. Odlučio sam da od ,,kontejnera'' produžim pravo gore kroz šumu. To se pokazalo kao dobar izbor:

Tako sam Strašnoj čuki prišao sa njene istočne strane. Na zaravnjenom vrhu, visine 1159 m, bio sam nakon 1h 20 minuta hoda od proplanka iznad borova severno od Rsovaca. Ako oduzmem onaj sat tumaranja dolinom, za dolazak na Strašnu čuku iz sela potrebno je bezmalo dva sata vremena, a udaljenost je oko 6 km. Vrh je sa svoje severne strane strmo odsečen i odvojen od dela Stare planine gde se nalaze Kovačevo i Subina čuka (1301 m). Tamo sam bio pre nekoliko godina, ali iz drugog pravca - sela Brloga:

Na Strašnoj čuki se u junu 1944. godine odigrala bitka, kojoj je posvećena spomen-ploča u dolini, udaljenoj nekih 1-1.5 km vazdušnom linijom na jug. U knjizi ,,Upoznaj svoj zavičaj'', Vukašina U. Minčića (Pirot, 1989) pročitao sam da su partizani bili na obližnjem Kovačevu, severoistočno od Strašne čuke, i da su bili obavešteni o približavanju specijalne jedinice bugarske vojske. Došlo je do borbe, a pod dejstvom vatre partizanskih oružja, Bugari su morali da se povuku. Partizani su odneli veliku pobedu. Vest o njoj se brzo pronela u selima Visoka pa je narod ispevao pesmu:

,,Jednom behu borbe ljute,

kod visoke Strašne čuke.

Partizani hrabri bili

pa fašiste najurili.''

Nažalost, Bugari su krvavo ,,naplatili'' svoj poraz. Streljali su deset seljaka iz Rsovaca...

Boravak na Strašnoj čuki sam iskoristio za zasluženi odmor. U narednom članku čitajte o nastavku moje avanture u rsovačkom kraju.

Trajanje relacije: oko 3.5h (računajući dolazak iz Pirota, neuspešno traženje spomen-ploče i odlazak do Strašne čuke, ne računajući povratak nazad)

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: pust kraj severoistočno od Rsovaca; mesto odigravanja čuvene bitke u Drugom svetskom ratu; kraj koga rado posećuju lovci

Rizici: nema nikakvih markacija i ja sam morao da se pomažem navigacijom na svom mobilnom telefonom i topografskom kartom; nisam naišao na izvore sa vodom za piće