Pirot i pirotski kraj

19feb2022 Okolina sela Rsovci (drugi deo) - Jovankov vrh, kanjon Vladikine ploče i povratak u selo

U prethodnom članku mogli ste videti da je pogled sa Strašne čuke (1159 m) odličan u pravcu severa (na Kovačevo, Subinu čuku i pogranični venac Stare planine u daljini), kao i na jug (prema najvišem delu planine Vidlič - Visoka stena, Velika Paramunica, Odorovski prelaz, Bandera, Guvnište, Slavinjski kamik). Nažalost, borova šuma na samom vrhu onemogućava lep pogled na zapad, a to je bio moj naredni pravac kretanja. Tek nakon polaska sa Strašne čuke i smanjenja svoje nadmorske visine, mogao sam da vidim svoj sledeći prolazni cilj, Jovankov vrh (1044 m), a desno i nešto dalje od njega - Zavojsko jezero i Belski most:

Iako su Strašna čuka i Jovankov vrh vazdušnom linijom udaljeni manje od 2 km, ovo rastojanje nije lako preći. Razlog je što dva vrha razdvajaju dve doline i jedan greben pa je neophodno nekoliko puta uzastopno silaziti i penjati se. Uz to, doline nisu klasične i onakve na kakve smo navikli. Sastavljene su iz niza dubokih vrtača, razdvojenih međusobno kratkim i uskim ,,pregradama''. Mislim da nije potrebno da naglašavam da je kraj pust i da u njega retko zalaze jedino lovci i drvari. Na pojedinim mestima mogao sam da razaznajem šumske puteve, ali uglavnom nije bilo tako i bio sam prisiljen da sam biram putanju svog kretanja. Kao i prilikom uspona na Strašnu čuku, veliku pomoć sam imao u topografskoj karti i navigaciji na svom mobilnom telefonu.

Otežavajuća okolnost bila je i ta što je u podnožju Jovankovog vrha počeo teži, kamenit teren, mnogo nezgodniji za kretanje nego u dosadašnjem toku relacije:

Na Jovankovom vrhu sam bio nakon 40 minuta od polaska sa nešto više Strašne čuke. Moram da priznam da me Jovankov vrh pomalo razočarao - sav je prekriven trnjem i kamenjem. Pogled na sever praktično ne postoji. S druge strane, pruža se fantastičan pogled na jug. Sada sam, posle dužeg vremena, mogao lepo da osmotrim i Rsovce, odakle sam započeo svoju avanturu, a srebrnasta traka Visočice, nizvodno od sela, blistala je na suncu:

Boravak na Jovankovom vrhu sam iskoristio za ručak, odmor i uživanje u pogledu na okolinu:

Znao sam da me najveći napor očekuje u nastavku kretanja na zapad, do desne obale Visočice i kanjona Vladikine ploče. Ova deonica je dugačka oko 1.5 km vazdušne linije, visinska razlika je skoro 250 m, ali je izuzetno teška zbog krševitog terena. Bukvalno se svaki korak mora obaviti sa maksimalnim oprezom. U početnom delu, prilikom silaska sa Jovankovog vrha, strmina je nešto veća pa postoji rizik da vas ona ,,povuče'' i krenete brže. Sve u svemu, prelazak ovog rastojanja je potrajao u mom slučaju 40 minuta. Uzput sam bio svedok i jednog neobično lepog prizora - imao sam sreću da pogledom ispratim grupu od tri srne koje su mi praktično prešle preko putanje kretanja.

Sreća je što na ovom potezu, osim oštrog kamenja i trnja, nema drugih prepreka pa je teren prilično pregledan i nema nikakvih problema sa orijentacijom. Našao sam se pored odmorišta iznad kanjona Vladikine ploče:

Ovde sam se malo odmorio i osvežio, došao do daha... Zatim sam krenuo po ono zbog čega sam i došao na ovo mesto, a to je fantastičan pogled na čuveni kanjon reke Visočice i na veliku pećinu istog imena kao i kanjon (Vladikine ploče), na levoj obali reke. Posebnu draž ovom mestu daje i činjenica da se nalazi neposredno iznad najvećeg meandra Visočice:

Jedan ,,rt'' se spušta duboko u kanjon, tačno preko puta velike pećine. Toliko sam bio blizu njenog otvora da sam praktično mogao da se dovikujem sa nekim planinarima koji su se vraćali na rub kanjona nakon posete pećini. Ipak, pokušavao sam da se ne zaboravim i tako ugrozim svoju bezbednost. Bio sam već prilično umoran i koncentracija nije bila na maksimalnom nivou.

Vratio sam se do mobilijara i krenuo malo uzvodno, rubom kanjona. Iznenadio sam se još lepšim pogledom na pećinu, a posebno na rečni meandar:

Bližio se kraj jednog neobično lepog zimskog dana i ja sam morao nazad. Fotografisanju na rubu kanjona Vladikine ploče nikad kraja. Najpre sam se spustio do jedne pojate koja je vidljiva i sa deonice između Jovankovog vrha i kanjona Vladikine ploče. Ovaj kraj se naziva Donja rudina i tu ima više napuštenih koliba i pojata:

Prolazak ovim krajem nije nimalo lak. Trebalo mi je nekih 25-30 minuta da se spustim od mobilijara na rubu kanjona do markirane kamenite staze koja je trebalo da me odvede do Rsovaca. Ovde reka Visočica pravi veoma lep meandar, pre ulaska u klisuru, koji sam mogao da vidim i sa Jovankovog vrha:

Prošao sam ispod grandioznih stena na desnoj obali Visočice i našao se u nivou reke:

Krenuo sam uz reku. Između nje i staze ovde se pruža kanal (vada) sa vodom. Na jednom mestu preko njega je napravljen i lep kameni mostić. A onda sam naišao na izvore koji hrane kanal vodom i na prekrasan prizor. Dva jaka izvora su udaljena svega stotinak metara jedan od drugog. Oduševio sam se lepotom ovog mesta:

Činjenica da se ovi izvori nalaze nedaleko od sela Rsovci i njegove čuvene ,,pećinske crkve'' Svetog Petra i Pavla, daje mogućnost ovom mestu da postane izuzetno popularno za organizaciju porodičnih izleta. Prošao sam ispod pomenute crkve i vrlo brzo se našao na mostu preko Visočice, na kome sam praktično tog jutra, sedam sati ranije, i započeo svoju avanturu krajem severno od Rsovaca. Od odmorišta na desnoj strani Vladikinih ploča, za spust u selo, bilo mi je potrebno oko sat vremena.

Trajanje relacije: oko 4.5h (računajući samo relaciju u jednom smeru - silazak sa Strašne čuke, preko Jovankovog vrha do kanjona Vladikine ploče i povratak nazad u selo Rsovce i u Pirot)

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: fantastičan pogled sa Jovankovog vrha na jug (Rsovce, dolinu Visočice i planinu Vidlič); boravak u kanjonu Vladikine ploče predstavlja nezaboravno iskustvo, sa velikom pećinom i meandrom Visočice ,,kao na dlanu''; slikovita dolina Visočice nizvodno od Rsovaca i prelepi izvori neposredno iznad reke i nedaleko od čuvene ,,pećinske crkve'' sa ikonom Ćelavog Isusa

Rizici: izuzetno težak kamenit teren, posebno strm i naporan između Jovankovog vrha i Vladikinih ploča; boravak na rubu kanjona nosi veliki broj rizika; markacije postoje tek od kanjona do sela, a i ta planinarska staza nije nimalo laka za prelaženje