2apr2022
Od farme ,,Eva'', preko Rosomača, do napuštene rosomačke karaule
Nekada su se granice naše zemlje mnogo bolje čuvale nego danas. I Kraljevina Jugoslavija i bivša SFRJ su imale čitavu mrežu vojnih objekata na svojim granicama, pa i na Staroj planini. U subotu smo Ivan iz Niške Banje i ja posetili jednu karaulu koja je davno napuštena, a nalazi se u ataru sela Rosomača.
Ivan i ja krećemo od farme ,,Eva'', udaljene od Pirota oko 30 km. Nalazi se na mestu gde se put za Rosomač odvaja od glavnog puta za Slavinju i dimitrovgradski Gornji Visok. Sama raskrsnica je na nadmorskoj visini od 745 m. Farma je dugo vremena bila poznata pod imenom ,,Bele vode'', a od kako je pre par godina dobila nove vlasnike, postala je ,,motor'' razvoja ovog kraja, idealnog za razvoj stočarstva. Ivan i ja smo se uverili da je farma sada vrlo živa i pretpostavili da su veliki objekti verovatno puni stoke:
Sa ovog mesta se pruža prelep pogled na severne padine Vidliča i najviše delove ove planine. Tačno iznad su Slavinjski kamik i Guvnište. Tamo sam bio u julu prošle godine, ali sa južne strane - iz dimitrovgradskog sela Gulenovci:
Od farme do centra Rosomača ima oko 3.5 km dobrog asfaltnog puta. Prošli smo jedan oštar zavoj, sa koga je lep pogled na Slavinju, zatim skretanja za Rosomački vrh i Slavinjsko grlo ili Rosomačke lonce, i ušli u dolinu Rosomačke reke. Postojala je ideja da se spustimo i do ove turističke atrakcije, ali smo to ostavili za povratak. Nažalost, to nismo uspeli da uradimo ni kasnije - videćete zašto.
Približavajući se Rosomaču, osmatrali smo kraj u koji smo krenuli i dolinu istočno od sela. Na ulazu u Rosomač bili smo nakon 45 minuta hoda od farme ,,Eva''. Bili smo prijatno iznenađeni količinom vode u Rosomačkoj reci, čiji smo huk mogli dobro da čujemo u drugom delu našeg puta do sela:
Najpre idemo u drugi deo sela i obilazimo Crkvu Svete Paraskeve. Po mom mišljenju, ovo je jedna od najlepših seoskih crkava u pirotskom kraju:
Zatim se vraćamo do mesta gde se prelazi most preko jednog potoka, koji dolazi sa istoka i uliva se u samom selu u Rosomačku reku. U topografskim kartama je označen pod imenom ,,Šišarka''. Ovde Ivan i ja skrećemo na stazu koja će nas odvesti do puta za staru rosomačku karaulu. Na pojedinim mestima staza je tako uska da prolazimo bukvalno između kuća:
Rosomač je, poput svih staroplaninskih sela, bogat vodom, pa prolazimo pored više česama i izvora. Koristimo priliku da obiđemo i napuštenu seosku školu. Od gospođe Vilke slušamo priču o njenoj istoriji, ali i propadanju. Imala je dve velike učionice. Zamišljam kako bi bilo lepo da se objekat preuredi u planinarski dom, ako već u selu nema dece koja bi pohađala nastavu:
Iznad škole izlazimo na željeni put. On ide severnim obodom doline potoka Šišarke. Prolazimo pored jednog interesantnog kamenog krsta:
Uspon je stalan i ne preterano naporan. Kvalitet puta se menja, ali je generalno loš i može se praktično ići samo pešice:
Posle 25 minuta hoda od škole u Rosomaču dolazimo do spoja dve doline i dva potoka koji formiraju Šišarku. Mi produžavamo uz desnu, severnu sastavnicu. Ulazimo u usku dolinu i sada idemo uz sami potok. Na pojedinim mestima njegov tok se deli na dva ili više dela:
Sada me karakter terena podseća na doline brojnih drugih staroplaninskih potoka - bukova šuma, gomila lišća, niz manjih slapova i kaskada, kamenje obraslo mahovinom lepe zelene boje. Možda i najlepši deo relacije do rosomačke karaule:
Najvažnije je da kakav-takav put postoji. Jasno je da se njime retko ide i da je u letnjem delu godine i teže prohodan. Na jednom mestu, dvadesetak minuta nakon ulaska u dolinu, Ivan i ja odlučujemo da napustimo put i da krenemo levo gore, u pravcu karaule. Na ovom mestu se inače nalazi nekoliko napuštenih pojata, većinom na levoj obali potoka, u podnožju brda Gradišta (1191 m):
Na blizu 1200 m nadmorske visine izlazimo na čistiji i pregledniji teren. Dalje ćemo se kretati u pravcu severozapada. Upravo je to meni najlepši osećaj - kada se izađe iz dubokih staroplaninskih dolova, često strmih i teško prohodnih, i krene ka krajnjem odredištu po suvatima uz prelep pogled na okolinu. Mene je ovog puta oduševio pogled na najviši deo Vidliča i kraj odakle smo došli, ali i na Rosomački vrh (1250 m), zapadno od sela:
Vraćamo se na put koji vodi ka karauli:
Potom izlazimo na ogromnu visoravan. Već možemo da vidimo cilj naše relacije, na proplanku u pravcu severa. S leve strane je Malinsko lice. Krećemo se po ravnijem terenu. Put se već u potpunosti gubi u travi, ali to više nije ni važno:
Usledio je završni uspon na proplanak na kome se nalazi stara, napuštena rosomačka karaula:
Po nekoj mojoj proceni, karaula se nalazi na oko 4.5 km udaljenosti od sela. Nadmorska visina je oko 1365 m, a sa uzvišenja na kome se ona nalazi pruža se odličan pogled na okolinu u svim pravcima. Istočno od nje je granica pirotske i dimitrovgradske opštine. Karaula se sastojala od nekoliko nezavisnih objekata i bila je prilično velika u poređenju sa onim koje sam obilazio u poslednje vreme:
Moja pretpostavka je da ovaj objekat potiče iz perioda između dva svetska rata, tj. Kraljevine Jugoslavije. Verujem da su je posle Drugog svetskog rata koristili i vojnici bivše JNA. Verovatno je u nekom periodu druge polovine prošlog veka izvršena reorganizacija i procenjeno je da je ona nerentabilna. Naime, za razliku od nekih drugih sličnih objekata, ne nalazi se na samoj granici, već u dubini naše teritorije. Od najbližih vrhova na samoj srpsko-bugarskoj granici (Tupanac, Begova kula, Mučibaba, Pregrada) udaljena je vazdušnom linijom 4-5 km. Nakon što ju je napustila vojska, bila je prepuštena propadanju i surovim vremenskim uslovima. Porušena je, obrisi nekadašnjih zgrada se jedva razaznaju, a koliko znam, poput karaule u Dojkincima je prodata i sada se nalazi u privatnom vlasništvu.
Nešto o vremenu koje je Ivana i mene pratilo tokom akcije. Bilo je najavljeno zahlađenje sa kišom, na planinama i sa snegom. U dolasku do ovog mesta sa polazišta kod farme ,,Eva'', koji je trajao tačno 3h (1h 40 min od škole u Rosomaču), ispratili smo svaku smenu tame i svetlosti usled kretanja brojnih oblaka. Ono što je najvažnije, do samog vrha je ostalo suvo i prilično toplo vreme... Bukvalno u momentu kada smo došli do proplanka na kome je smeštena napuštena rosomačka karaula, vetar sa zapada je doneo nevreme i sitan sneg, u obliku iglica. Na kraju smo dobro i prošli, s obzirom da su se iz pomenutog zapadnog pravca valjali teški, tamni oblaci i da je bilo evidentno da u nekim, ne tako dalekim, krajevima pada jaka kiša. Delić atmosfere, koju smo Ivan i ja doživeli na vrhu moći ćete da osetite ako pogledate sledeći video-klip. Uzmite u obzir i moju veliku želju da u takvim uslovima ovekovečim napušteni vojni objekat, kao i fantastičan pogled koji se pružao do Vitoše u Bugarskoj, Velikog Strešera južno od Vlasinskog jezera, Ruja, Suve planine, Srebrne glave...:
U povratku smo imali dosta sreće sa vremenom, mada nas je jaka kiša na putu između Rosomača i farme ,,Eva'' sprečila da se spustimo do Slavinjskog grla (Rosomačkih lonaca) i uživamo u lepoti i snazi vodom bogate Rosomačke reke. U centru Rosomača smo bili nakon 1h 15 min polaska sa vrha, a kod farme nakon tačno 2h.
Trajanje relacije: oko 7h
Zahtevnost relacije: teška (4/5)
Karakteristike: napušteni vojni objekat u ataru Rosomača, na mestu sa koga se pruža fenomenalan pogled na okolinu, i do koga se dolazi putem kroz lepe predele (dolina Rosomačke reke i potoka Šišarke, visoravan južno od karaule)
Rizici: staza nije markirana pa se planinari moraju potpomagati navigacijom ili topografskom kartom, u koju je položaj karaule ucrtan; kraj je prilično pust i nenastanjen