Pirot i pirotski kraj

22may2022 Krivi vir - Bukovica - Nanin kladenac - Oreovica - Temska

Slučaj je hteo da posle tačno mesec dana od 21. aprila i obilaska toplodolskog kraja, ponovo krenem istim putem iz Pirota. Razlika je bila u tome što sam sada zastao na polovini rastojanja do najudaljenijeg pirotskog sela. Moja nova relacija morala je na neki način da bude povezana sa Temskom. Na izlazu iz ovog sela prema Toplom Dolu nalazi se lepo izletište Krivi vir koje se svake godine dodatno uređuje:

Odmah iznad Krivog vira je jedno neugledno skretanje sa glavnog puta za Topli Do. Nekada je putokaz na njemu označavao Pokrovenik i Nanin kladenac, a sada stoji informacija do do novog i sve posećenijeg vidikovca Smilovice ima 8 km:

Krenuo sam baš tim putem. Nisam dugo bio u kraju u koji sam se uputio u nedelju ujutru. Preciznije - jesam, ali iz pravca Pokrovenika. Putem iz Temske, odnosno Krivog vira, nisam išao godinama.

Ovaj put ubrzo povija udesno i zalazi u kraj poznat pod nazivom Bukovica. Među meštanima Temske se zna da u Bukovici ima kvalitetnih šuma i livada, kao i da se u njoj početkom leta može nabrati lepa količina vrganja i lisičara. S leve strane ostaje Temački manastir Svetog Đorđa u čijem se pravcu i spušta jedan krak Bukovačkog dola:

Prolazim mesto gde se nalazi jak izvor, odakle se vodom snabdeva Temska. Potočić koji se formira nešto naviše kao da žuri da se što pre spusti u dolinu i do reke Temštice. Na njemu se iznad samog asfaltnog puta za Topli Do formira periodični vodopad Bigar, a on pokreće i malu maketu vodenice, jednu od atrakcija ovog kraja:

Produžavam dalje bez zadržavanja, savladavam jedan jači uspon i ulazim u kraj izuzetne lepote. Neka slike govore više od mojih reči:

Iza sebe mogu da vidim Rudinje i Ragodeš, Glamu, Paješki kamen:

Ima dosta puteljaka, brojnih razdvajanja i raskrsnica. U principu, ide se konstantno na istok, uz dolinu, uz ne preterano naporan uspon.

Zatim se desilo nešto što je obeležilo čitavu moju nedeljnu relaciju. Naišao sam na jednu pojatu, tj. ovčarnik na kome je bilo ljudi. Još izdaleka me lavež pasa upozorio na svoje prisustvo. Put prolazi upravo pored ovčarnika pa nije bilo šanse da izbegnem susret sa psima:

Bili su vrlo agresivni i napadali me čak i na nekoliko stotina metara udaljenosti od pojate, kada sam već bio bez zaštite njihovih vlasnika. Na sreću, nije mi prvi put da se nalazim u takvoj neprijatnoj situaciji - najvažnije je ostati smiren, ne praviti nagle poteze i biti dovoljno strpljiv dok nasrtljivci odu. Sve se izdešavalo 40 minuta nakon mog polaska od Krivog vira. Nastavio sam dalje putem prema Naninom kladencu, a nivo adrenalina se brzo spustio pred prelepim pejzažima koji su me okruživali:

Kada je put kroz Bukovicu na mestu prikazanom na poslednjoj slici nakratko ušao u šumicu, naišao sam na svoj cilj - Nanin kladenac, mesto gde se nekada okupljala hajdučka družina Stojana Oreovačkog. Bilo mi je potrebno 55 minuta da do njega dođem od Krivog vira nadomak Temske (oko 4 km):

Kada sam ovde poslednji put bio 10. marta 2018, nalazio sam se u neobičnoj situaciji. Moja knjiga ,,Lepa, zanimljiva i manje poznata mesta u pirotskom kraju'' bila je u fazi pripreme za štampu i izdavanje. Nažalost, nije bilo načina da u nju umetnem i zanimljivu priču o Naninom kladencu i njegovom značaju u prošlosti. Vi potražite moj članak o ovom mestu na stranicama bloga u ,,Arhivi predloga''. Tekst je u jesen 2018. pobudio veliku pažnju pa ga je preneo i portal ,,Naši u svetu'', namenjen ljudima iz Srbije u dijaspori. Lično me urednica portala zvala da zatraži dozvolu za objavljivanje članka. Osetio sam se tada uvaženim i ponosnim... Lepa vremena...

Na ovom mestu razmatrao sam nekoliko opcija - da produžim dalje na istok prema Ozrimskom krstu i Pokroveniku, da na vrhu Bukovačkog dola pređem na njegovu severnu stranu i kružnom putanjom se vratim do početnog mesta i sl. Ipak, procenio sam da je u posetu severnog dela Bukovačkog dola bolje krenuti iz pravca Pokrovenika i puta za vidikovac Smilovicu. Zbog toga sam krenuo istim putem nazad.

Međutim, da bih izbegao susret sa opasnim ovčarskim psima kod opisane pojate, skrenuo sam ubrzo sa glavnog puta levo i krenuo južnim delom Bukovice i podnožjem planinskog venca koji se naziva Kulišta (najviša kota 833 m):

Interesantno je da se Bukovački do, nedaleko od pojate sa psima, deli. Jedan širi deo se spušta u dolinu Temštice prema Temačkom manastiru, a drugi uži se spaja sa dolinom Temštice na početku kanjona ove reke, na mestu gde se formira poznati vodopad Bukovački do. Tim užim krakom Bukovačkog dola otiče istoimeni potok koji se formira u gornjem delu doline, podno Ozrimskog krsta.

Napominjem da je postojala ideja da odem u severni deo Bukovačkog dola i njegovim užim krakom se spustim na asfaltni put za Topli Do, ali... Okolnosti na terenu su odredile moje dalje kretanje. Zaobilazio sam pojatu u širokom luku, zašao i u šumi i krenuo strmo naviše:

Zatim sam krenuo na zapad, bez veće promene visine. Pratio sam nešto što je ličilo na stazu koja prolazi kroz šumu:

Nakon dvadesetak minuta hoda, kada je gusta bukova šuma krenula da ustupa mesto ređoj borovoj šumi, počeo sam da iza krošnji drveća uočavam plavičasto nebo. Izašao sam na greben koji razdvaja selo Oreovicu od Bukovice. Pogled na selo u dubini me iskreno oduševio jer sam znao da je prošao najteži deo moje relacije, da ću se spustiti u Oreovicu i vratiti se u Temsku putem kojim dugo nisam prolazio. To je mojoj nedeljnoj planinarskoj akciji dalo elemente avanture i neplanirane relacije:

U daljini sam mogao da vidim dolinu Temštice, planinu Belavu i Suvu planinu. Greben na kome sam se nalazio predstavlja produžetak planinskog venca Golaša, koji se prostire južno od Pokrovenika i na kome se nalazi lep vidikovac. Mogao sam jasno da vidim usku dolinu koja razdvaja Golaš (1112 m) i Srednju glamu (1102 m), na čijoj se suprotnoj, južnoj strani nalaze Marine livade:

Spust u selo Oreovicu je trajao desetak minuta. Imao sam želju da posle dužeg vremena posetim i Oreovičko vrelo, koje se nalazi upravo na dnu doline gde sam se spustio, ali je ono očigledno bilo presahlo, a potok bez kapi vode.

U centru Oreovice sam se našao prvi put posle četiri i po godine. Obradovala me slika obilnog isticanja vode iz šopki seoske česme jer sam znao da je Oreovica dugo mučila muku sa nedostatkom vode za piće:

Iskoristio sma priliku da dobro odmorim na ovom mestu. O Oreovici sam pisao 13. febrauara 2020. (,,Arhiva predloga''), a u tom članku možete pročitati priču o hrabrom Stojanu Oreovačkom i njegovoj povezanosti sa Naninim kladencem koji sam posetio nešto ranije.

Sada je plan bio de se dolinom potoka, upisanog u topografske karte pod nazivom Gabrovnik, spustim u oko 3 km udaljenu Temsku. Trebalo je da to učinim na način kako su to ranije činili oreovički đaci, na putu do škole u Temskoj. I ja sam na taj način ranije nekoliko puta dolazio u Oreovicu iz Temske, jednom čak i kao dečak u sklopu jedne od mojih prvih avantura. Unapred sam se radovao tome jer sam zadnji put rastojanje između dva sela prešao na taj način još u decembru 2010. godine. Najpre je trebalo sići u donji deo Oreovice i pronaći jednu česmu koja se nalazi ispod zadnjih seoskih kuća (potiče iz 1924. godine):

Do Temske sam sada išao malo drugačije nego ranije - ne niz sam potok, već solidnim seoskim putem koji vodi rubom njegove doline:

Na ulazu u Temsku sa jugozapadne strane bio sam nakon skoro 40 minuta hoda iz centra Oreovice. Prošao sam ispod stena na kojima se nalazi veliki drveni krst, jedan od nekoliko u selu:

Prošao sam gornjim, navišim delom Temske i njene mahale Mala Strana i spustio se na put za Topli Do kod velikog mosta na Temštici:

Prolaz pored seoskog groblja sam iskoristio da obiđem grobove svojih predaka. Posle tačno 3h skoro neprekidnog kretanja našao sam se iznad Krivog vira, ispunjen i spreman za povratak kući. Posle 21. aprila i posete prelepim toplodolskim vodopadima, ovo je silom prilika bilo moje prvo planinarenje. Ponovo sam osetio dah jutarnje svežine i sjajni osećaj kada iz grada krećem na neko lepo mesto u prirodi. Ponovo sam, slično obilaženju teško pristupačnih vodopada u Jarišorskom dolu, osetio nalet adrenalina kada su me u Bukovici napali opasni ovčarski psi. Opet sam se, kao u slučaju izlaska iz Jarišorskog dola do brezove šume i puta Topli Do - Beleđe, osetio pobednikom na grebenu Kulišta sa pogledom na Oreovicu i ponovo sam sa velikim zadovoljstvom prešao završnu deonicu do Temske u nadi da će uskoro ovakvih relacija i avantura biti više i u dobrom društvu.

Nedeljni dan i 22. maj je bio i četvrti rođendan moje knjige, u koju su bile uložene upravo četiri godine pisanja. Zahvaljujući njoj sam se u jednom periodu svog života osetio ponosnim za sve ono što radim za sebe, svoju porodicu i pirotski kraj...

Trajanje relacije: oko 4h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: lep kraj koji se nalazi u neposrednoj blizini Temske i puta za Topli Do, a u koji se može stići i iz suprotnog pravca - iz Pokrovenika; poseta Bukovici se može isplanirati i u okviru odlaska do vidikovca Smilovice; Nanin kladenac je simbol za savršeni mir i predstavlja nekadašnje zborno mesto hajduka

Rizici: markacija ima, ali brojni puteljci u Bukovici mogu da otežaju snalaženje