Pirot i pirotski kraj

10feb2019 Česma na Rakošu

Česma na Rakošu se nalazi u srcu Suve planine, na granici opština Bela Palanka i Gadžin Han. U podnožju je vrha Trešten (1470 m). Prvi put sam je posetio sam 31. avgusta 2014, a ovog puta u društvu svog kuma i zeta, u potpuno drugačijim vremenskim uslovima.

Polazna tačka za uspon na Rakoš bilo nam je belopalanačko selo Bežište, udaljeno od Pirota oko 27 km, a od Bele Palanke oko 13 km. Do njega je iz Pirota najlakše doći putem za Babušnicu i skretanjem desno na raskrsnici u selu Donji Striževac (prva slika). Odavde do skretanja za Bežište (druga slika), koje se nalazi pored samog regionalnog puta Babušnica - Bela Palanka, ima još oko 6 km:

Postoje dva puta kojima se iz Bežišta može stići na Rakoš, a koji se pružaju paralelno jedan drugom na rastojanju od nekih 500 m. Izabrali smo način koji sam ja primenio četiri i po godine ranije - u odlasku do Rakoša planinarsku stazu i šumski put, a u povratku mnogo bolji, makadamski put do samog sela. Treba naglasiti da se oba puta preklapaju u zadnjoj trećini relacije i tu postoji jedinstveni put kroz šumu do samog Rakoša.

Kada se ide prvim (lošijim i težim putem), postoje dve važne prolazne tačke - Vlajin kladenac i Koritničke livade, koje se nalaze na otprilike trećini i na dve trećine rastojanja od Bežišta do Rakoša. Staza je odlično markirana i to je njena glavna prednost, koja uliva sigurnost onima koji se prvi put nađu u ovom kraju.

Udaljenost odredišta od polazne tačke vazdušnom linijom je oko 7 km i na ovom rastojanju treba savladati visinsku razliku od oko 700 m (Bežište je na oko 570 m nadmorske visine).

Mi smo iz Bežišta krenuli sa prve raskrsnice u selu, udaljene oko 300 m od skretanja sa puta za Belu Palanku:

Put nije posebno zanimljiv. U početku prolazi kroz selo:

Zatim ide preko napuštenih njiva i livada, obraslih strnjikom. Stalno vodi u pravcu zapada:

Sa leve strane se pruža glavni venac Suve planine i deo koji meštani zovu Bukavica ili Bukovica. U njegovom podnožju prolazi pomenuti makadamski put iz Bežišta za Rakoš, pa ako ste opremljeni terenskim vozilom samu relaciju možete višestruko skratiti:

Put povremeno vodi kroz retku šumu pa ponovo izbija na proplanke:

Posle 40-ak minuta hoda stigli smo do Vlajinog kladenca, važne usputne tačke:

Ovde markacija nije najjasnija. Ne treba ići putem koji se čini logičnim i produžava dalje od kladenca, već ispred samih korita treba skrenuti desno, zaobići Vlajin kladenac sa njegove gornje strane i ponovo izbiti na put sa markaciijom.

Malo kasnije ponovo ćete na par mesta biti u nedoumici, što je i obeležje druge trećine puta. Treba slediti planinarski instinkt, kretati se uvek u pravcu zapada, bez velikih skretanja i to između šumskih pojaseva sa gornje i donje strane. Ne možete napraviti veliku grešku i zalutati jer ćete se sigurno posle nekoliko minuta obradovati markaciji.

Ovde ima i nekoliko planinskih koliba, u kojima njihovi vlasnici (uglavnom iz Niša i Bele Palanke) povremeno borave pa vam i oni mogu dati usmerenje. Takođe, ovde ima i puno lovačkih čeka.

Od nekih 950 m nadmorske visine sneg je postao preovlađujuća podloga na našem putu. Na sreću, bio je čvrst i lako je podnosio ljudsku težinu (posledica izuzetno niskih temperatura noću), tako da nam nije puno otežavao kretanje.

Posle jedne deonice kroz šumu, uključili smo se na glavni put iz Bežišta. Odmah zatim smo skrenuli gore desno jer donji put vodi na jug, u pravcu sela Mali Krčimir u opštini Gadžin Han. Gornji put nepogrešivo vodi do Koritničkih livada:

Koritničke livade su mesto koje se mora proći na putu za Rakoš. Nalaze se na oko 1020 m nadmorske visine i do njih se može stići iz sela Donja Koritnica, koje se nalazi na putu Babušnica - Bela Palanka, na izlazu iz Koritničke klisure. Ovde se nalazi nekoliko koliba i vikendica pa je velika verovatnoća da zateknete nekoga ili da makar čujete lavež pasa. Nama je do ovog lepog mesta trebalo oko sat i po hoda od Bežišta:

Desetak minuta posle Koritničkih livada put ulazi u bukovu šumu i kreće poslednja etapa pred izlazak na visoravan Rakoš:

Ova deonica nam je bila ubedljivo najteža, zbog strmine i neugaženog snega:

Zatim se bukova šuma proređuje i neposredno pre cilja prolazi se između stabala prelepih smreka:

Posle dva i po sata hoda od polazne tačke u Bežištu, našli smo se pored najjačeg izvora vode na Suvoj planini. Meni je za istu relaciju u leto 2014. bilo potrebno svega sat i četrdeset minuta.

Iz česme ističe izuzetno hladna i pitka voda. Neposredno ispod nje podignuto je veliko pojilo za stoku, tako da u toplijem delu godine ovde često borave stada ovaca i krda goveda, a često navraćuju i poludivlji konji koji u potrazi za hranom i vodom krstare prostranstvom Suve planine. Slike ovih prelepih životinja možete naći na internetu, a mi nismo imali sreće da ih zateknemo na omiljenom pojilu.

Zbog specifičnog, uklještenog položaja česme na Rakošu, pogled sa ovog mesta nije spektakularan i pruža se samo u pravcu istoka, ka Stolskom kamiku, Vlaškoj planini, Grebenu i Ruju:

Od česme na Rakošu planinarska staza produžava do Pasarela. To je mesto sa koga se pruža fantastično lep pogled na greben Suve planine u pravcu Trema i Sokolovog kamena, a do koga smo kum i ja prošle jeseni stigli od Divljanskog manastira. Moja procena je da je potrebno nekih sat vremena hoda od Rakoša, ali u boljim vremenskim uslovima.

Stotinak metara od česme nalazi se spomenik posvećen šestorici boraca Babičkog partizanskog odreda koji su ovde navodno ,,hrabro poginuli u borbi sa četnicima, marta 1942'':

Rakoš-česma iz pravca spomenika izgleda ovako:

Posle polučasovnog odmora na Rakošu, krenuli smo nazad istim putem - kroz bukovu šumu do Koritničkih livada. Posle njih smo skrenuli na bolji i širi, ali i nešto duži makadamski put:

Pred Bežištem smo imali lep pogled na Šljivovički vrh (1258 m), a spustili smo se u drugi deo sela i prošli pored zadružnog doma. Za povratak do Bežišta bilo nam je potrebno mnogo kraće vreme nego u odlasku - svega sat i trideset minuta.

U Bežištu je, po poslednjim raspoloživim podacima iz 2002, živelo 175 stanovnika. Neposredno posle Drugog svetskog rata bilo ih je 686. U selu je puno napuštenih kuća.

Trajanje relacije: oko 5.5h (računajući polazak iz Pirota i povratak)

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5) u zimskim uslovima, u letnjem periodu 4/5

Karakteristike: relacija postaje sve lepša sa približavanjem Rakošu, uglavnom dobra markacija, u poslednjoj trećini prelepa bukova i smrčeva šuma; do Koritničkih livada je moguće doći terenskim vozilom iz Bežišta ili Malog Krčimira

Rizici: blato (ako se ide prvim, lošijim putem), na pojedinim mestima markacija nije dovoljno jasna, lovci