Pirot i pirotski kraj

27jun2022 Gornji Striževac - Momčilovac

Ono što sam uradio u ponedeljak ne mogu da nazovem ,,povratkom planinarenju'' u pravom smislu te reči. Prvo, planinarenje kao svoje životno opredeljenje, način održavanja kondicije, zdravlja i fizičke aktivnosti, kao i ,,izduvni ventil'' od obaveza i stresa, nikad nisam ni napuštao. Drugo, ne mogu da kažem da sam prevazišao sve što me mučilo u prethodnom periodu i da one prave planinarske relacije neće sačekati još malo vremena. Ali, ponedeljak je bio jedan veliki korak napred u mom nastojanju da svoj život vratim u ritam kakvim sam ga živeo do pre nekoliko meseci. U tom smislu, i večernje pripremanje ranca, i jutarnje uzbuđenje koje sam osetio kada sam se probudio i shvatio da ću za par sati biti na jednom lepom mestu, i briga zbog jutarnje magle na prelasku iz pirotske u babušničku opštinu, za mene imaju veliki značaj i ukazuju da je sve u redu, da se ništa značajnije nije promenilo i da će uskoro sve biti po starom.

Na sreću, magla koja je počela negde posle Blata, rasturila se tokom spusta od Gornjeg ka Donjem Krnjinu. U Donjem Striževcu sam skrenuo na put za Belu Palanku, a posle svega 1 km i na uzak i na pojedinim mestima prilično izdeformisan asfaltni put ka Gornjem Striževcu. Od skretanja kod Belih Voda do sela ima oko 1.5 km, a ja sam namerno zastao nešto pre ulaska u selo, u želji da ga peške prođem celom dužinom. Po izlasku iz auta čuo sam cvrkut ptica. Bilo je rano jutro, radni dan. Za mene ponovno uživanje u prirodi i u svakom trenutku:

Na ulazu u selo je stara osnovna škola:

Mnogo vremena je prošlo od mog poslednjeg boravka u Gornjem Striževcu - više od osam godina. Poslednji put sam ovde bio na Todorovu subotu, 8. marta 2014. U selu su meštani očuvali tradiciju obeležavanja ovog praznika jahanjem neosedlanih konja i ja sam tada prisustvovao toj svečanosti. ,,Centralni trg'' u selu je ovog puta bio prazan, bez ljudi, pa su proradile uspomene na lepu svetkovinu:

Nije bilo šanse da produžim a da ne posetim Crkvu Svetog Nikole. U njoj sam na Todoricu 2014. prisustvovao liturgiji. Sazidana je 1857. a obnovljena 2009. godine. Jedna je od lepših crkava u opštini Babušnica:

Vratio sam se u centar sela i prvi put krenuo putem na severozapad. Skoro je nasipan i markiran planinarskom markacijom. Prošao sam i pored jedne česme:

Gornji Striževac je udaljen 23 km od Pirota i svega 7 km od Babušnice, a nalazi se u podnožju planine Stranje, koju mnogi nazivaju i Šljivovičkom planinom, po obližnjem belopalanačkom selu Šljivoviku. Prostirući se pravcem severozapad-jugoistok, između Bele Palanke i sela Donji Striževac, ova planina predstavlja vezu između Belopalanačke i Lužničke kotline. Zapadno od nje je Suva planina sa kojom se ,,sreće'' u Koritničkoj klisuri i Mokranjskom ždrelu, na ulazu u Belu Palanku iz pravca Babušnice. Najviši vrh ove planine je Šljivovički vrh ili vis, visok 1258 m. Na njemu se nalaze ostaci vojne relejne stanice, teško oštećene tokom NATO-bombardovanja u proleće 1999. godine.

Napuštajući Gornji Striževac pokušavao sam da osmotrim vrh na koji sam nameravao da se popnem. Ali, konfiguracija terena je takva da je on nekako zaklonjen. Nalazi se severno od sela i do njega vodi ,,staza božura'', nazvana tako što s proleća na pojedinim deonicama zaista ima puno ovog lepog cveća. Oko 15 minuta hoda mi je bilo potrebno da stignem iz centra sela do mesta na kome započinje ova staza, malo dalje od poslednjih kuća:

U početku je ,,staza božura'' prilično zarasla. Očigledno njome planinari ne prolaze tako često:

A onda sam ,,uspeo'' da izgubim iz vida markacije. Nisam previše truda uložio da ih pronađem i vratim se na pravu stazu. Znao sam da moj krajnji cilj nije daleko i da teren nije preterano težak. Rešio sam da sam improvizujem svoju stazu pa sam najpre krenuo na istok, a zatim pravo gore. Retka šuma mi je omogućavala lagan prolaz:

Plivao sam u znoju. Ovaj dan je trebalo da bude svojevrsni test mojih mogućnosti. S druge, uživao sam u pogledu na okolinu - Babušnica i Lužnička kotlina su bili u magli, ali sam lepo mogao da vidim Golemi Stol, Talambas, Vlašku planinu, Greben i Ruj:

Približavao sam se vrhu:

Zatim sam izašao na greben i nešto ravniji teren. Pirotska kotlina je takođe bila u magli, a sa njenih suprotnih strana izvirivali su Vidlič i planina Padež:

Sada sam krenuo ukoso, levo, ka vrhu visine 960 m. Zove se Momčilovac, ali ga nazivaju i Golaš. Na njemu sam bio nakon 40 minuta od skretanja na ,,stazu božura'', odnosno 55 minuta nakon polaska iz centra sela:

Zapadno od mene bio je istaknuti Šljivovički vis. Na njemu sam bio nekoliko puta, a setio sam se da put iz sela Šljivovika ima pomalo neobičnu trasu. Najpre vodi na istok, suprotno od krajnjeg cilja i imate osećaj da ste na pogrešnom putu jer vam je Šljivovički vrh konstantno za leđima. Put se Momčilovcu približava na manje od jednog kilometra, a zatim povija, najpre na sever, pa na zapad, i vodi nepogrešivo do nekadašnjeg vojnog objekta na vrhu. U podnožju sam mogao da vidim Šljivovik, a s druge strane puta Babušnica - Bela Palanka i drugo palanačko selo, Bežište, u podnožju Suve planine. Visoko gore, iznad Bežišta, nalaze se Golemi vrh, Litica, Trešten vrh, u dolini ispod poslednjeg i čuvena česma na Rakošu... Daleko na zapadu su se videli Rženac, Preslap i Divna gorica:

Da li je Momčilovac ime dobio po nekom Momčilu ili možda po vojvodi Momčilu, navodno ujaku Kraljevića Marka i najmniku cara Dušana, kome je posvećen Pirotski gradić (Momčilov grad), nisam uspeo da saznam. Zanimljivo je da isto ime nosi i zaobljeni vrh na prelazu sa brda Sarlah na planinu Belavu, nadomak Pirota, poznatiji pod imenom Šančevi.

Posle odmora i uživanja u pogledu na okolinu, trebalo je vratiti se sa Momčilovca u Gornji Striževac. Umesto proverenog puta kojim sam došao na vrh, izabrao sam da se vratim drugim putem, kraćim i bržim. Pravo sa vrha krenuo sam niz strminu:

U podnožju sam bio nakon 15 minuta spusta, a u centru sela posle svega pola sata.

Trajanje relacije: oko 3h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: lagan i lep uspon iz Gornjeg Striževca na Momčilovac - sjajan vidikovac sa prelepim pogledom na okolinu; u Gornjem Striževcu ne zaboraviti posetu Crkvi Svetog Nikole, a selo treba obići na proleće i Todorovu subotu koja se obeležava uz jedan pomalo zaboravljeni narodni običaj - jahanje neosedlanih konja

Rizici: markacija od skretanja na ,,stazu božura'' do samog vrha nije najasnija i najvidljivija