Pirot i pirotski kraj

6aug2022 Dojkinci - Ponor - Klisura - Stražna čuka - Kopren

Vrlo rano sam bio ispred planinarskog doma u Dojkincima. Temperatura u Pirotu 16, u Dojkincima 8 stepeni. Za predstojeći dan prognoza 35 Celzijusa.

Nisam napravio ni par koraka, a već sam dobio društvo za ceo dan - lokalnog psa, ovog puta crne i žute boje. Napuštajući Dojkince malo se dvoumim. Prvobitna ideja je bila da idem uz reku do mesta Sinošćir, pa da tamo skrenem na put za Klisuru. U želji da moja akcija bude još lepša i sadržajnija, malo posle planinarskog doma skrećem desno, na stazu koja vodi kroz Duboki dol. Odluka je da do klisure stignem preko Ponora:

Do Ponora ima oko 4 km od polaznog mesta. Deonicu mogu podeliti u dva dela: odlično markiran put kroz Duboki dol - uz blag i konstantan uspon i sa jednom oštrom krivinom, te dug i naporan uspon uz Bobenicu - u početku kamenitom stazom, a kasnije preko livada sa gustom žbunastom travom:

Moj mali prijatelj i ja smo sebi samima nametnuli jak tempo. Obojica smo ubrzano disali, pravili česte pauze i ,,vukli'' jedan drugog pogledom ohrabrenja ka onome ko je zaostajao. I on i ja smo stalno menjali te dve uloge. Uspon uz Bobenicu je jedna od najtežih deonica tokom relacije duge skoro 30 km.

Posle nešto više od sat vremena našli smo se pred kraškom uvalom Ponor. To je mesto koje ostavlja bez daha svakog ko se prvi put nađe na njemu - u isto vreme prelepo i izuzetno zanimljivo. Ja sam poslednji put ovde bio u julu 2019. sa svojim kolegama iz ,,Tajersa''. Ranije sam obično prvo praktikovao uspon na obližnji Bodin vrh (1484 m), a zatim spust u ogromnu vrtaču. Ovog puta idem direktno do odmorišta koje je tik iznad pećine kroz koju protiče potok formirajući podzemni vodopad i mesta gde se nalazi drugi, manji otvor u stenu gde ponire voda koja se sliva sa različitih strana uvale:

Ne zadržavam se dugo na ovom zaista neobičnom mestu. Čak i ne silazim u pećinu sa vodopadom. Nastavljamo dalje putem koji prolazi severnim obodom kraške uvale Ponor. Sledeći cilj je Klisura, raskrsnica planinskih puteva na 1550 m nadmorske visine, udaljena od Ponora 2 km:

Na Klisuri sam poslednji put bio novembra prošle godine sa svojim prijateljima iz Niša. Nakon prolaska kroz Šošinu vuniju i uspona na Stražnu čuku, sa ovog mesta smo krenuli putem preko Goveške poljane do Širokih luka i Jelovice. Put koji vodi od Sinošćira, u dolini Dojkinačke reke, upravo ovde se ukršta sa putem koji dolazi iz pravca Ponora. Sa ovog mesta prvi put mogu da vidim Kopren, cilj svoje relacije:

Nakon kraćeg odmora produžavam na sever, u pravcu Stražne čuke (1772 m). Šumskog voća (jagoda, malina i borovnica) ima ovde u izobilju. Nažalost, od Klisure počinje i pojas kleke:

Baš u podnožju Stražne čuke put je najgori i sigurno predstavlja veliki problem terencima koji idu ka Koprenu. Na Stražnoj čuki sam bio u jesen prošle godine pa pored vrha prolazim bez zaustavljanja:

Sledi jedna ravnija deonica puta, možda i najlepša od svih na putu za Kopren:

Posle Klisure planinarska markacija je ređa i slabija. Klasične oznake sve više zamenjuju crveno-bele i žute trake na kleki pored puta. Takođe, više nema nikakvih putokaza sa kilometražom. Nakon pola sata hoda od prolaska pored Stražne čuke, na mestu koje je udaljeno od Klisure oko 4 km, put povija udesno. Prosečen je kroz kleku i obilazi vrh Malog Koprena koga je ova biljka ,,obgrlila'' sa svih strana:

Zatim put izbija na prevoj sa koga se spušta prema Koprenskom platou. Sada se Kopren vidi kao na dlanu, a u daljini su atraktivne i nešto niže Tri čuke:

Odlučujem da na južnom obodu Koprenskog platoa skrenem desno i potražim izvorište Dabižinog potoka. Nalazi se u maloj dolini između Malog Koprena i onog ,,pravog, velikog'' Koprena:

Pod nogama osećam da teren postaje podvodan. Prvim izvorima i baricama se posebno obradovao moj mali prijatelj, iscrpljen od dugog puta:

Ima više ovakvih izvora i njihova voda se sliva u dolinu. Krenuo sam ka njenom kraju, tj. mestu gde ona počinje da se strmo obrušava i gde Dabidžin potok kreće da formira prve kaskade Velikog Koprenskog vodopada, po mnogima najvećeg, najvišeg i najlepšeg vodopada u Srbiji. Ovde je teren izuzetno nezgodan, strm i sa gustom i visokom klekom, pa sam morao da budem posebno oprezan. Bilo je jasno da u ovo doba godine vodopad nema ni približnu snagu i lepotu onoj koju poseduje u proleće:

Izuzetno i spektakularno mesto! Od njega krećemo pravo naviše ka vrhu Koprena (1963 m). Obilazimo kleku, uspon nije previše zahtevan, a pri vrhu idemo tragovima terenskih automobila. Bilo je i kupanja u udubljenjima ispunjenim vodom. Kopren je naime poznat po svojim ulokama (uvalama) koje je opisivao još Jovan Cvijić. Ne treba ih mešati sa sličnim udubljenjima na obodu Koprenskog platoa koja predstavljaju izvorišta Dabidžinog potoka i Dojkinačke reke jer voda u ulokama ne potiče od izvora već isključivo od otopljenog snega i kišnice:

Nakon pređenih 14 km i tačno 4h hoda od planinarskog doma u Dojkincima, stižemo na vrh Koprena. Poslednji put sam ovde bio relativno skoro, 5. juna 2021, sa planinarima iz Smedereva. Na sledećim fotografijama možete videti da sam ja boravak na Koprenu iskoristio za posmatranje okoline, a moj verni prijatelj za odmor i spavanje:

Moram da spomenem da mi se na vrhu desio jedan neobičan događaj. Naime, već tokom završnog uspona bilo je jasno da nećemo biti sami na Koprenu i da nismo prvi koji su tog jutra stigli na vrh. Tamo su već bili neki momak i devojka, planinari. Kada sam stigao na sam vrh pozdravio sam ih i predstavio se, ali nije bilo nikkavog odgovora sa njihove strane. Najpre sam pomislio da su Bugari ili stranci i da me nisu razumeli. Međutim, u narednih nekoliko minuta sam iz njihove međusobne komunikacije shvatio da su gluvonemi. U jednom trenutku su bez pozdrava krenuli sa Koprena u pravcu Tri čuke:

 Krenuli smo nazad, najpre ka Koprenskom platou i mestu Tri kladenca, izvorištu Dojkinačke reke:

Nekada su se na Tri kladenca dopunjavale rezerve vode pred povratak nazad. Sada od toga nema ništa, vode je malo i ona nije za upotrebu. Verovatno je više ima u donjem delu doline, ali to ovog puta nisam proveravao.

Umesto toga, nakon uživanja u pogledu na Tri čuke, vraćam se na put koji me vodi na južni obod Koprenskog platoa i mesto odakle sam malopre došao:

Usledio je povratak istim putem, podnožjem Malog Koprena. E sad, malo pre Stražne čuke ja sam rešio da moj povratak u dolinu Dojkinačke reke bude malo drugačiji i van svih normi zdrave planinarske logike. Naime, sa desne strane puta koji vodi ka Stražnoj čuki, nedaleko od njega, nalazi se jedno poveće udubljenje sa vodom, pravo malo jezerce. Još je Cvijić pisao da se sve Koprenske uloke nalaze na samom Koprenskom platou, izuzev jedne koja je dosta dalje, podno Stražne čuke i na 1655 m nadmorske visine. Od ovog mesta ja sam odlučio da krenem na zapad i da se u dolinu spustim jednim grebenom gde se vrlo retko prolazi. Pripremajući se za ovu relaciju, proučavajući topografske karte, Google Earth, zapise i fotografije planinara, shvatio sam da je to moguće.

Spust niz Čuku i Nedžulicu do Rečne poljane je potrajao oko 1h 25 min. Prešao sam rastojanje od otprilke 4 km. Najpre su mi prepreku predstavljali kleka, gusta i visoka do pojasa, kao i strm teren. Bilo je potrebno obići jednu dolinu u kojoj postoji sipar:

Verovatno se i pas koji me pratio pokajao što je tog jutra pošao sa mnom. Po silasku na veliku livadu kretanje je postalo mnogo lakše. Dve doline desno je mesto gde se nalazi vodopad Orlov kamen, a levo je Međudolski dol u kome nastaje potok koji kasnije pravi vodopad Tupavicu. U toku spusta imao sam lep pogled na Bratkovu stranu, duboki Bratkovski dol, Ravno bučje, Bislavu i Vrh iznad Vrtiboga. Nešto niže sam izašao na odavno napušteni planinski put, a zatim prošao kroz staro dojkinačko stočarsko naselje Nedžulicu:

U svom najnižem delu, prema Rečnoj poljani, šumski put je izuzetno loš:

Veoma sam se obradovao žutom mostiću koji me preveo na desnu stranu Dojkinačke reke, gde se nalaze Rečna poljana i Skripčanova česma:

Usledilo je ,,tabanje'' 6.5 km dugim prašnjavim putem do Dojkinaca, uz neizostavnu posetu Tupavici i kraće odmore u hladu Lijine i Čedine česme. Moj četvoronožni prijatelj, koji me verno pratio do Koprena i nazad, između mog društva do same početne tačke i ostataka roštilja od brojnih izletnika na Tupavici, izabrao je sasvim ispravno ovo drugo. Ja mu nisam zamerio i više se nismo videli... Povratak sa Koprena je trajao potpuno isto kao i uspon - tačno 4h.

Trajanje relacije: oko 9.5h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5), samo za najspremnije

Karakteristike: izuzetna planinarska tura koja je, pored osvajanja jednog od najatraktivnijih staroplaninskih vrhova, uključivala posetu i nekim veoma lepim i interesantnim mestima (kraška uvala Ponor, izvorište Dabidžinog potoka i začetak Velikog Koprenskog vodopada, Tri kladenca - izvorišni krak Dojkinačke reke, vodopad Tupavica)

Rizici: treba poneti dovoljno vode za piće jer je voda na izvorima na Koprenskom platou često neupotrebljiva; na rubu Velikog Koprenskog vodopada treba biti posebno obazriv zbog strmog terena; nezgodan silazak niz Čuku i Nedžulicu sa glavnog puta za Kopren do Rečne poljane