3sep2022 Malinski vrh i Barska čuka sa Zavojskog jezera

Kada sam krajem prošle godine sa Ivanom iz Niša obilazio Barske livade, isturenu mahalu nekadašnjeg sela Zavoja u dolini Toplodolske reke, posebnu pažnju mi je privukao istureni vis Barska čuka koji se nadvijao nad ovim mestom. Sa te strane Barska čuka je strmo odsečena i teško dostupna, ali je prilaz mnogo lakši sa suprotne strane i mesta gde se Zavoj nekada nalazio.

Kao i pre dva meseca, kada sam prateći severnu obalu Zavojskog jezera, stigao do mesta gde se nekada nalazila Mala Lukanja, tako je i ovog puta početak moje relacije bila zavojska brana, podignuta nedaleko od mesta gde se februara i marta 1963. godine odigrala prava prirodna katastrofa ogromnih razmera.

Međutim, moj put iz Pirota do brane bio je pomalo neobičan. Naime, mnogo je kiše palo u pirotskom kraju prethodnih dana i vazduh je bio zasićen vlagom. Gusta magla je tog jutra pokrila delove Vidliča i Stare planine sa preko 700 m nadmorske visine. U taj teško prohodni pojas ja sam svojim kolima upao negde pre Nišora i praktično sam išao kroz njega sve do obale Zavojskog jezera. Desetak kilometara sam morao da vozim sa maksimalnom pažnjom i smanjenom brzinom. Razmišljao sam da se vratim i krenem u šetnju nekim nižim krajevima. Konačno sam odlučio da krenem put Burske čuke pa makar se na planini snalazio korišćenjem navigacije. Nekako mi je, nakon avanture u slivu Javorske reke, sve izgledalo ostvarivo i želeo sam da testiram svoje sposobnosti u teškim vremenskim uslovima.

Evo kako je izgledao moj polazak sa zavojske brane putem uz obalu jezera:

Prošao sam kroz prvo veće vikend naselje i, nakon nešto manje od 20 minuta hoda od početne tačke, stigao do jednog mesta na oštroj krivini gde sam se odvojio od glavnog puta i krenuo uz potok. Udaljeno je od brane oko 2 km:

Put najpre vodi uz potočić, ali ubrzo pravi nagli zaokret ulevo i prolazi kroz borovu šumu:

Na 1.3 km od odvajanja sa glavnog puta nalazi se ,,raskrsnica''. Ovo je bilo jedno od nekoliko ključnih mesta na mom usponu do Barske čuke. Odlučujem da produžim levim putem koji je boljeg kvaliteta, a da u povratku iskoristim drugi put koji se na ovo mesto spušta sa desne strane. Na mapi, koju sam naveo na početku ovog teksta, put kojim sam krenuo naviše je levi od dva ,,paralelna'' puta koji se pružaju u pravcu severo-istoka.

Put kojim sam išao narednih sat vremena (oko 4.5 km) neću detaljno opisivati. Reč je o klasičnom šumskom putu koji koriste i vozila. Prolazi obodom Zlog dola, kroz kraj koji se naziva Kolnica. Prilično je dobrog kvaliteta izuzev pojedinih deonica u gornjem delu gde je ispresecan dubokim brazdama usled slivanja vode. Vodi cik-cak linijom, savladava skoro 500 m visinske razlike i na njemu, srećom, nema nekih većih skretanja i odvajanja. Nažalost, nema nikakvih markacija:

Možete da vidite da sam se nalazio u pojasu magle koja je vidljivost ograničavala na najviše 50 m. Nije svejedno i nije lak ovakav način kretanja, ali je prednost ovog puta konstantan i ne preterano jak nagib. Teren se proređuje na nekih 1200-1250 m nadmorske visine i dva puta, koji su paralelno vodili sa različitih strana jedne doline naviše, se spajaju. Nadalje je nešto jači uspon, ali se i magla proređuje:

Izlazim na proplanak i sada mogu ispred sebe da vidim Stražište u vidu ,,zida'' koji mi stoji na putu. Stražište je markantan odsek, strm sa svoje severne strane, a dostiže visinu od 1496 m. Sam naziv ukazuje da predstavlja mesto sa koga se oduvek mogla nadgledati i kontrolisati okolina. Kada se ide za Zanogu i Belan, Stražište se obilazi sa desne strane:

Moj cilj, Malinski vrh i Barska čuka su na drugoj strani - zapadno od Stražišta. Kratkotrajno mogu da ih vidim u procepu u magli. Dalje iza njih je Babin zub. Skrećem levo sa glavnog puta u jelovu šumu. Iz magle proviruju i najviši vrhovi na Suvoj planini:

Na moju veliku žalost, prednost koju ostvaruje Sunce ,,u borbi'' sa maglom je kratkog daha. Magla ponovo preuzima primat i svodi vidljivost na minimum. Između mesta na kome se nalazim i mog cilja je duboka dolina. Spuštam se naniže, izlazim na novi šumski put i krećem se desno kako bih zaobišao dol. Njega sa severne strane ograničavaju upravo Malinski vrh (1314 m), Barska čuka (1317 m), Ćirin vrh i Čamarkov vrh (1074 m), odvajajući na taj način slivove Visočice i Toplodolske reke.

Nedaleko od puta kojim prolazim, niže u dolini, nalazi se Nenčin kladenac. To je izvorište potoka Zli dol, po kome je i dolina dobila ime, a koji je ,,odgovoran'' za katastrofu koja je zadesila Zavoj pre skoro 60 godina.

Izlazim na greben koji se sa svoje severne strane strmo obrušava u dolinu Debeldelskog potoka. Magla je ovde najgušća. Što bi se reklo - nema žive duše, pa nastavljam kretanje u nimalo lakim okolnostima, još težim od onih kada sam šumskim putem išao uz Kolnicu. Iako ne postoji nikakva staza, pravac kretanja je jasan jer su sa desne strane bukova šuma i duboki ambis:

Prolazim slabo upečatljiv Malinski vrh i produžavam dalje ka svom krajnjem cilju, vrhu Barska čuka:

Posle 2h 40 min hoda od brane Zavojskog jezera i, po slobodnoj proceni pređenih 10 km, stižem do vrha Barska čuka. Sa strane kojom sam došao ne izgleda tako atraktivno kao sa Barskih livada ili iz Debelog Dela, još jednog starog i napuštenog zavojskog zaseoka koji se nalazi severno, na drugoj strani Debeldelskog dola (čitajte o tome u mojim člancima od 26. decembra 2021 i 16. juna 2019. u Arhivi relacija). Obeležje Barske čuke je stub ili antena čija mi funkcija nije poznata, niti da li je podignuta u vojne ili civilne svrhe:

Vremenski uslovi mi ne dozvoljavaju predugo zadržavanje na ovom mestu. Istim putem kojim sam i došao, idem ka proplanku južno od Stražišta. Krećući se naniže sada skrećem na drugi put koji će me do ,,raskrsnice'' iznad Zavojskog jezera odvesti niz Kolničko krajište:

Između dva puta, koji se na malom međusobnom rastojanju pružaju u istom pravcu, postoji nekoliko bitnih razlika. Put kojim se vraćam ne prolazi kroz šumu, strmiji je i kamenitiji, ali i kraći jer na njemu nema nikakvih cik-cak krivina kao na prvom. Omogućava i pogled na deo zavojskog jezera sa visine:

Prolazim i pored jedne pojate, koja je očigledno aktivna, ali su ljudi sa stokom tog jutra izašli na ispašu u okolinu:

Vreme se popravlja i treći septembarski dan 2022. godine više nije ni nalik jutru kojim je počeo. Prolazim pored napuštenih zavojskih pojata i nakon svega 35 minuta od razdvajanja dolazim na mesto spajanja dva puta:

Za kraj nekoliko fotografija staroplaninske flore tj. staroplaninskog ,,voća'' - mukinje, trnjine, glog, drenjine (pečurke na koje sam nailazio u gornjem delu nažalost nisam slikao):

...kao i par kadrova Zavojskog jezera i njegove brane iz malo drugačijeg ugla, jer sam prilikom završnog spusta koristio i neke prečice :) Povratak sa Barske čuke do brane trajao je mnogo kraće od uspona - svega 1h 40 min.

Trajanje relacije: oko 6h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: lepa planinarska staza koja od Zavojskog jezera vodi pravo naviše, na greben koji razdvaja slivove Visočice i Toplodolske reke; u povoljnijim vremenskim uslovima može se produžiti odlaskom na Belan

Rizici: nema planinarskih markacija i usmerenja, neophodna je temeljna i kvalitetna priprema relacije; kraj je odavno nenastanjen i pust