Pirot i pirotski kraj

17sep2022 Željuša - Grapa - Borovsko polje - Mahale Selište i Popova Dolina - Povratak preko Prače

Najava akcije iz najjužnijeg dela Željuše, najvećeg sela u opštini Dimitrovgrad:

Na sreću, nije hladno, nema vetra i magle, bar u ovom nižem delu. Mesto na kome se nalazim je udaljeno od skretanja sa magistralnog puta Pirot - Dimitrovgrad oko 1.5 km, od Pirota oko 26 km i na nadmorskoj visini je od 505 m.

Nakon svega 500 m kretanja putem uz obalu Željuške reke, skrećem levo. Za početak želim da posetim mesto gde se nekada nalazila Stara Željuša. Današnje selo je nastalo preseljavanjem Željušana iz tog mesta u dolini, kao i naseljavanjem ljudi iz okolnih planinskih sela.

Brzo stižem do obnovljene Crkve Svetog Georgija ili Svetog Đorđa. Prema knjizi Cvetka Ivanova i njegovih saradnika (,,Vera i kamen'' - crkve i manastiri, Dimitrovgrad 2018), sagrađena je posle osmanske vladavine, a 1984. godine je proglašena za spomenik kulture. Nalazi se blizu ušća potoka Mala voda (dollazi iz Grape) u Željušku reku:

Ovde sam bio 8. januara 2018. i mesto sam opisao među prvima na svom blogu u ,,Arhivi predloga''. Pored crkve je staro željuško groblje sa iskrivljenim spomenicima utonulim u zemlju i rastinje i jedva čitljivim natpisima:

Moguće je za izlazak na put za Grapu koristiti prečicu koja vodi kroz šumu, dolinom potoka Mala voda. Ovog puta to ne činim i vraćam se na glavni put na isti način na koji sam i došao do stare željuške crkve i groblja. Put za Grapu nije preterano zanimljiv, nasipan je i jedini objekat pored koga se prolazi je pastrmski ribnjak. Deonica od Željuše (od odvajanja sa puta za Poganovo) do ulaska u Grapu dugačka je oko 3 km:

U Grapi su 2011. popisana samo tri stanovnika. Međutim, u selu ima i lepih, novih kuća, koje njihovi vlasnici posećuju za vikend i leti. Na ulazu u selo prolazim pored jedne uređene česme koju ranije nisam primećivao. Kiša sve jače pada i ja polako ali sigurno kisnem, iako imam svu adekvatnu odeću i obuću na sebi.

U gornjem delu sela je još jedna česma, a iza nje oštra krivina. Nastavljam tim putem za Borovsko polje. Nakon početnog, usponskog dela, put vodi dalje kroz nešto ravniji teren:

Kiša je nemilosrdna i na momente liči na pljusak. Najgore je što ne mogu propisno da osušim ruke jer je sve mokro. Niz put kojim idem počinju da se slivaju potočići:

Nakon 2.5 km od česme na izlazu iz Grape (25 minuta hoda) uključujem se na glavni put koji iz Dimitrovgrada i Beleša vodi preko Prače na Borovsko polje. Jasno je da su ovde, na većoj visini, vremenski uslovi drugačiji, i da ću imati problem sa maglom:

Odmah po izlasku na visoravan skrećem levo. Želja mi je da posetim mesto gde se ljudi poreklom iz burelskih sela okupljaju svakog 2. avgusta na proslavu Svetog Ilije. Nalazi se u šumarku na severnom obodu Borovskog polja i ima lep pogled na Peros (1033 m), istaknuto brdo koje se vidi i iz Pirota. Ovde pravim praktično prvu dužu pauzu od svog polaska iz Željuše:

U svoju knjigu ,,Lepa, zanimljiva i manje poznata mesta u pirotskom kraju'' (Pirot, 2018) preneo sam i jedan zanimljiv tekst posvećen Borovskom polju, čuvenim seoskim ,,bandama'' i nekadašnjim proslavama Ilindena na ovom mestu. Pronađite ga u članku od 8. juna 2019. u ,,Arhivi relacija''.

Vraćam se na glavni put, srećem neke ljude koji pored njega postavljaju ogradu i odlučujem da pre farme obiđem Lokvu, jezerce koje se formira u nižem delu polja. Njegov položaj jedva razaznajem u magli, a Peros, koga sam malopre posmatrao sa obročnog mesta, postao je nevidljiv. Lokva se nalazi na 890 m nadmorske visine:

Vraćam se na glavni put i prolazim pored velike farme na Borovskom polju. Ono što je dobro, aktivna je i čuvaju se ovce. Od početnog mesta u Željuši prešao sam 8 km, uz posetu nekim mestima van glavnog puta:

Put me dalje vodi u najniži deo Borovskog polja i sa druge strane Lokve. Nekoliko stotina metara od farme je raskrsnica puteva. Pravo uz brdo se ide za Barje, glavni deo nekada velikog sela Borova, po kome je ceo kraj dobio svoje ime. Ja skrećem desno, na jug, u nameri da posetim Selište, udaljenu mahalu Barja:

Do Selišta ima oko 1.5 km. Sada se krećem niz dolinu Seliškog potoka, koga meštani nazivaju i ,,Bara'':

Nakon dvadesetak minuta hoda od farme stižem do prvih kuća u mahali Selište. Međutim, moram da se vratim nekoliko stotina metara jer imam nameru da pronađem jedno zanimljivo mesto na kome do sada nisam bio. To je stara seliška crkvica posvećena Svetoj Bogorodici. Pravim grešku, skrećem u pogrešnom pravcu, prelazim Seliški potok i izlazim na proplanak severoistočno od mahale. Tumaram i bezuspešno tražim crkvicu. Zauzvrat imam lep pogled na Basaru (1028 m), pored Perosa još jedan markantni vrh na obodu Borovskog polja, kao i na zanimljiva brda i vrhove južno, u ataru Barja - Rajnu stranu i Kujadar:

Mesto na kome se nalazim zove se ,,Martin'', sasvim sigurno po legendarnom hajduku Pop Martinu, koji se u tursko vreme sa svojom četom skrivao u ovom kraju. Kako ne mogu da pronađem crkvu, zovem Cvetka Ivanova iz Dimitrovgrada, čoveka koji najbolje poznaje ovaj kraj i koji je toliko mnogo tekstova napisao o mestima koja posećujem. Od Cvetka saznajem da se nalazim na pogrešnoj strani doline i da se Crkva Svete Bogorodice nalazi u podnožju Basare, severno od Selišta. Sa proplanka na kome se nalazim čak mogu i da je vidim.

Kiša je prestala. Vraćam se na put, prelazim na drugu stranu doline i ubrzo pronalazim staru selišku crkvicu. Onaj ko ne zna da je u pitanju verski objekat, prošao bi pored nje kao i pored svake slične seoske kuće:

Staro selo Borovo je nekada bilo centar Borovske parohije. U različitim vremenskim periodima u njegovom ataru je bilo čak sedam crkava i četiri manastira. Jedan od tih objekata je i Crkva Svete Bogorodice, sagrađena između 1932. i 1934. godine, na mestu starog hrama. Prema legendi, Turci su srušili staru crkvu kada su saznali da njeni sveštenici kriju pripadnike hajdučke družine Popa Martina i informišu ih o kretanju osmanskih karavana na starom rimskom putu koji je iz Pirota vodio za Trn i Ćustendil. Temelje starog hrama je otkrila jedna žena koja je navodno sanjala to mesto. Iako je rekonstrukcija rađena 2005. godine, objekat nije u dobrom stanju jer se ne održava. (Cvetko Ivanov - ,,Vera i kamen'', crkve i manastiri, Dimitrovgrad 2018)

Nakon posete ovom zanimljivom mestu, spuštam se do stare borovske mahale Selište, udaljene nekoliko stotina metara. Skretanje za crkvicu je malo ispred prvih seliških kuća:

Prolazim pored napuštenih kuća. Pre nekoliko decenija u Selištu je živelo desetak ljudi. Selo Barje, sa svim svojim brojnim i udaljenim mahalama, je 2011. godine brojalo 28 stanovnika. A sada? Ne smem ni da pomislim... Videćemo šta će pokazati ovogodišnji popis.

Južno od Selišta, pre svog ušća u Poganovsku reku, Seliški potok prolazi kroz tesnac koji se zove ,,Seliško ždrelo''. Ja se prisećam svog poslednjeg boravka na ovom mestu, 31. maja 2015. Oduševljavam se grmom crnog gloga koji nalazim pored samog puta:

Sada se krećem u pravcu severozapada. Moja sledeća usputna ,,stanica'' je još jedna mahala Barja, Popova Dolina, udaljena od Selišta oko 1.5 km. Prelazim jedan prevoj, a zatim idem stazom koja podseća na tunel. Na sreću, pravac kretanja mi pokazuju betonske bandere. Imam lep pogled na planinu Greben, Vlašku planinu, dolinu Poganovske reke i selo Poganovo:

Popova Dolina se nalazi na jugozapadnim padinama Basare:

Pouzdano se zna da se nedaleko od ovog mesta, u dolini prema Poganovu, nekada nalazio Manastir Sveti Jovan Krstitelj ili Sveti Jovan Pusti.

Moja relacija je već ušla u svoj četvrti sat. Produžavam putem koji u luku obilazi Basaru i koji retki posetioci Popove Doline koriste da bi svojim prevoznim sredstvima stigli iz pravca Banjskog Dola ili farme na Borovskom polju. Prolazim pored objekta namenjenog vodosnabdevanju i na severozapadnim padinama Basare ulazim u ,,graničnu zonu'' između pojasa magle u dolini Jerme i lepog vremena u reonu Borovskog polja:

Dolazim do mesta Raskrsje, gde se levo ide za Banjski Dol (,,Bansći Dol'') i njegovu Kljucinu Mahalu, a desno za farmu na Borovskom polju:

Sada idem putem prema farmi. Vrh Basare je u magli:

Ispred farme ponovo ulazim u pojas magle. Skrećem sa puta i dolazim do česme koja se nalazi pored same farme. Tu su i korita za napajanje stoke. Ovde pravim pauzu za ručak. Aplikacija na mobilnom telefonu pokazuje da sam do sada prepešačio 15 km:

Kreće moj povratak, najpre pored farme, a zatim niz glavni put prema Dimitrovgradu. Više nema kiše, vidljivost je bolja, a kretanje lakše:

Prolazim mesto gde sam se na glavni put nekoliko časova ranije uključio iz pravca Grape i produžavam prema Prači. Prolazim skretanje za selo Bilo. Cilj je da se u Željušu vratim drugim putem i tako zatvorim ,,krug''.

Na približno 3 km od farme na Borovskom polju skrećem levo na bočni put, u dolinu gde se nekada nalazilo selo Prača. Posle nekoliko stotina metara stižem do ,,čuvene'' Pračke česme:

Prvo selo opštine Dimitrovgrad, koje je početkom ovog veka (2006. godine) ostalo bez stalnih stanovnika, jeste upravo Prača, udaljena oko 11 km od Dimitrovgrada. Tužna sudbina je kasnije zadesila još neka dimitrovgradska sela, a preti i nekim selima u ostalim delovima Pirotskog okruga. Zanimljivo je da sam više puta do sada prolazio putem iznad Prače, u pravcu Borovskog polja, ali da nikako nisam uspevao da vidim česmu o kojoj su pričali ljudi koji bolje poznaju Burel. Naime, kada se ranije iz Dimitrovgrada i sela u dolini Nišave (ili Ginske) išlo na Borovsko polje, najčešće za Svetog Iliju, obavezno se pravila pauza pored Pračke česme. Mnogim ljudima starijih generacija ovo mesto je ostalo u lepoj uspomeni. Nažalost, po fotografijama koje ste videli, danas je malo ostalo od tog starog sjaja... A ja bih i ovog puta bih prošao iznad česme ne posetivši je, da slučajno nisam sreo ljude koji su mi pokazali njenu lokaciju i uputili me na sporedni put u dolinu. Baš sam imao sreće.

Vratio sam se na glavni put ka Dimitrovgradu koji je tvrd i nasipan tucanikom. Ima puno krivina na njemu, a neke sam uspevao da skratim koristeći prečice:

U nižem delu sam dobio pogled na dolinu Nišave, auto-put i Pirot u daljini iz pomalo neobičnog ugla. S druge strane je bio Dimitrovgrad:

Na jednom mestu, udaljenom oko 7 km od farme na Borovskom polju, odlučujem da napustim monotoni put prema Dimitrovgradu i da krenem prečicom ka Željuši i svom polaznom mestu. Tako nisam ispoštovao do kraja svoj plan opisan u videu na početku članka jer se nisam spustio u Beleš, prigradsko naselje Dimitrovgrada. Put za Željušu me vodio kroz jednu dolinu i bio je prilično blatnjav:

Posle 15 minuta spusta ovim putem, došao sam do prvih kuća u Željuši. Ovo je veliko selo pa mi je do mesta gde sam ostavio automobil trebalo još 20-ak minuta hoda za prelaženje rastojanja od oko 2.5 km. Uzput sam prošao pored Crkve Svetog Spasa, koja je počela da se gradi 2000. na temeljima stare crkve i koja konačno, nakon završetka radova, izgleda baš lepo. Željuša se nekada zvala Kalinovo, a stara crkva je bila posvećena nekoj devojci Kalini.

Ukupno sam prepešačio oko 26 km.

Trajanje relacije: oko 7h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: naporna ali pre svega zanimljiva relacija kojom se iz doline Nišave (Ginske) dolazi u ,,srce'' kraja koji se zove Burel; brojna zanimljiva mesta - stara željuška crkva i groblje, selo Grapa, obročno mesto na obodu Borovskog polja, jezerce i farma, stara seliška crkva Svete Bogorodice, napuštene mahale Selište i Popova Dolina, ,,mrtvo'' selo Prača sa starom česmom...; šumsko bilje i voće (pečurke, dren, glog, kupine...)

Rizici: kraj je pust i susret sa ljudima je prava sreća (izuzetak je farma na Borovskom polju kao centar svih zbivanja); neophodna je dobra priprema relacije proučavanjem karte i tekstova na internetu