Pirot i pirotski kraj

8oct2022 Susret planinara iz Srbije i Bugarske na Vražjoj glavi i Tri čuke

Još u fazi priprema naša subotnja akcija je bila veoma ambiciozna. Moj mlađi kolega Ivan, Dušan iz Niša i ja smo trebali da se Ivanovim ,,Golfom 5'' što više približimo krajnjem cilju i da se zaustavimo na kraju Arbinja kod izvora Ladna voda. Jednostavno, rastojanje od Dojkinaca je prilično (oko 13 km) i retko kome pada na pamet da ga pređe peške. Najbolje je bar delimično skratiti ovu zahtevnu relaciju i zatim se na vrhove na granici sa Bugarskom popeti bar malo svež i odmoran.

Negde posle 8:00 naša trojka je pravila pauzu kod planinarskog doma u Dojkincima. Pozdravili smo Dragana Ćirkovića koji je svoj kamion spremao za grupu planinara iz Pirota, uvereni da ćemo uspeti da se dokopamo Ladne vode bez njegove pomoći:

Krenuli smo polako putem uz Dojkinačku reku, dobro vodeći računa da na nekom isturenom oštrom kamenu ne oštetimo Ivanov automobil. Iako se put prema Tupavici uveliko sprema za proširavanje i nasipanje, učinio mi se nikad gorim. Prošli smo raskrsnicu na Sinošćiru, skretanje za Tupavicu i Rečnu poljanu. Negde na oko 7.5 km od planinarskog doma, neposredno pre skretanja za vodopad Draganov vir, dalje nismo mogli. Nakon tačno sat vremena vožnje, odlučili smo da je za ,,peticu'' mnogo bolje da je ostavimo sa strane i dalje produžimo peške, uz nadu da će među planinarima u Draganovom kamionu biti nekoliko slobodnih mesta i za nas:

Uživali smo u jesenjem izdanju Arbinja i u huku, za ovo doba godine prilično velike, Dojkinačke reke:

Od mesta gde smo ostavili automobil do kraja Arbinja imali smo oko 5 km, a do prevoja Beleđe 7.5. Posle otprilike 3 km hoda i uživanja u jesenjim pejzažima, začuli smo brektanje Draganovog kamiona. Na sreću, u njegovom tovarnom prostoru bilo je baš onoliko slobodnih mesta koliko treba. Tako smo se našli u društvu dvadesetak planinara iz Pirota, članova Planinarskog kluba Vidlič, koji su takođe krenuli na Vražju glavu, na tradicionalni susret sa svojim bugarskim prijateljima, 13. po redu:

Tu su Ivan, Milan, Moki, Zlatko, Jasmina, Jelena, Bojana, Borka... U dobrom društvu put do okretnice na kraju Arbinja je prošao lepo i brzo. Nije trebalo puno vremena, a već smo hitali kroz Belčin dol na putu do prevoja Beleđe:

Posle kraće pauze na zavoju ispod Belega, izlazimo na prevoj i skrećemo desno, na stazu koja će nas odvesti na Vražju glavu. Ivan, Dušan i ja sada možemo lepo da vidimo krajnji cilj naše relacije - prelepe Tri čuke:

Moram da priznam da sam se pribojavao slike koju ću videti tokom uspona na Vražju glavu. Poslednji put sam ovde prošao 3. novembra 2019. u društvu Milana Jovanovića. To je bilo nekoliko dana nakon velikog požara koji je zahvatio ovaj deo Stare planine, a preneo se na našu stranu upravo iz Bugarske i kraja u kome smo se uputili. Na sreću, priroda je za ove tri godine učinila svoje - nema više gareži i ogaravljenih stabala koja se puše a pored kojih smo Milan i ja prolazili suznih očiju. Vegetacija se prilično obnovila i pejzaž je dobio neki mnogo lepši izgled.

Na Vražju glavu vodi uska planinarska staza, koja je u početku jasna ali se kasnije u pojedinim delovima i gubi. Prisutna je samo retka markacija, mada, ruku na srce, ona i nije preterano potrebna jer je teren pregledan i planinari uglavnom znaju da se Vražja glava nalazi tačno na sever u odnosu na prevoj Beleđe, razvođe slivova Dojkinačke i Toplodolske reke:

Pre izlaska na sam vrh sledi prelep pogled na toplodolski atar i greben Stare planine sa vidikovca na mestu gde se Vražoglavski kamik odvaja od glavnog masiva i duboko zavlači u pravcu zapada:

Tu su izvorišni kraci Batske reke, na kojoj se nešto niže formiraju čuveni vodopadi Vurnje, zatim Odaiško lice, Stilov rt, Ivankovica, Golema čuka, Spasova vunija... Sledi završni uspon na Vražju glavu (1936 m):

Na vrhu smo malo iza podneva. Prošlo je tačno 4h od polaska iz Dojkinaca i svega 50 min od prevoja Beleđe. Na Vražjoj glavi nas već čekaju prijatelji iz Bugarske i varošice Čiprovci, koja je od vrha udaljena vazdušnom linijom svega 8 km. Vražja glava je uz Srebrnu glavu, najistočniju tačku Srbije u dimitrovgradskoj opštini, i delimično Martinovu čuku, jedini viši vrh na Staroj planini na koji je mnogo lakše izaći sa bugarske nego sa srpske strane. Moj san od prethodne noći je polako počeo da se ostvaruje. Tu su: Valeri, Toni, Valentin, Nevena, Rozalin... Neće se naljutiti oni koje nisam spomenuo. Većinu tih ljudi sam sreo prvi put u životu:

Opštem utisku je doprinelo fenomenalno vreme. Vražja glava je fantastičan vidikovac:

Slikanja sa dragim osobama i iskrenim prijateljima nikad dosta na ovako lepom mestu i u ovako lepoj prilici:

Nakon skoro celog sata provedenog na vrhu Vražje glave, članovi PK Vidlič odlaze sa svojim domaćinima u njeno podnožje na nastavak druženja, a Ivan, Dušan i ja, pojačani sa nekoliko članova planinarskog društva, krećemo put Tri čuke. Sada je vazdušno rastojanje između ovih vrhova slične visine oko 2.5 km i plan je da ga pređemo za manje od sat vremena:

Staza vodi uz samu graničnu liniju i nema nikakvih markacija. Sjajan je pogled u pravcu Koprenskog platoa, izvorišta Dojkinačke reke i vodopada Tri kladenca. Prolazi se pored mesta Pavlov krst i pored stare, odavno napuštene karaule Kraljevine Jugoslavije na Deanici:

Posle 40-ak minuta od polaska iz podnožja Vražje glave, već smo pred prvom čukom. Uspon na nju nije nimalo lak:

Relativno skoro sam bio na ovom mestu - 5. juna 2021. godine, sa planinarima iz PK Čelik iz Smedereva. Prva, najzapadnija i na vrhu najravnija čuka je idealna za odmor i uživanje po lepom vremenu:

Svi koji su pohodili Tri čuke znaju da ih u stvari ima četiri i da su srednje čuke, druga i treća, praktično spojene. One su i najveće visine, oko 1938 m. Ranije je ovde postojalo i obeležje u vidu table sa natpisom na bugarskom jeziku, ali ga više nema. Pretpostavljam da se sa severne strane, iz Čiprovaca i njihove okoline, vide tri istaknute čuke i da možda otuda potiče i naziv ovog fenomenalnog mesta, jednog od najlepših na Staroj planini:

Već unapred je pao dogovor da na poslednju, najistočniju čuku ne idemo, kako bi imali dovoljno vremena za povratak i susret sa većom grupom planinara ,,Vidliča''. Ta ,,četvrta'' čuka u nizu je i najatraktivnija, okomita i delimično navaljena na bugarsku stranu, a za uspon na nju treba i malo alpinizma. Ostavili smo je za neku drugu priliku i prepustili se odmoru i uživanju na ,,trećoj'' čuki:

Prošlo je oko 1h 25 min od polaska sa Vražje glave. Oko 15:20 smo započeli povratak, najpre do prve čuke, a zatim stazom koja vodi ukoso u pravcu jugozapada, ka Belčinom dolu:

Prolazi se obodom šume i takozvane Međa planine, kroz kleku stradalu u požaru pre tri godine. Ovo je najbolja staza za uspon na Tri čuke iz Belčinog dola i najbrži povratak nazad. U svom drugom delu prelazi preko prelepog potoka koji izvire na južnim padinama Deanice, prolazi kroz polje štavljaka ispresecano mnoštvom potočića, pored jedne kolibe, a na kraju i kroz šumu smrče:

Posle nešto više od sat vremena od polaska sa srednjih čuka, u Belčinom dolu smo se susreli sa planinarima koji su se vraćali iz pravca Vražje glave. Usledio je spust do mesta gde se potok Belčin dol spaja sa izvorišnim krakom Dojkinačke reke koji dolazi iz pravca Tri kladenca. Neizostavno je bilo prepričavanje doživljaja. Svako je taj dan doživeo na neki svoj način:

Draganovim kamionom smo putovali skoro sat i po do Dojkinaca. Do Pirota još sat vremena vožnje. Dan za pamćenje!

Trajanje relacije: oko 12.5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5 - na način na koji smo je organizovali Ivan, Dušan i ja); u slučaju da se peške prelazi veće rastojanje od Dojkinaca do kraja Arbinja - vrlo teška (5/5)

Karakteristike: fanatastična planinarska ruta grebenom Stare planine i uz penjanje na neke od njenih najatraktivnijih vrhova (Vražju glavu i Tri čuke, visine do 1940 m)

Rizici: ogromno rastojanje od Dojkinaca koje bi moralo da se prekrati korišćenjem nekog vida prevoza (preporučujem kamion ili terenac Dragana Ćirkovića iz Dojkinaca); kretanje na pograničnom terenu koji je pre tri godine opustošio šumski požar i koji je strmo odsečen prema Bugarskoj, posebno u reonu Tri čuke; markacije su retke i prisutne samo na pojedinim delovima staze