Okolina Manastira Svetog Ilije i sela Rsovci - Zadidel

15oct2022 Okolina Manastira Svetog Ilije i sela Rsovci - Zadidel

Nije bilo u planu da planinarim ovog vikenda. Bavio sam se drugim stvarima. Međutim, javila se mogućnost da nekoliko sati provedem u prirodi. Iskoristio sam ih maksimalno, po predivnom i pravom jesenjem vremenu.

Izabrao sam uživanje u jesenjim bojama na planini Vidlič. Došao sam do Manastira Svetog Ilije, koji je udaljen od Pirota oko 22 km, a od centra Rsovaca oko 2 km. Nalazi se s desne strane puta prema Gornjem Visoku. Manastirska crkva je podignuta u drugoj polovini XIX veka i nekoliko puta je obnavljana i dograđivana. Poslednji put se to desilo 2009. godine, kada je stara crkva zbog dotrajalosti srušena, a na njenom mestu podignuta nova i lepša. Na parkingu ispred manastirskog kompleksa sam parkirao auto:

Krenuo sam peške putem prema Rsovcima. Nakon pređenih 500 m skrenuo sam desno, na stazu koja vodi ka obližnjoj pojati. Pre nje sam prešao potok koji izvire u kraju iznad manastira, a na svom toku ka reci Visočici formira tesnac kroz koji prolazi i glavni put:

Nastavljam putem prema dolini koja se formira između brda Del, južno od Rsovaca, i venca planine Vidlič. Prvi put sam u ovom kraju:

Preda mnom je brdašce. Penjem se na njega. Dok to činim, osvrćem se i uživam u pogledu na Gradište (888 m) i Okolčesti gabar (1007 m), brda koja se nalaze zapadno od Rsovaca i s leve strane puta Pirot - Gornji Visok:

Ovde je zemlja neobične, bele boje. Kao što sam i očekivao, usponom na vrh brežuljka otvorio mi se pogled na dolinu i kraj koji meštani nazivaju Zadidel (,,pozadi brda Del''), a pogled na Vidlič sada je bio još bolji. Mogao sam da prepoznam Odorovski prelaz, najpoznatiji prevoj na grebenu u ovom delu Vidliča, kao i vrh Veliku Paramunicu (1283 m), zapadno od njega. Na Odorovskom prelazu sam bio pre skoro tačno dve godine, 24. oktobra 2020, i to sa Vzganice. Ovde planina Vidlič formira ,,zid'' koji podseća na Suvu planinu na potezu od Pasarela, preko Trema, do Sokolovog kamena:

Od manastira su me sada razdvajali borova šuma i brdo Cerov del (816 m). Kako sam se odlučio da na ovu relaciju krenem popodne, a dan je primetno kraći, nisam imao previše vremena na raspolaganju. Odmah sam u glavi napravio plan svog kretanja u narednih sat vremena - otići ću do kraja doline, a zatim se vratiti nešto južnije i zaobići Cerov del sa suprotne strane. Bio sam siguran da ću tamo pronaći put koji će me brzo vratiti do Manastira Svetog Ilije. Kretao sam se pravcem jugoistoka, padinama brda Del. Pratio sam neku stazu koju su verovatno formirali stočari i lovci. Selo Rsovci je s druge, severne strane brda:

Iako ima dosta trnja, kretanje mi nije predstavljalo nikakav problem. Istinski sam uživao. Čak sam video i dve srne. U dolini, s moje desne strane, primetio sam više koliba. Znao sam da ću ih obići u povratku. Izabrao sam jedno pogodno mesto da se spustim u niži deo i pređem na drugu stranu potoka. On se formira od više izvorišnih krakova koji dolaze sa padina Velike Paramunice. U topografskoj karti je njegov gornji deo označen imenom Kriva bara, a u blizini mesta gde sam ja prešao na njegovu desnu stranu, povija ulevo, prolazi ispod mesta gde je brdo Del najviše (Štit, 826 m) i izbija na put između Rsovaca i Visočke Ržane. Malo ispod njega se uliva u Visočicu i to blizu mesta gde u proleće nastaje lep i zanimljiv vodopad Bele vode ili Crveni breg. U svom donjem toku ovaj potok ima drugačije ime, Bučin potok.

Ovde vode ima bukvalno svuda. Potočići se slivaju sa raznih strana. Uopšte, glavni utisak koji nosim sa posete ovom kraju, koji se naziva Zadidel, jeste bogatstvo vodom:

Nailazim na jednu česmu sa obiljem vode. Njen naziv me u samo nekoliko trenutaka podsetio na nešto lepo i rastužio:

Do ovog mesta sam stigao nakon skoro 40 minuta hoda od rsovačkog Manastira Svetog Ilije. Započinjem povratak. Najpre izlazim do mesta gde se nalaze napuštena pojata i novija vikendica:

A onda izlazim na put koji prolazi pored nekoliko koliba i pojata:

Zatim sam izgubio put i krenuo užurbanim korakom preko livada i kroz trnje. Sunce je polako zalazilo iza Visoke stene na Vidliču, a ja sam prolazio pored usamljenih i napuštenih starih objekata Rsovčana. Fotografije mog mobilnog telefona polako dobijaju neku tamniju, plavičastu nijansu:

Prešao sam na drugu, levu stranu potoka Kriva bara i, kao što sam i očekivao, izašao na put koji je vodio ka manastiru:

Posle tačno 1h 15 min hoda zatvaram krug, prezadovoljan onim što sam video i što je sve ispalo onako kako treba (čitaj - što nisam morao da se vraćam po mraku):