Pirot i pirotski kraj

5nov2022 Moklište - Donji i Gornji Rinj - Vrhovi Kovina i Kovna (Svrljiške planine)

Do petlje severno od Bele Palanke sam iz Pirota stigao alternativnim putem. Put za Moklište je izgradnjom auto-puta malo izmenjen. Svodi se na prelazak velikog mosta na Nišavi i praćenje putokaza do sela:

Moklište je jedno od većih palanačkih sela. Udaljeno je od varošice oko 5 km i centar sela se nalazi na nadmorskoj visini od oko 390 m. Odatle sam krenuo putem na sever, pored stare osnovne škole i... Hteo sam da kažem crkve, ali sam se setio da je obnovljena i lepa seoska crkva, posvećena Svetom arhangelu Gavrilu, malo van glavnog puta koji vodi za Donji i Gornji Rinj. Odavno nisam bio u Moklištu pa sam zaboravio - još od 3. februara 2018, kada sam obilazio obližnje selo Draževo.

Put je u početku vrlo prašnjav, a uspon jak. Kasnije, po izlasku na proplanak u kraju koji se naziva Dubrava, kvalitet puta je bolji, a uspon konstantan ali blag:

Lep je pogled ka jugu, na Šljivovički vis, Trešten vrh, Rženac, Divnu goricu, Trem i Sokolov kamen:

Put zatim ulazi u duboku i usku dolinu Rinjskog potoka. S desne strane je veliko brdo sa vrhom Ravna glava (900 m), a sa leve, zapadne strane doline je Gradac (885 m). Rinjski potok je usekao svoje korito duboko dole u njenom dnu i u ovo doba godine je bez vode:

Sledi ulazak u selo Donji Rinj. Kasnije sam saznao da je u klisurastom delu doline Rinjskog potoka, neposredno ispod sela, nekada bila aktivna vodenica koju su pokretale bujične vode u proleće. Pored česme u centru sela iz 1939. godine sam tačno sat vremena nakon polaska iz Moklišta. Dva sela su međusobno udaljena oko 5 km:

Neposredno iznad česme je stara, napuštena seoska škola. Prvi put je obilazim jer je tokom ranijih prolazaka kroz Donji Rinj nisam ni primećivao od olistalog drveća. U lošem je stanju:

Prolazim pored zanimljive kuće u kojoj očigledno neko živi. Zatim se vraćam na glavni put koji vodi prema Gornjem Rinju:

Prolazim pored farme ,,Borjana'', na kojoj se čuvaju koze i ovce. Aktivna je i uvek kada prolazim pored nje moram da se čuvam opasnih i nasrtljivih pasa čuvara. Ovog puta nisam imao većih problema:

Ovde je ponovo nešto jači uspon. Prolazi se pored borove šumice u kojoj je spomen-česma posvećena događajima iz Drugog svetskog rata. U to vreme, ovde se nalazila škola koja je bila zajednička za dva sela, Donji i Gornji Rinj, a koju su spalili Bugari:

Na vrhu brežuljka je prevoj, iza koga sledi spust u Gornji Rinj. Tu je jedan zanimljiv krst iz 1918. godine. Natpis na njemu je na ruskom jeziku:

Sa prevoja imam lep pogled na kraj u koji idem. Gornji i Donji Rinj razdvaja rastojanje od 1.5 km. Ovo su najviša sela u belopalanačkoj opštini - Donji Rinj je na nadmorskoj visini od 750 m, a Gornji na 810 m. Severno od Gornjeg Rinja je ogranak Svrljiških planina poznat pod nazivom Rinjska planina. Na sledećoj slici levo je Kruševica (1142 m), a desno su Kovina (1205 m) i Kovna (1167 m). Kruševicu i Kovinu razdvaja Periška padina. Nekada je verovatno bila prohodna pa se njome iz Gornjeg Rinja išlo u svrljiško selo Periš.

Poslednji put sam u Gornjem Rinju bio još 14. jula 2015. Ništa se posebno nije promenilo:

Uvek kada se nađem u ovom selu brinem o tome da li ću nekoga sresti. Poslednji put, u leto 2015, nisam video nikoga i prolazio sam pored napuštenih seoskih kuća kao pored eksponata u muzeju na otvorenom. Ima i novijih kuća, koje njihovi vlasnici posećuju leti i vikendima u lepšem delu godine. Na sreću, u dvorištu jedne od njih nailazim na ljude. Ovde su da bi obavili završne seoske poslove, pre povratka u Belu Palanku gde žive.

Od deda Mileta iz Bele Palanke, osamdesetogodišnjaka koji je rodom iz Gornjeg Rinja, saznajem da verovatno tokom poslednjeg popisa u oktobru ovde niko nije zaveden kao stalni stanovnik. U selu je bilo ljudi početkom ovog veka, a zatim je opustelo i velika je verovatnoća da zimi ne zateknete bukvalno nikoga. Jedino povremeno ovde prolaze lovci, drvari i planinari pout mene. Centar sela, ili ,,sredselo'' kako se kaže u pirotskom kraju, je upravo onakav kakvog ga pamtim od ranije. Na suvoj spomen-česmi je izbledeli natpis gde se jedva razaznaje 1972. godina:

Dobrih pola sata sam proveo na kafi i rakijici (,,za snagu'') kod mojih domaćina, deda Mileta i njegove ljubazne supruge. Pričali smo o selu, nekadašnjem životu u njemu i, nažalost, njegovoj sumornoj perspektivi:

Zahvaljujem se svojim domaćinima na gostoprimstvu. Obilazak Gornjeg Rinja nastavljam poseti zgradi seoske škole. Ranije nisam ni znao za nju. Možda bi bilo bolje da ni sada nisam dobio informaciju o njenom postojanju. U još gorem stanju je od one u Donjem Rinju. Tužna slika:

Tokom ranijih dolazaka u ovaj zabačeni deo opštine Bela Palanka, uvek mi je krajnji cilj bilo selo Gornji Rinj. Ovog puta sam rešen da učinim korak dalje i da se popnem na vrhove severno i severozapadno od sela na Rinjskoj planini, koja se iznad Gornjeg Rinja uzdiže poput nekog zida visine 400 m. Uspon započinjem nedaleko od zadnjih seoskih kuća, iz samog podnožja Kovine. Jasno mi je da svoj cilj neću ostvariti lako i da ću do nekih 1050 m visine morati da se probijam kroz šumski pojas:

Srećom, grabova šuma nije gusta i ja bez problema pronalazim mesta u njoj gde mogu lako da prođem naviše:

U gornjem delu izlazim na nešto čistiji teren, a zatim i na nešto što liči na odavno zaraslu planinsku stazu:

Pogled na jug je fantastičan i lepši sa svakim osvojenim metrom nadmorske visine. Dole u podnožju je objekat koji nisam mogao da primetim iz samog sela - farma odnosno letnjikovac u sklopu ,,Borjane'', velike farme između dva Rinja. Od nje se u pravcu jugozapada nastavlja dugačka dolina koja vodi do sela Vrandol i Crvena Reka, u dolini Nišave:

Sa približavanjem vrhu nailazim na sve zanimljivije oblike kraškog reljefa:

Izlazim na neku vrstu platoa na Rinjskoj planini i upućujem se ka zaobljenom vrhu Kovina:

Na Kovini sam tačno sat vremena od početka uspona iz njenog podnožja. Imam utisak kao da sam na površini Meseca - nepregledna zaravnjena površ sa retkim rastinjem, izbrazdana velikim brojem vrtača i osipana belim kamenjem. Na zapadu je viša i isturenija Gulijanska planina sa Zelenim vrhom, najvišom kotom Svrljiških planina (1334 m), na severu je Snežni vrh (1143 m) na kome uočavam krdo konja (tragovi njihovog boravka prisutni su i na Kovini), a na istoku je lep i sa zapadne strane markantan vrh Kovna. Daleko iza Kovne je meni dobro poznat vrh Suligata, na kome sam pre nekoliko godina bio po jakoj kiši i nevremenu. Severno od Kovne je dolina koja vodi u pravcu Kozje i naziva se Gradinje padina, a iznad nje je takozvana Ravna planina sa Golemim vrhom (1252 m). Nije daleko granica belopalanačke i svrljiške opštine. Ako odgledate priloženi video-klip čućete jak fijuk vetra na Kovini:

Zatim krećem ka Kovni, vrhu koji mi se učinio atraktivnijim i lepšim od Kovine. Dva vrha sličnih imena se razliku po visini za 38 m, razdvaja ih oko 600 m vazdušne linije, ali i jedna ogromna i duboka vrtača, koja ka jugu formira dolinu (zvanu Golema padina) i spušta se u pravcu puta između Gornjeg Rinja i Kozje.

Iako teren nije lak za kretanje i mora se paziti na svaki korak (kad idete sami to dobija na težini), prelazak sa jednog na drugi vrh mi je predstavljao pravo zadovoljstvo. Nakon 15-20 minuta od Kovine, našao sam se na Kovni. Ovaj vrh je prekriven kamenjarom. Sada sam na istoku mogao da vidim stari put koji povezuje Belu Palanku i Svrljig, a iza njega i Paješki kamen, Staru planinu...:

Čekao me povratak u Moklište. Dolazak na Kovinu iz ovog sela je potrajao bezmalo četiri sata. Za početak, usledio je spust u Gornji Rinj, ali ne istim putem kao tokom uspona na Kovinu. Kretao sam se više ukoso, postepeno smanjujućii svoju visinu:

Tokom spusta nisam imao nikakvih većih problema. Izašao sam na put između Gornjeg Rinja i Kozje i nakon svega 45 minuta od polaska sa Kovne bio pored česme u centru Gornjeg Rinja:

Trebalo mi je ukupno dva sata da se sa Kovine vratim u Moklište. Imao sam idealne uslove za planinarenje. Na kraju, prilikom spusta u Moklište koristio sam i neke prečice i našao se u dvorištu seoske škole:

Trajanje relacije: oko 7h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: odlična planinarska relacija u zabačenom i retko posećivanom kraju; prolazak kroz dva najviša sela u belopalanačkoj opštini - Donji i Gornji Rinj, koja su na ivici gašenja; uspon na dva vrha Rinjske planine sa kojih se mogu sagledati istovremeno sva lepota i surovost Svrljiških planina

Rizici: markacije ne postoje, kraj je nenaseljen i pust; u ovom delu Svrljiških planina nema izvora sa vodom za piće; teren je kamenit i težak za kretanje - treba paziti na svaki učinjeni korak!