Pirot i pirotski kraj

3jan2023 Smilovski vodopad - Marina česma - Smilovski kamik - Čerbes - Guvnište - Sveti Kirik i Julita

Maglu smo ostavili za sobom već na putu između Pirota i Dimitrovgrada. Krećemo sa mesta koje je od Pirota udaljeno 38 km. Nalazi se na nadmorskoj visini od 840 m, 1.8 km severno od sela Smilovci, centra kraja koji se naziva Zabrđe. To je razdvajanje puteva za Smilovski manastir, posvećen Svetom Kiriku i Juliti, i selo Braćevce, s druge strane planine Vidlič. Mi krećemo desno, uvereni da ćemo pred kraj obdanice baš na ovom mestu kompletirati jednu uspešnu kružnu planinarsku relaciju:

Ubrzo se odvajamo od glavnog puta i ulazimo u Jankov dol. Dragani treba pokazati mesto gde se nalazi Smilovski vodopad Ripalo. Od kako sam sa Milanom Jovanovićem u ,,vreme korone'' prvi put bio tamo, ni sam ne znam koliko sam puta obilazio to prelepo mesto. Suvo korito potočića samo je potvrdilo moja predviđanja da ćemo zateći vodopad bez kapi vode, ali je litica sa koje se obrušava bistra, penušava voda samo nakon jačih padavina i naglog topljenja snega, toliko slikovita i lepa i kao takva. Dragana će je sa svojim drugaricama posetiti u neko drugo doba godine:

Vraćamo se na put i to za mene predstavlja jedan emotivan momenat. Posle 23 i po godine ću nastaviti njime do prevoja na Vidliču, sa koga se put spusta severnom stranom planine do sela Braćevci:

Toliko vremena je trebalo da prođe i da ja ponovo krenem putem kojim sam u proleće 1999. godine, kao pripadnik patrole Saobraćajne vojne policije, nekoliko puta prolazio ,,pinzgauerom''. Tada smo iz Pirota išli preko Krupca i visoravni Tepoš, obilazili Visočke Odorovce, Gulenovce i Smilovce, prelazili na drugu stranu Vidliča upravo na pomenutom prevoju, posećivali vojne jedinice razmeštene u Braćevcima i Izatovcima, i na kraju - vraćali se u Pirot preko Slavinje, Visočke Ržane i Rsovaca. ,,Krug'' od nekih 65 km kroz prelepe krajeve opština Pirot i Dimitrovgrad... Prošla je skoro četvrtina veka, gotovo da nema mesta na kome nisam bio na teritoriji Pirotskog okruga, severnu (,,braćevačku'') deonicu ovog puta sam prepešačio u leto 2014, a nekako sam konstantno zapostavljao njegov južni, ,,smilovski'' deo. Konačno je došao dan da se i njemu vratim:

Stari put se gotovo više i ne koristi. Zaboravljen je od kako je nešto istočnije izgrađen savremeni put koji povezuje Mojince, na južnoj strani Vidliča, sa Vlkovijom na severnoj strani. Južna deonica starog puta Smilovci - Braćevci vodi obodom Jankovog dola, savladava priličnu visinsku razliku sa nekoliko oštrih ,,lakat'' krivina i, kao što se može videti na fotografijama, to je i dalji uzan i uglavnom asfaltni put. Omogućava sjajan pogled na Smilovsko (Odorovsko) kraško polje, najveće takve vrste u Srbiji, kao i na Smilovska jezera Savat I i II.

Nekada je to bila jedina veza nekoliko sela u dimitrovgradskom Gornjem Visoku (Braćevci, Izatovci, Kamenica, Senokos, Gornji i Donji Krivodol, Vlkovija) sa Zabrđem i Dimitrovgradom. Sada zvući neverovatno, ali ovom deonicom su nekoliko decenija ranije prolazili i manji autobusi. O tome, da je ovo nekada bila važna saobraćajna veza, govore potporni zidovi i kameni stubovi sa upisanom kilometražom. Na jednom od njih smo pročitali brojku ,,42'' i na navigaciji potvrdili da je u pitanju 42. kilometar od Pirota:

Još jedna zanimljivost. U gornjem delu puta smo mogli jasno da čujemo huk vode u Jankovom dolu, čak smo prošli i mesto gde se u njega sliva voda sa Marine česme. Međutim, mogli ste da vidite da je Smilovsko Ripalo bez vode. Jasno je da ona ponire u dolini uzvodno od vodopada.

Posle nekih sat i po vremena (računajući i 15-ak minuta ,,utrošenih'' na posetu Smilovskom vodopadu), Dragana i ja stižemo do prevoja na Vidliču, udaljenog od našeg polaznog mesta 4.2 km. Nalazi se na 1160 m nadmorske visine i odatle kreće već pomenuti spust u Braćevce, malo selo na reci Visočici:

Odavde putevi vode na sve četiri strane sveta. Mi najpre kratko idemo onim koji vodi na istok i silazimo u dolinu. U njoj, nedaleko od puta i raskrsnice, nalazimo staru Marinu česmu. Nekada je predstavljala odmorište za putnike i mesto gde se stoka napajala vodom. I sada iz nje ističe prilična količina pitke, hladne vode:

Vraćamo se na put, produžavamo u pravcu Izatovske čuke (1255 m) i penjemo se na vidikovac na kome sam bio još 23. avgusta 2014. Njegova visina je 1228 m. U podnožju prolazimo pored lovačke kuće:

 

Malo razočarenje za mene. Pogled sa ovog zaobljenog vrha nije najbolji. Nekako mi je bio lepši pre osam i po godina. Izatovsko polje, sa selima u njemu, se gotovo i ne vidi. Lep je pogled na Boljevske vrhove, Čiker, Srebrnu glavu i bugarski vrh Kom.

Vraćamo se na glavnu ,,raskrsnicu'' na prevoju. Tačno sat vremena je prošlo od kako smo na ovo mesto došli iz pravca Smilovaca:

Sada idemo pravo naviše, putem koji vodi na suprotnu, zapadnu stranu. Penjemo se grebenom Vidliča. Pogled je sve bolji. Sve ono što smo propustili da vidimo sa vidikovca na Izatovskoj čuki, sada izgleda kao na dlanu:

Put nestaje u kamenjaru. Otvara se pogled u pravcu zapada i juga. U daljini su Suva planina, Golemi stol, Vlaška planina, Ruj, Vitoša i Rila:

Idemo na obližnji vrh okružen kamenim bedemom. To je Smilovski kamik (1320 m). Od prevoja iznad Marine česme prošla su 55 minuta:

Uživamo na suncu i pravimo plan daljeg kretanja. Dragana me ovde podseća na nešto što ranije nisam praktikovao, a što ona voli da radi - markiranje planinarskih vrhova flomasterom:

Zapadno od Smilovskog kamika, na udaljenosti od oko 1.5 km vazdušnom linijom, vidi se nešto niži, stenoviti vrh Kukla (1290 m). U daljini je Guvnište (1413 m), najviši vrh Vidliča i naše krajnje odredište ovog prelepog januarskog dana. Između Smilovskog kamika i Kukle nalazi se jedan ne tako česti oblk kraškog reljefa. To je kraška uvala Čerbes. Liči na ogromnu vrtaču, izduženu u pravcu jugoistok - severozapad, sa jasno određenim granicama. Ona predstavlja naš sledeći i važni prolazni cilj:

Spust u dno ove kraške uvale nije nimalo lak, što zbog teškog kamenitog terena, što zbog trnja koje je prekrilo njen veći deo:

Čerbes se nalazi na nadmorskoj visini od oko 1190 m. Moram da priznam da u početku boravak na dnu ove kraške uvale nije prijatan - imate osećaj da se nalazite u rupi dubine 100-150 m, koja je sa svih strana okružena planinom. Ovo je atar dimitrovgradskog sela Gulenovci i, po priči, nekada su se ovde nalazile gulenovske pojate i napasala stoka. Takođe, postoji priča da se u istočnom delu Čerbesa u prošlosti nalazio latinski grad. Provlačeći se kroz trnje, Dragana i ja uočavamo ostatke nekih građevina:

Zatim nailazimo na nešto po čemu je Čerbes prepoznatljiv. To je potočić sa nekoliko izvorišnih krakova, čiji se glavni tok pruža južnom stranom uvale, teče ka njenom najnižem jugoistočnom delu, prolazi kroz procep između brda i jednom dolinom se spušta do sela Gulenovci. Kao i ostaci pomenutih ljudskih građevina, i potok je skriven u busenima visoke trave. Teren je natopljen vodom i treba biti obazriv pri kretanju:

Deo gde potok teče između stoletnih vrba, čija su stabla najneobičnijih oblika, najzanimljiviji je i najlepši:

Prema informacijama od Snežane i Nenada Lazića, planinara iz Pirota koji su u oktobru prošle godine pohodili ovaj kraj, u Čerbesu postoji devet bunara, uz koje su korita za napajanje životinja. To su rupe u obliku kotla, nastale jakim vrtložnim strujanjem vode koja je tu nekada tekla. Dragana i ja smo uspeli da pronađemo samo jedan od tih bunara. Ostali su verovatno tu, skriveni u gustoj travi i trnju. Jedno neobično, nadasve mirno i tajanstveno mesto:

Izvorište potoka izgleda ovako:

Definitivno, uvala Čerbes ne ostavlja ravnodušnim svoje retke posetioce - lovce i planinare. Ni dan-danas, dok pišem ovaj članak, nisam siguran da li je na mene jači utisak ostavio boravak na njenom dnu ili pogled na nju sa nekog od okolnih vrhova. Ako Čerbes smatramo za vrtaču, verovatno nema veće na Vidliču.

Sledi uspon na Kuklu. Kao ni spust u ogromnu uvalu, ni on nije lak i traje 20-ak minuta:

Sa ovog vrha lepog imena (na bugarskom ,,kukla'' znači ,,lutka'') otvara se pogled na nova prostranstva u pravcu istoka i pirotske opštine: Nonin vrtop, Kapana, Čerta, česma Vija voda, Golemi Botušan, Odorovski prelaz, Velika Paramunica, Visoka stena...:

Nama je boravak na Kukli prilika za mali odmor pred završni uspon na Guvnište:

Guvnište, najviša kota planine Vidlič, je od Kukle vazdušno udaljena 2 km. Ova deonica mi je dobro poznata. Poslednji put sam na Guvništu bio 18. jula 2021. i to iz Gulenovaca. Nema markirane planinarske staze, teren je težak, kamenit, pravi kraški, ali je olkašavajuća okolnost ta što je mesto gde se nalazi vrh dobro vidljivo i praktično uvek na horizontu. Mora se preći nekoliko plićih dolina i proći pored više dubokih vrtača:

Mi smo na Guvništu 45 minuta nakon polaska sa Kukle. Sjajan pogled na sever, na Staru planinu sa Rosomačkim vrhom, Tupanacom, Kaca-kamenom, Koprenom, Midžorom, Babinim zubom...:

Nažalost, duže zadržavanje na ovom prelepom mestu nije moguće. Dan se polako bliži kraju, sunce tone sve niže tamo negde u pravcu Pirota. Iako sam imao jaku želju da Dragani pokažem još jedno fantastično mesto i sjajan vidikovac - Slavinjski kamik, odustajemo od toga. Jedino ispravna odluka u tom momentu...

Do Kukle se vraćamo praktično istom stazom kao u dolasku (ako je to na jednoličnom kraškom terenu ikako moguće). Zatim obilazimo uvalu Čerbes njenim severnim obodom. Uživamo u pogledu na nju iz nekih novih uglova:

Spust sa Guvništa do Smilovskog kamika traje 1h 15 min. Zatim krećemo niz tzv. Cigansku padinu. Cilj je da se spustimo u Manastirski dol, u kome je prelepi Manastir Sveti Kirik i Julita (Smilovski manastir). Prvobitni plan je bio da manastiru priđemo sa bila istočno od njega. Međutim, u trci sa vremenom odustajemo od toga i spuštamo se strmom severnom stranom u Manastirski dol:

Spust do manastira i asfaltnog puta, koji će nas odvesti do mesta gde smo započeli našu relaciju, dešava se gotovo u poslednjem momentu i označava kraj naše vidličke avanture. Od Guvništa nam je trebalo 1h 50 min vremena:

Uvek se lepo osećam na ovom mestu. Pisao sam više puta o njemu, a posvetio sam mu i jedan deo u svojoj knjizi. Poslednji put sam ovde bio u februaru prošle godine, sa suprugom Saškom.

Ovo je manastir na najvećoj nadmorskoj visini u pirotskom kraju (1030 m). Obnovljen je 1839. godine (ova godina je uklesana levo od ulaza u manastirsku crkvu), na temeljima starijeg hrama, proglašen je za spomenik kulture 1984. godine, a od 2006. godine je ,,živ'' zahvaljujući monahinji Haritini.

Povratak do auta (oko 2 km kvalitetnog asfaltnog puta) potrajao je 20-ak minuta. Avantura koju ću pamtiti dok sam živ!

Trajanje relacije: oko 11h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5), samo za najspremnije

Karakteristike: fantastična planinarska relacija na Vidliču, uz posetu nekim izuzetno lepim i zanimljivim mestima i sjajnim vidikovcima - Smilovski vodopad Ripalo, stari put Smilovci-Izatovci, Marina česma, Izatovska čuka, Smilovski kamik, kraška uvala Čerbes i vrh Kukla, Guvnište, Manastir Sveti Kirik i Julita

Rizici: markacije su sporadične, a greben Vidliča težak i nezgodan za kretanje; vode ima na Marinoj česmi, na dnu Čerbesa i u manastiru