Pirot i pirotski kraj

22jan2023 Iz Staničenja do crkvice i vrela ispod Belave (atar Crvenčeva)

Međutim, do tih mesta se ne dolazi baš tako lako, iako najkraće rastojanje od njih do glavnog dela sela nije veće od 1 km. Razlog za to je reka Nišava, koja baš ovde, ispod sela, pravi jedan od nekoliko svojih karakterističnih meandara, i koja je svojim širokim tokom ovde odvojila selo od dela njegovog atara koji je na drugoj strani, na prostoru između reke i planine Belave. Prelaz preko reke je moguć jedino leti, za vreme niskog vodostaja, i to na jednom od nekoliko ,,brodova'', tj. mesta gde je reka plića i gde je nešto tako izvodljivo. Situaciju dodatno komplikuje ispuštanje vode Zavojskog jezera u letnjim mesecima, kada ponovo prelaz nije moguć... Zbog toga smo Dušan i ja odlučili da mestima koja nas zanimaju priđemo sa druge strane, iz obližnjeg sela Staničenja:

Otići do Staničenja, a ne posetiti njegovu Crkvu Svete Petke, koja se nalazi na ulazu u selo, jednostavno nije moguće. U pitanju je najstarija crkva u pirotskom kraju, koja u gotovo neizmenjenom obliku postoji još od prve polovine XIV veka:

Malo dalje, u samom selu, prelazimo most na Nišavi. Reka je prilično velika i mutna:

Po prelasku mosta ostavljamo auto i dalje idemo peške, ka zapadu i delu sela koji se smestio ispod okomite Crvene stene na Belavi:

Tamo najpre posećujemo napuštenu mlekaru, koja je podignuta na samom otvoru velike pećine. Nekada su pećinski hodnici, sa svojim hladnim vazduhom, predstavljali idealno mesto za sazrevanje ogromnih količina pirotskog kačkavalja, pre nego što se on izvozio u druge evropske zemlje i Ameriku. U samoj pećini se nalazi i jedan od najhladnijih izvora vode u Srbiji, o kome je pisao još Jovan Cvijić, naš čuveni geograf. Nažalost, slika ovog nekada važnog i nadasve zanimljivog mesta je sada više nego tužna:

U krugu od samo stotinak metara ima još nekoliko objekata koje vredi razgledati. Najpre, napuštena krečana sa karakterističnim ozidanim dimnjakom:

Zatim još jedna crkvica, novijeg datuma, posvećena Svetoj Bogorodici (Staničenje je selo sa dve crkve!):

I na kraju, stara kamena česma, koja se nalazi ispod samog puta:

Pošto smo obišli većinu ,,znamenitosti'' u Staničenju, nastavljamo dalje i uživamo u pogledu na Midžor sa snežno belom kapom. Na mestu prikazanom na drugoj narednoj fotografiji skrećemo dole desno, ka Nišavi:

Prvi put idem ovim putem. Krivudav je i na pojedinim mestima ima puno blata:

Da bi izbegli blato, koristimo prečice i idemo preko livada:

Kraj kroz koji prolazimo se zove Motavija. Nalazi se na levoj obali Nišave. Put se povremeno približava reci, a zatim savija i udaljava se od nje idući bliže Belavi. Takav je u prošlosti bio i tok Nišave u ovom kraju. Vidljivi su ostaci nekadašnjeg rečnog korita. Prolazimo blizu mesta gde se nalazi ,,Brod Bar'' i produžavamo dalje niz reku:

Reka se zatim udaljava od planine, a polje se širi. Tu, nasred polja, gde se nalaze njive, postoji jedno mistično mesto, među lokanim stanovništvom poznato kao ,,Kod kamik't''. Velika stena se zaustavila otprilke na polovini rastojanja od padina Belave do korita reke Nišave. Kada i kako se skotrljala sa planine, nikome nije jasno. Danas služi kao prirodna lovačka čeka:

Stotinak metara u zaleđu ovog mesta, praktično ,,pod Belavu'', nalazi se stara crvenčanska Crkva Svetog Ilije. Dušanu i meni je trebalo tačno 50 minuta da od mosta na Nišavi, na ulazu u Staničenje, stignemo do nje:

Zanimljivo je da je slično Crkvi Svete Petke na ulazu u Staničenje (nekada Crkva Svetog Nikole) i ova crkvica promenila svoje ime. Nekada je bila posvećena Svetoj Petki, ali su je meštani Crvenčeva ,,prekrstili'' u Crkvu Svetog Ilije, po obročnom krstu koji se nalazi ispred ulaza, i tako posvetili svecu na čiji se dan okupljaju svake godine (2. avgusta). Pre nekoliko godina pao je njen krov pa je ulaz u unutrašnjost crkvice prilično otežan i rizičan. Zanimljivo je da se niz stablo pored samog krsta stalno sliva voda, što se primećuje po tamnijoj boji njegove kore:

Ovo je mesto za koje znaju praktično samo stanovnici okolnih sela. Ja sam prvi put čuo za ovu crkvicu prošle godine, iz priče svog vodiča i kolege Dušana. Zbog toga sam se osetio i privilegovanim što je Dušan baš mene doveo ovde u nameri da mi pokaže mesto koje je nekada bilo živo i koje je u duhovnom smislu svakako mnogo značilo za čitav kraj.

Odmah pored crkvice je Crvenčansko vrelo, čija je voda cevima sprovedena do Crvenčeva, za potrebe vodosnabdevanja sela. Dušan kaže da ovo vrelo nikada ne presušuje. Oduševljen sam onim što vidim jer posebno volim izvore i vrela, a za ovo doskora nisam ni znao da postoji:

Dušan mi objašnjava kako je zamisao o sprovođenju vode ovog vrela do njegovog sela sprovedena u praksi. Voda se najpre plastičnim cevima vodi do Nišave slobodnim padom. Cevi su zatim sprovedene ispod korita reke na desnu obalu, gde se nalazi selo. Pumpom se prebacuje u rezervoar koji je na uzvišenju u selu, a zatim se iz njega vodi do pojedinačnih domaćinstava. Taj put izgleda ovako:

Ostatak vode sa ovog prilično izdašnog vrela formira potočić koji kratko teče podnožjem Belave, a zatim se ubrzo uliva u reku Nišavu:

Bio sam srećan što sam priču o selu Crvenčevu, inače ,,otkrovenjem'' za mene u 2022. godini, na neki način ,,zaokružio''. Pod utiskom svega što sam video i po neobično lepom januarskom vremenu, vratio sam se sa Dušanom do Staničenja. Za to nam je trebalo 45 minuta, manje-više po istoj putanji kao pri dolasku.

Ali, to nije bio kraj našeg druženja tog nedeljnog prepodneva. Obišli smo još jedno, meni izuzetno drago mesto, o kome sam svojevremeno pisao i u svojoj knjizi. Ovog puta sam ja bio u ulozi vodiča...

Trajanje relacije: oko 2.5h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: prolaz kroz Staničenje i obilazak ,,znamenitosti'' sela; lep kraj između planine Belave i reke Nišave sa nekoliko izuzetno zanimljivih i malo poznatih mesta, na manje od 1 km udaljenosti od veoma prometnog auto-puta

Rizici: put od Staničenja je blatnjav u ovo doba godine; nema markacija pa je potrebno pratiti moja usmerenja