Pirot i pirotski kraj

28jan2023 Kusa Vrana - Cerev Del

Skretanje za Kusu Vranu je udaljeno oko 31 km od Pirota i nalazi se na izlazu iz sela Trnski Odorovci, prema Zvonačkoj Banji:

Put za Kusu Vranu vodi dolinom Kusovranske reke. Kvalitetno je odrađen i veoma živopisan. Dolina razdvaja krajnji jugoistočni deo Stolske planine od Vlaške planine na severu. Odmah nakon skretanja u Trnskim Odorovcima je jedan lep vodopad, istina ,,veštački'' (na prelivnoj betonskoj brani koja štiti Trnske Odorovce od bujičnih poplava) i teško pristupačan:

Sa približavanjem Kusoj Vrani, na kolovozu je sve više snega. Vozim izuzetno oprezno:

Posle 15-ak minuta takve vožnje stižem u selo. Sa proširenja u centru produžavam peške:

Na mestu prikazanom na zadnjoj fotografiji produžavam gore desno. Sa leve strane mi ostaje plato na kome se nalaze velika napuštena školska zgrada i urušena seoska crkvica. Raduje me građevinski materijal postavljen pored nje i očekujem njeno renoviranje već ove godine:

Na mestu prikazanom na sledećoj slici činim grešku. Umesto da ovde skrenem desno i preko potoka, kroz šumu, na put za Cerev Del, ja produžavam pravo uz Kusovransku reku. Ispostaviće se kasnije da me to ,,koštalo'' najmanje sat vremena.

Prolazim pored isturenih kusovranskih mahala. Zatičem redak prizor proizvodnje ćumura:

Posle 25 minuta hoda iz centra sela, prelazim još jedan potok i skrećem desno, u njegovu dolinu. U početku me zavarava put koji se jasno raspoznaje u snegu. Umišljam da je to put kojim se ide za Cerev Del:

Ubrzo se put gubi i ja idem koritom potoka, kroz vodu:

Moje dalje napredovanje na taj način vrlo brzo postaje nemoguće. Teren je izuzetno strm. Konačno je jasno da to nije put kojim se ide do sela Cerev Del. Vraćam se nazad, do početka doline i skrećem na jedan šumski puteljak koji sam uočio malopre. Put vodi iznad desne obale potoka koji sam maločas gazio. Uspon je baš žestok, ali mi kakav-takav šumski put uliva sigurnost:

Međutim, nakon svega 15 minuta hoda, izlazim na neki proplanak. Imam osećaj da se svi putevi tu završavaju. Dolina koju pratim naziva se Starčev dol i nadalje ću, do njenog vrha tj. početka, sam morati da pronađem put kroz šumu:

Usledio je najteži deo moje relacije. Improvizovao sam putanju kroz šumu, stalno se krećući u pravcu severa i prateći tok potoka, koga sam povremeno mogao da čujem duboko dole u dnu sa svoje desne strane. Teren je izuzetno nezgodan za kretanje, ispresecan velikim brojem dolova kroz koje teku potočići ili su sasvim suvi. Kretanje mi otežavaju debla, koja su se tokom ranijih zima iščupala iz korena i nepomično stoje na strmini, kao i sneg koji stazu čini klizavom. Od Cerev Dela sam vazdušno udaljen oko 2 km:

Negde uzput su mi iz džepa ispale rukavice. Da ne bi skliznuo u dolinu potoka, moram da se zadržavam rukama. Nakon svakog kontakta sa snegom dlanovi i prsti pocrvene i počinju da me naprosto štipaju. Spoljna temperatura je dva stepena ispod nule. Neko mi je svojevremeno rekao da je nekada dovoljno da se samo pomisli na neku voljenu osobu ili nešto lepo i da bol i problemi momentalno prestaju. U mom slučaju to je funkcionisalo i vuklo me napred... 

Znao sam da sam promašio put za Cerev Del, ali i da ću svojom upornošću i veštinom snalaženja na nepoznatom terenu, za nekih sat vremena biti u selu. Brinuo me jedino povratak u Kusu Vranu jer nisam smeo ni da pomislim da se vraćam istim putem. Kada sam ranije posećivao Cerev Del, uvek sam posmatrao put koji je iz centra sela vodio dalje. Znao sam da vodi u pravcu Kuse Vrane i uvek sam razmišljao o toj opciji da njime međusobno povežem ova dva sela. Sa velikim procentom sigurnosti sam mogao da tvrdim da između njih postoji mnogo bolji put, da sam ga ja ispustio još u dolini Kusovranske reke, ali da ću se njime vratiti mnogo brže i bezbednije.

Povremeno sam izlazio na nešto što je ličilo na staze kroz šumu. Tada je, po ravnijem terenu, moje napredovanje bilo mnogo brže. Ali, moja sreća je bila kratkog veka. Kao po pravilu, ubrzo bi se staza završavala u šumi, a iza svakog brežuljka nalazio se neki novi duboki dol koji sam morao da obiđem ili da ga prođem strmo krećući se naniže pa naviše...

Zatim sam naišao na neki novi proplanak. Jedan potok je dolazio sa zapada, tj. sa moje leve strane. Tu sam morao da se provlačim i kroz trnje:

Magla mi je ograničavala vidljivost. Znao sam koliko je opasno naći se u magli na nepoznatom terenu. Ali, imao sam osećaj kao da se ona pomera u pravcu mog kretanja, a zatvara iza mene. Orijentir mi je bio potok jer sam znao da se njegov gornji tok nalazi u ataru sela Cerev Del.

Zatim izbijam na nešto čistiji i prohodniji teren. Idem uzbrdo i konačno nailazim na put:

U nedoumici sam u kom pravcu da krenem. Put se pruža pravcem zapad-istok, a Cerev Del je na severu? Odlučujem da krenem levo, što se kasnije ispostavilo kao ispravna odluka:

Prolazim pored jedne napuštene pojate. Zidovi objekata su od zemlje jarko crvene boje, karakteristične za okolinu sela Cerev Del:

Umesto da tu, ispred pojate, skrenem desno na put koji se odvaja pod oštrim uglom prema selu, ja neznajući produžavam pravo. Nalazim se u podnožju vrha Rosulja (1058 m):

Shvatam da se između mene i sela Cerev Del nalazi široka i duboka dolina. Vraćam se nazad do pojate, koju sam u međuvremenu iz milošte nazvao ,,crvenom''. Skrećem na put koji sam ignorisao 20-ak minuta ranije:

Konačno sam na dobrom pravcu. Nakon svega 10 minuta od skretanja, izlazim na put koji će me odvesti pravo u selo:

Prolazim pored prvih cerevdelskih kuća. Iako ne viđam ljude, znam da u selu živi njih nekoliko. U svojim su toplim domovima i svakako ne očekuju da neki planinar dođe u njihovo selo po ovako lošem vremenu i to iz pravca Kuse Vrane.

Posle puno problema i 2h 25 minuta od polaska iz Kuse Vrane stižem u centar sela Cerev Del. Prvi put sam ovde u zimskom ambijentu. Nije se mnogo toga promenilo od moje poslednje posete 31. marta 2018. godine:

O tome kako se do sela Cerev Del dolazi iz pravca Pirota i koliko je to zabačeno planinsko selo, čitajte u mojoj priči od 2. juna 2020. (,,Arhiva predloga'').

Ja se nisam dugo zadržavao. Boravak pored spomen-česme u centru sela sam iskoristio da se presvučem, okrepim i odmorim. Brinuo me povratak nazad, mada se ispostavilo da je bio upravo onakav kakav sam i očekivao. Krenuo sam istim putem, sve do mesta ispred sela gde sam izašao sa sporednog puta koji je vodio od ,,crvene'' pojate:

Sada sam tu produžio dalje i nakon pet minuta stigao do neke vrste prevoja sa jasnim putokazom za Kusu Vranu:

Uživao sam u povratku. Put u svom gornjem delu prolazi ispod nekih od najviših vrhova Vlaške planine, Sveti Ilija (1264 m) i Garinje (1265 m). Daleko od toga da je to dobar put - pun je dubokih kolotraga, u neko drugo doba godine verovatno veoma blatnjav, ali sam bar imao taj divan osećaj da se nalazim na putu koji me vodi do mesta gde sam ostavio automobil. Nisam morao da se krećem po strmom i klizavom terenu kao u dolasku, da se provlačim između drveća i kroz trnje... Na pojedinim deonicama sam prosto trčao od sreće:

Dolina, kojom sam se sada spustao prema Kusovranskoj reci, naziva se Drmska dolina i od Starčevog dola, kojim sam išao nešto ranije ka Cerev Delu, odvaja je čitavo brdo čiji se najviši deo zove Načuj glas (1021 m).

Konačno, našao sam se na mestu koje sam trebao da prepoznam kao ključno još po izlasku iz Kuse Vrane:

Za povratak iz sela Cerev Del do polaznog mesta u centru Kuse Vrane bilo mi je potrebno svega 55 minuta!

Trajanje relacije: oko 5.5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: alternativni način dolaska do jednog od najzabačenijih pirotskih sela; u lepšem delu godine deonica između Kuse Vrane i Cerev Dela može da posluži kao veoma lepa planinarska relacija

Rizici: nema putokaza pa je to mene koštalo kretanja po izuzetno teškom i nepreglednom terenu; put je veoma loš i njime se može jedini peške; potrebna je prethodna priprema u smislu proučavanja topografske karte ili dobijanja usmerenja od meštana