Pirot i pirotski kraj

4feb2023 Lozan - Crni vrh (Svrljiške planine)

Pre tri i po godine Crni vrh je izgledao ovako:

Namerno sam krenuo priču o usponu na njega na ovaj način jer zimsku verziju ovih fotografija nećete videti u ovoj reportaži. Razlog za to su vremenski uslovi kojima smo Milan i ja bili izloženi tokom ovog zimskog uspona. Međutim, koliko god da je prognoza vremena bila protiv planinara ovog vikenda, znao sam da naša zajednička akcija mora biti uspešna. Sa Milanom sam se za svega par minuta dogovorio oko detalja. Sve je manje-više bilo poznato. Trebalo je samo malo modifikovati akciju osvajanja Zelenog vrha i prilagoditi se uslovima na terenu kojima nam obojici nije baš najbolje poznat.

U svrljiško selo Lozan smo stigli nakon 1h 15 minuta vožnje pravcem Pirot - Bela Palanka - Glama - Babin Kal - Miranovačka Kula - Periš. Udaljenost je 62 km. Već posle Glame, zbog snega na putu, morao sam da vozim veoma oprezno. U Lozanu, selu u krajnje jugoistočnom delu opštine Svrljig, na nadmorskoj visini od oko 550 m, dočekala nas je sitna kiša:

Krenuli smo dobro poznatim putem koji prolazi pored seoskog groblja i vodi na jug, u ,,srce'' Svrljiških planina. Kiša je ubrzo prešla u sneg:

Prolazimo ispod Golemog kamena (970 m), stenskog kompleksa koji predstavlja važan orijentir u ovom kraju i nalazi se zapadno od našeg cilja, Crnog vrha. Ulazimo u dolinu potoka Botin dol i sada možemo ispred sebe lepo da vidimo serpentine koje će nas odvesti na veću visinu:

Na prvoj serpentini se nalazi česma. Za razliku od avgusta 2019, voda sada teče iz nje u kontinuitetu. Ovde se starom putu, kojim se nekad prelazilo preko Svrljiških planina iz svrljiškog u belopalanački kraj i obrnuto, priključuje put iz susednog sela Gulijan.

Napredujemo putanjom u obliku cik-cak linije. Prolazimo mesto gde se nalazi rampa, koja treba da spreči stoku iz viših delova da krene naniže prema selu. Sada je ,,podignuta'':

Izlazimo na prevoj i ravniji teren. Desno, visoko gore, nalazi se Golemi Čičer. Levo, još više, je cilj naše relacije - Crni vrh. Dolina jasno odvaja Rinjsku od Gulijanske planine:

Prolazimo kroz borovu šumi i čujemo zvuke koji ukazuju na prisustvo životinja. Isprva ne znamo šta je u pitanju...

A onda, po izlasku iz šume, dolazimo do mesta Bare, na 1020 nadmorske visine. Tu, ne mogu reći na farmi već pored obora za stoku, zatičemo stotinak goveda, crnih planinskih buša, konja i crnih svinja mangulica. Ne možemo da se načudimo što u ovo doba godine toliko grla stoke boravi slobodno u planini. Nismo sigurni da je potez njihovih vlasnika human. Stoka izgleda gladno i promrzlo. Bilo nam je potrebno 1h 20 minuta da dođemo do ovog mesta udaljenog oko 7 km od Lozana:

Nesvakidašnji i, moram priznati, neobično lep prizor. Milan i ja krećemo ka obližnjoj česmi, a sva grla, kao po komandi idu za nama:

U takvom ,,društvu'' pravimo pauzu pored česme koja je posvećena Svrljiškom partizanskom odredu, nekada najjačoj oslobodilačkoj vojnoj formaciji u ovom delu jugoistočne Srbije. Crni vrh je visoko gore, iznad česme:

Ne zadržavamo se dugo. Pred nama je glavni i najteži deo naše akcije. Prolazimo pored kućice nadomak česme, vraćamo se na glavni put i produžavamo nekoliko stotina metara na jug. Sada već gazimo sneg dubine desetak centimetara:

Sada skrećemo na put koji se odvaja gore levo. Kada smo u avgustu 2019. ovde bili u cilju osvajanja Zelenog vrha, produžili smo pravo, ustanovili da se put ubrzo završava i krenuli preko vrtača i kroz trnje u pravcu tog vrha. Skoro dva sata ,,Golgote'' je trebalo da prođe da bi se našli na njemu. Čitajte o tome u ,,Arhivi relacija''. Ovog puta je cilj daleko bliži, ali imamo neke nove prepreke u vidu snega i magle.

Posle prolaska kroz šumu izlazimo na čistiji teren. Ideja je da Crnom vrhu priđemo sa njegove blaže, južne strane. Biramo mesto gde ćemo pod pravim uglom skrenuti ka vrhu, koji vazdušnom linijom nije tako daleko - ne više od 1.5 km. Jasno nam je da to neće biti lako, ne samo zbog vremena već i zbog dubokih vrtača koje se moraju zaobići:

Pošto nema očekivanog odvajanja puta koji vodi ka vrhu, skrećemo levo na mestu koje smo procenili kao najbolje:

Idemo polako naviše. Sneg je sve dublji. Gazeći po njemu, čujemo svaki svoj korak. Vetar sve jače duva i nanosi nam sneg u lice. Magla nam dozvoljava tek toliko da vidimo gde se krećemo. Veoma je hladno. Okolno drveće je sleđeno:

Cela naša avantura tog dana stala je u tih 40 minuta, koliko nam je trebalo da se iz podnožja popnemo do vrha. U snegu nismo uspeli da pronađemo nikakav put. Manje-više, kretali smo se pravom linijom, prateći svoj položaj i udaljenost od cilja na navigaciji mobilnih telefona. Da bi to radili, morali smo da skidamo rukavice, a onda zebnu ruke i prsti... Na pojedinim mestima gazimo navejani sneg dubine do kolena. Ruku na srce, ovakve vremenske uslove smo očekivali i priželjkivali. Cilj nam je bio da Crni vrh osvojimo u ekstremnim uslovima i da tako proverimo svoje trenutne mogućnosti.

Na kotu 1270 izlazimo posle skoro dva i po sata od polaska iz Lozana. Po lepom vremenu odavde bi se pružao lep pogled na preostale vrhove takozvane Rinjske planine (Srednji vrh, Ulanac, Snežni vrh, Kovina), na Zeleni vrh u delu Gulijanske planine, Staru planinu, Tresibabu, Rtanj... Sada nema ništa od toga. Fotografišemo se i radujemo zajedničkom uspehu. Prste na rukama i lice ne osećam zbog hladnoće:

U povratku sa Crnog vrha idemo pravo dole, njegovom zapadnom padinom. Plan je da se spustimo na najbrži mogući način do borove šume ispred mesta Bare i obora za stoku. Navigacija sada igra ključnu ulogu:

Približavajući se dolini i prevoju, imamo sve bolji pogled. Magla se na momente razilazi i otkriva venac Svrljiških planina u pravcu Svrljiga. Par sekundi kasnije sve nestaje:

Duboko dole je farma  sa životinjama. Primećujemo da je sada tamo jedan džip i da stoka mirno jede pripremljenu hranu. To nas raduje. Kasnije, kada smo tokom povratka za Lozan sreli vlasnike, rekli su nam da su iz Svrljiga i da svakog drugog dana dolaze na Bare da nahrane stoku.

Spust sa Crnog vrha do glavnog puta je trajao 25 minuta, a povratak u Lozan 1h 45 minuta. Kao i u odlasku, u Lozanu nas je dočekala kiša. A u Beloj Palanci i Pirotu - drugo godišnje doba i neki sasvim drugačiji vremenski uslovi od onih na Crnom vrhu.

I na kraju, velika zahvalnost Milanu za sjajno društvo. Nije bila daleko mogućnost da opisanu akciju izvedem sam, što u gore opisanim uslovima nije baš najpametnije. Međutim, u društvu takvog čoveka i tako iskusnog planinara, bukvalno nijedan cilj u pirotskom kraju nije neostvariv.

Trajanje relacije: oko 7h

Zahtevnost relacije: izuzetno teška u zimskim uslovima (5/5), tokom lepšeg dela godine teška (4/5)

Karakteristike: posle Zelenog i Golog vrha na Gulijanskoj planini, treći najviši vrh Svrljiških planina i najviša kota u njihovom delu koji je poznat pod nazivom Rinjska planina; većim delom to je sasvim dobar put koji vodi do farme u mestu Bare; u normalnim vremenskim uslovima Crni vrh je vidikovac sa sjajnim pogledom na okolinu

Rizici: markacije ne postoje, a kraj je pust i nakon izlaska iz Lozana prava je sreća sresti neku osobu; vode ima na par usputnih česama; nikako na Crni i Zeleni vrh ne kretati sam, već samo u društvu i sa iskusnim vodičem!