Pirot i pirotski kraj

3mar2019 Ostatovica, Ostatovički kamen i Manastir Svetog Đorđa

 

Do Ostatovice, sela na krajnjem jugozapadu opštine Babušnica, od Pirota ima oko 53 km. Za dolazak do nje bilo mi je potrebno oko sat i po vremena. Na putu za Vlasotince i Leskovac, posle 42 km sam skrenuo na regionalni put koji vodi za Gadžin Han i Niš. U pitanju je raskrsnica važnih puteva u ovom delu Srbije, udaljena je oko 17 km od Babušnice i ovde se, u donjem toku rečice Rđavice, nalazi najniža tačka opštine Babušnica (oko 360 m, što otprilike odgovara nadmorskoj visini na kojoj se nalazi Pirot):

Posle prolaska pored Velikog Bonjinca, na oko 6.5 km od ove raskrsnice, u selu Zavidincu, skrenuo sam desno prema Ostatovici i Manastiru Svetog Đorđa. Sve je lepo obeleženo putokazom. Ovde se nalazi staro seosko groblje, gde se mogu videti zanimljivi, stari spomenici:

Nisam prvi put u ovom kraju, koji se nalazi na granici dve opštine - babušničke i vlasotinačke, odnosno dva okruga - Pirotskog i Jablaničkog. U oktobru 2014. sam upravo ovim putem išao do Ostatovice i manastira, a ranije sam do Ostatovice dolazio i iz drugog pravca - sela Brestov Dol, rodnog mesta mog deda Čede.

Ono što me prijatno iznenadilo bio je asfaltni put koji je vodio kroz severni deo Zavidinca i njegove udaljene mahale. Pre 4.5 godine ovde nije bilo asfalta i deonica puta do skretanja za Manastir Svetog Đorđa je bila veoma loša. Upravo na ovom skretanju sam ostavio auto. Ovo mesto je udaljeno nepuna 2 km od skretanja u Zavidincu, a otprilike toliko ima i do Ostatovice. Na putu do sela ovde prestaje asfalt pa sam odlučio da deonicu do samog sela prepešačim.

Iako je bilo nedeljno jutro, ubrzo sam sreo jednog meštanina i objasnio mu moju želju da se popnem na Ostatovički kamen, atraktivno brdo koje se nalazi severozapadno od sela. U početku je sumnjičavo vrteo glavom, uveravajući me da je to u današnje vreme, kada su sve ranije staze zarasle, nemoguća misija, a onda je u meni video potencijalnog tragača za zlatom. Morao sam da objašnjavam da na brdo želim da se popnem tragom nekih priča i proverim šta se na njemu nalazi i da to nema nikakve veze sa zlatom. Da li sam bio dovoljno uverljiv, nisam siguran. Nastavio sam putem za Ostatovicu nakon dobijanja nekih šturih usmerenja:

Put za Ostatovicu se na prvi pogled razlikuje od sličnih seoskih puteva kakvih ima ,,na hiljade'' u pirotskom kraju. Pažljivim posmatranjem na njemu se uočava čvrsta, kamena podloga, koja na određenim mestima više ne postoji:

 

Posle dvadesetak minuta hoda bio sam na ulazu u selo i shvatio sam da sam ,,promašio'' skretanje na stazu koja navodno prolazi ispod samog Ostatovičkog kamena i vodi pravo na vrh. Nisam hteo nazad, nije bilo drugih ljudi koje bih pitao za put do vrha, tako da sam morao da se sam snalazim. Na mestu prikazanom na sledećoj slici, skrenuo sam pod oštrim uglom levo na blatnjav i strm seoski put:

Narednih 20 minuta vremena sam utrošio u tumaranju najvišim delom sela, sve dok nisam stigao do jedne česme koja je obilovala vodom. Kasnije sam shvatio da potočić koji ovde nastaje predstavlja začetak rečice Rđavice, preko koje prelazi most na važnoj raskrsnici regionalnih puteva kod sela Velikog Bonjinca.

Kod česme sam skrenuo desno na jedan put za koji sam pretpostavio da bi mogao da me vodi u željenom pravcu. Ubrzo mi se učinilo da je to pravi izbor i da se nalazim na starom rimskom putu koji je nekada vodio do osmatračnice (stražare) na vrhu Ostatovičkog kamena:

Kada sam polazio na ovu relaciju, očekivao sam mnogo bolje vremenske uslove. Upravo ovde je počela da sipi ledena kiša koja se kasnije pretvorila u neku čudnu padavinu oblika sitnog snega. Moj krajnji cilj, Ostatovički kamen bio je u magli, daleko iznad puta kojim sam se kretao. Moja ideja je bila da se na vrh popnem iz samog sela, sa njegove jugoistočne strane. Međutim, ubrzo sam izbio na put koji brdo obilazi sa istoka:

Nigde nije bilo staze koja bi me odvela kroz šumu levo gore na vrh. Pošto Ostatovički kamen nije preterano velikih dimenzija, brzo sam prošao istočnim obodom brda i našao se na njegovoj severoistočnoj strani, u blizini mahale Stalovače, koja pripada suvoplaninskom selu Bogdanovcu.

Pripremajući se za uspon na Ostatovički kamen, proučavao sam svoje ranije slike iz ovog kraja. Brdo sam slikao iz različitih pravaca, a na sledećim slikama možete da vidite kako ono izgleda iz pravca Brestov Dola (sa istoka, 28. jul 2012), odnosno iz Bogdanovca (sa severa, 13. oktobar 2013):

Tada mi se učinilo da bi uspon mogao biti najlakše izveden upravo sa severne strane brda.

Rešio sam da iskoristim ovu okolnost kada sam naišao na razdvajanje seoskih puteva prikazano na prvoj narednoj slici. Skrenuo sam levo prema brdu, rešen da uspem, iako su vremenski uslovi ovde bili ubedljivo najgori tog jutra:

Krenuo sam pravo gore kroz bukovu šumu, znajući da je vrh brda mora biti u blizini. Uspon je bio veoma strm i naporan, na momente sam gubio dah i razmišljao o tome da odustanem...

Posle dvadesetak minuta veranja četvoronoške naišao sam na neku stazu i izašao na zaravan na vrhu Ostatovičkog kamena. Nisam očekivao da vidim ,,kule i gradove'', ali sam verovao da mogu naći kakve-takve ostatke bivših kula-motrilja i stražara. Međutim, osim nečega što je ličilo na dugačak kameni bedem okrenut prema istoku i kupe od gomile kamenja na najvišoj tački brda, za koju nisam siguran da li je proizvod ljudskih ruku ili majke prirode, nisam pronašao bogzna šta:

Na vrhu sam bio oko 1h 20 min nakon ostavljanja auta na skretanju za Zavidinački manastir. Ovde je zbog krupnog kamenja kretanje veoma teško.

Najviša tačka Ostatovičkog kamena je na 990 m visine. Meštani ovo brdo nazivaju i Kula, što ukazuje na to da priče o objektima podignutim ovde za smeštaj rimske vojske nisu bez osnova. Na prethodnim fotografijama mogli ste da vidite da brdo predstavlja dominantan prirodni objekat u ovom kraju, sa koga je u prošlosti mogla da se kontroliše prilično velika teritorija - jugoistočne padine Suve planine i čitavo Gornje Zaplanje. Danas je brdo u potpunosti pokriveno šumom, tako da pogled na obronke Suve planine praktično nije moguć, ali je verovatno nekada bar deo brda bio go i predstavljao dobar vidikovac. Da li su navedene priče istinite ili su proizvod mašte meštana i brojnih tragača za zlatom - nisam uspeo da pronađem odgovor na ovo pitanje.

Posle kratkog boravka na vrhu spustio sam se u Ostatovicu stazom koja je verovatno trebalo da me najlakše odvede na vrh. Prošao sam ispod samog stenovitog odseka okrenutog na jug i došao do iste one česme u gornjem delu sela, samo iz suprotnog pravca:

Šta reći o Ostatovici, selu koje je očigledno na izdisaju i koje, očito, nema šanse da preživi. Prema podacima sa Wikipedije, selo je 2011. godine imalo 41 stanovnika, a samo pet decenija ranije bilo ih je čak 805. Zanimljivo je da je broj žitelja sela rastao do 1953. godine, kada ih je bilo 871, da bi od tada stalno išao silaznom linijom. Sa gašenjem poslednjih života u njemu, postaće samo ruinirana prošlost sa po kojom kućom u koju leti navrati neki nostalgičar.

Nekada je Ostatovica bilo ,,selo i po'', s mnogo prelepih kuća gradjenih u stilu tradicionalnog srpskog graditeljstva, s kamenim podrumima i stepenicama, drvenim svodovima polukružnog oblika na terasama... (http://negoslava.blogspot.com/2012/10/ostatovica-selo-na-izdisaju.html). Naredne fotografije pokazuju koliko je od toga ostalo:

U donjem delu sela nalazi se orunula kućica bivše mesne kacelarije oko koje se nekada odvijao celokupan život ovog mesta. Malo dalje je spomenik na kome više nije moguće pročitati niti kome je namenjen, niti kada je podignut:

Nakon obilaska Ostatovice i povratka do raskrsnice na kojoj sam ostavio automobil, rešio sam da obiđem i jedno lepo mesto koje sam opisao u svojoj knjizi. U pitanju je Manastir Svetog Đorđa ili tzv. Zavidinački manastir. Od odvajanja puta za Ostatovicu udaljen je tačno 1.5 km. Put je asfaltni, uzak i prilično dobar. Ja sam rešio da ovu deonicu pređem autom:

 

Prvi put sam ga posetio u oktobru 2014, po mnogo lepšem vremenu, i tada je na mene ostavio izuzetan utisak. Nalazi se na oko 640 m nadmorske visine, u podnožju Velkovog kamena, zapadnog ogranka Ostatovičkog kamena. Smatra se da potiče iz davne 1376. godine, a današnji manastir je najverovatnije podignut na temeljima starog. Obnovljen je u leto 2012. godine, a dugo pre toga je bio napušten i zaboravljen. Danas je manastir ,,živ'' i u njemu sam sreo jednog monaha.

Manastirski kompleks je izuzetno lepo sređen. Posebno je lep manastirski konak. Iza crkvice je livada i mesto gde se mnogo ljudi poreklom iz ovog kraja okuplja na Svetog Iliju (2. avgusta). Interesantno je da je manastir u narodu poznatiji kao Manastir Svetog Ilije, iako je posvećen velikomučeniku Georgiju.

U porti manastira se nalazi i izvor lekovite vode. Posvećen je Presvetoj Bogorodici, veruje se da je njegova voda dobra za oči. Po legendi, ime najbližeg sela, Zavidinca, nastalo je upravo po ovoj vodi (,,za vid''):

Moje mišljenje je da ovaj lepi manastir može da postane zanimljiva i privlačna destinacija verskog turizma, s obzirom na brojne interesantne priče koje ga okružuju i na činjenicu da se u njemu čuvaju delovi moštiju nekih velikih božjih svetitelja. Iako je od Pirota udaljen oko 52 km, preporučujem vam da ga posetite u letnjem periodu godine.

Trajanje relacije: oko 5.5h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: miran kraj u udaljenom delu Pirotskog okruga, prelepi Manastir Svetog Đorđa sa odličnim prilaznim putem

Rizici: seoski puteljci i staze bez jasnih obeležja, strm uspon na Ostatovički kamen