Pirot i pirotski kraj

4mar2023 Rakita - Biljine bare - Crvena Jabuka - Vodopad Babatalski skok

Gaga, Ana, Milan i ja smo započeli svoju avanturu u Rakiti, selu udaljenom oko 40 km od Pirota. Uzput smo prošli pored vodozahvata MHE ,,Zvonce''. Iako se u poslednje vreme podigla prašina u javnosti, da je objekat u zaleđu nekadašnje Direkcije rudnika kamenog uglja ,,Nova Jerma'' započeo sa radom, mi to u prolazu nismo primetili. Najvažnije nam je bilo da što pre izađemo na put koji vodi uz Rakitsku reku, jer do Biljinih bara ima punih 8 km, a do Crvene Jabuke još dodatnih 6. Količina vode u reci je obećavala da ćemo na našem krajnjem odredištu, na jednom drugom vodotoku, zateći vodopad u njegovom najlepšem izdanju.

Posle pola sata hoda prelazimo mostić i produžavamo levom obalom Rakitske reke. Ovde se nalaze verovatno najudaljenije rakitske kuće, tj. čitava seoska mahala:

Nadalje je uspon konstantan, ali blag. Na nekoliko mesta prelazimo preko potočića koji se slivaju ka Rakitskoj reci. Njoj ne manjka vode, štaviše zapenušana je i veoma bučna. Nema ni govora o ponorima u kojima se rečica gubi u letnjem periodu i formira potpuno suve deonice svog korita:

Sa porastom nadmorske visine počinjemo da gazimo i sneg:

Prolazimo Biljine bare, izvorište Rakitske reke. Mene oduševljava krivudanje potočića koji napuštajući ravan, močvarni teren, kreće da se spušta u dolinu ka Rakiti praveći veliki broj malih meandara na kratkom rastojanju. Ovde se nalazi šumska koliba i baza šumara, ali u ovo doba godine u njoj nema nikoga.

Sledi obavezno fotografisanje pored putokaza neposredno iznad ovog mesta...:

...a potom i izlazak na prevoj, razvođe slivova Rakitske reke i Tegošnice, na oko 1150 m nadmorske visine. Oko 1h 50 min nam je trebalo da savladamo 360 m visinske razlike od polaznog mesta u Rakiti i dođemo do raskrsnice puteva koji se granaju u čak pet pravaca. Mi smo došli iz pravca Rakite, levo prvi put vodi za Daščani kladenac na samoj srpsko-bugarskoj granici, napuštenu vučidelsku karaulu i dalje na Ruj, drugi za selo Kalnu i čuveno vašarište na Tumbi, desno se ide za Baćov dol, a pravo za Crvenu Jabuku. Ovde pravimo prvu dužu pauzu:

Ovaj kraj se naziva i Pusta Rakita. Smatra se da je staro selo nekada bilo zaseljeno uzvodno od sadašnjeg sela Rakite i to upravo na ovom mestu. Tamo je u tursko vreme bilo petnaestak kuća. Preko Puste Rakite je vodio karavanski put kojim su haračlije prenosile danak iz pravca Niša. Haznu (kasu, riznicu) su prenosili u kožnim bisagama i to do dvanaest kilograma po jednom bisagu - ukupno 24 kilograma što u zlatu, što u srebrnjacima i bakarušama. Kada se preuzima porez, u Nišu se to dobro poveže i zaključa, a otključava se u Carigradu prilikom predaje. Danak je prenošen od Niša preko Suve planine, pa preko Tumbe, Samara, Deščanog kladenca i dalje za Trn.

Jednom prilikom, seljani u dogovoru sa hajducima, u blizini Puste Rakite, presretnu Turke i poubijaju ih. Uzmu i podele blago, a mazge zakopaju. Kako nije na vreme stigao danak u Carigrad, Turci pošalju poteru - zaptije (vojnike, stražare) iz Niša. Duž puta, u svakom naselju, raspitivali su se o kretanju hazne. Gde su prošli ljudi su im rekli da su ih dotle videli. Stignu i do poslednjeg naselja, Berin Dola. Meštani su rekli da su i tuda prošli.
Trag ih je doveo do Rakite. Kad su došli u selo i počeli da se raspituju, seljani se prevare i kažu da kroz selo nisu prošli. Da su kazali da su prošli, zaptije bi produžile dalje. Ovako, zaptije se tu zaustave i počnu da tragaju. Sa sobom su vodili jednog psa koji je nanjušio miris krvi. Počeo je da kopa i kevće. Turci narede da se tu pretraži teren i tako pronađu zakopane mazge.
Opsednu naselje, zapale kuće i pobiju stanovništvo. Opustošeno selo je bilo opomena za druge. Neki su na vreme predosetili nesreću, pobegli su i dugo se skrivali po šumama. Kada je prošlo neko vreme, nasele se na mestu današnje Rakite, a ovo mesto prozovu Pusta Rakita. (Snežana Branković: ,,Prošlost mog zavičaja - predanja, priče, događaji’’; Pirot, 2012)

Posle odmora produžavamo ka dolini reke Tegošnice i Crvenoj Jabuci. Imamo odličan pogled na planinu Tumbu, stecište brojnih borbi srpske i bugarske vojske u Drugom balkanskom i Prvom svetskom ratu. Dragana je ekspert za ovaj kraj i pokazuje nam položaj Čuke, najvišeg vrha planine (1377 m), kao i mesta gde se svake godine, na dan Svetog Prokopija (21. jul), održava nadaleko čuveni vašar na Tumbi:

Deonica od prevoja do Crvene Jabuke je u početku krivudava, a potom manje-više prava. Njeno osnovno obeležje je nizbrdica i konstantan pad nadmorske visine, koji vas neminovno navode na razmišljanje da ćete u povratku kompletnu deonicu od Crvene Jabuke do raskrsnice iznad Biljinih bara morati da pređete krećući se uzbrdo.

Prolazimo kroz udaljenu crvenojabučku mahalu koja se naziva Mišarinci. Prema broju kuća u njoj, nažalost uglavnom napuštenih, lako je zaključiti da je nekada bila velika i živa:

Srećemo i meštane. Drago nam je da je ovaj deo najzabačenijeg sela u babušničkoj opštini živ i da odoleva vremenu. Sledi ravnija, ali veoma blatnjava deonica puta sa nekoliko prelazaka preko reke Tegošnice i njenih desnih pritoka. Sa svih strana se sliva voda, a to nas raduje:

Svi smo do sada po nekoliko puta bili u Crvenoj Jabuci (Gaga i mnogo više), ali niko od nas nikada nije išao do vodopada Babatalski skok. Znamo da se nalazi u Babatalskoj dolini, severno od sela, ali, približavajući se njegovom centru pravimo grešku i skrećemo desno na pogrešan put. Malo istraživanja terena i proučavanja karte nam ne pada teško jer na taj način upoznajemo neke nove krajeve. Štaviše, bivamo ,,nagrađeni'' prolaskom pored mesta za koja inače ne bi smo ni znali da postoje:

Pošto smo shvatili da smo u pogrešnoj Bezubačkoj dolini, koju karakterišu izuzetno lepe stene i sjajan pogled na Crni vrh (najviši vrh planine Talambas sa 1463 m visine), prelazimo sa jednog šumskog puta na drugi, spuštamo se niz strme padine kroz bukovu šumu i, na kraju, prelazimo Bezubački potok i krećemo naviše pravim putem:

Sada smo već u Babatalskoj dolini. Dolazimo do mahale koja se nalazi tačno iznad centra sela:

Nažalost, pravimo još jednu grešku, u želji da se što pre dočepamo mesta gde se nalazi vodopad. Umesto da krenemo stazom ispod mahalskih kuća i uđemo u najjuži deo Babatalske doline, koji liči na kanjon ili ždrelo, mi idemo naviše i stižemo do vidikovca koji je iznad njega. Sada na to gledamo kao na jedan srećan momenat jer smo bili u prilici da iz najboljeg mogućeg ugla osmotrimo kratko, klisurasto suženje, kao i gornji deo Babatalske doline, usečene u južne padine vrha Gnoj (1406 m):

Sa ovog uzvišenja nije bilo teško locirati vodopad. Hukom vode, koja se stropoštavala sa njegovog vrha, kao da nas je zvao da mu što pre priđemo. Silazimo u podnožje, nalazimo stazu koja vodi od poslednjih kuća, ulazimo u kanjon i krećemo se oprezno strmom levom obalom Babatalskog potoka:

Prilaz ovom malo poznatom vodopadu definitivno nije nimalo lak. Ali, bivamo nagrađeni za trud. Od polaska u Rakiti prošla su tačno pet sata:

Vodopad Babatalski skok se nalazi na približno 870 m nadmorske visine, u najjužem, kanjonskom delu Babatalske doline. Visok je 9 m i do njega se može stići za oko 40 minuta iz centra sela Crvene Jabuke. Ne treba ga mešati sa vodopadima sličnih imena u opštini Babušnica - Babatan (atar Dučevca) i Babatal (okolina Berduja).

Glavni utisak posetiocima ostavlja vertikalni procep između stena niz koji se obrušava voda, formirajući bezbroj sitnih vodenih kapljica, kao i činjenica da postoji donja, odvojena i manja kaskada ovog prelepog vodopada. Pošto se nalazi na teško pristupačnom terenu, nije lako fotografisati ga ,,izcela'':

Teško nam je bilo da se odvojimo od ovog fenomenalnog mesta, ispunjenog pozitivnom energijom. Očarani njegovom lepotom, teška srca, krenuli smo nazad, u selo. Sada smo išli desnom obalom Babatalskog potoka, stazom, a kasnije i putem na kojima nema nikakvih putokaza i usmerenja do vodopada:

Kao što sam već naveo, u centru sela smo bili posle 40-ak minuta. Babatalski potok protiče neposredno pored ovog mesta i uliva se u Tegošnicu, pritoku Vlasine. Moram da priznam da ga nisam primećivao tokom svojih ranijih dolazaka u Crvenu Jabuku, koji su uvek bili iz pravca zapada, dolinom Tegošnice. Udaljenost Crvene Jabuke ovim putem od Babušnice je 45 km, a od Pirota 69. Sada sam prvi put u selo došao iz pravca Rakite i kasnije vodopada Babatalski skok.

Ako u Crvenoj Jabuci ne posetite Crkvu Svetog cara Konstantina i carice Jelene, ne obiđete spomen-kompleks posvećen meštanima izginulim u ratovima u XX veku, ne pročitate poneki tekst na prozoru zadružnog doma posvećen slobodarskoj prošlosti ovog sela, ne sednete pod ,,stoletnom lipom'' u centralnom delu platoa gde se meštani i njihovi mnogobrojni gosti iz cele Srbije okupljaju na Kostadinovdan (3. jun) - računajte kao i da u Crvenoj Jabuci niste ni bili:

Mi smo od ovog mesta krenuli nazad, ka Rakiti, putem dugim 14 km. Uzput smo prošli skretanje na put koji bi nas mnogo lakše i brže još u startu odveo do vodopada Babatalski skok:

Bilo je malo i uzputnih ludorija na rečici Tegošnici:

Na Biljinim barama nas je dočekao svež planinski vazduh sa osetno nižom temperaturom, a u Rakiti mrkli mrak. Nezaboravno!

Trajanje relacije: oko 12h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: zahtevna, ali fenomenalna planinarska relacija, dužine oko 32 km, u jednom od najzabačenijih delova Pirotskog okruga; krajevi neverovatne lepote, izuzetno zanimljiva sela i njihove mahale; sjajni vodopad Babatalski skok - jedan od najskrivenijih i najlepših u čitavom pirotskom kraju, poput mnogo poznatijih staroplaninskih

Rizici: prelazi se veliko rastojanje između Rakite, preko Biljinih bara, do Crvene Jabuke; na pojedinim mestima u crvenojabučkom kraju put je izuzetno blatnjav; do vodopada nema nikakvih usmerenja, markacija i putokaza i to je nešto što treba promeniti, a što vodopad Babatalski skok svojom lepotom zaslužuje; sam prilaz vodopadu nije nimalo lak jer se nalazi u kratkoj klisuri strmih strana