Pirot i pirotski kraj

7mar2023 Do starih bugarskih karaula u ,,trouglu'' između Gornjeg Striževca, Šljivovika i Ponora

Krenuo sam iz Pirota ka Donjem Striževcu. Tamo, na odvajanju puta za Belu Palanku, trebalo je da se nađem sa svojim prijateljem Sašom Aranđelovićem iz Babušnice. On je ekspert za kraj koji sam želeo da posetim pa je i logično bilo da izaberem njegovo društvo, koje je garantovalo uspeh čitave akcije. Jer, tumarati sam po brdima i dolinama planine Stranje (ili Šljivovičke planine kako je Saša zove i kako je upisana u registar planina Srbije) i tražiti objekte koji se mimikrijski utapaju u okolinu, nije baš najbolja ideja.

Na putu prema Sadikovom bunaru sam posmatrao kraj u koji idem i nestrpljivo čekao susret sa Sašom:

Saša i ja smo od raskrsnice u Donjem Striževcu nastavili kolima, preko mesta Pesak, do Gornjeg Striževca, starijeg od dva sela sa istim imenom. Udaljenost Gornjeg Striževca od Pirota je 23, a od Babušnice 7 km. Ovog puta smo samo projurili kolima kroz centar sela gde se nalaze veliki zadružni dom i Crkva Svetog Nikole. Brzo smo se našli u gornjem delu sela, spremni za jednu lepu avanturu:

Krenuli smo naviše, istim onim putem kojim sam i ja 27. juna prošle godine započeo svoj uspon na Momčilovac, najviši vrh brda Golaš. Međutim, za razliku od prošlog puta, kada sam ja ubrzo skrenuo desno na obeleženu ,,Stazu jorgovana'', Saša me sada vodi još dalje. Namera nam je da se na Momčilovac popnemo drugom stazom, a Saša pre svega želi da mi pokaže jedno zanimljivo mesto:

Nakon 7-8 minuta od polaska, dolazimo do mesta koje se zove Berbeč. Priznajem Saši da sam čitao o njemu u monografiji sela Striževca, ali da nisam znao gde se tačno nalazi. Tu negde se u prošlosti nalazilo staro selo Straževo, što je verovatno nastalo od Stražišta (mesta gde su se nalazile straže). Sada su ovde jedna stara česma sa hladnom vodom i krst:

Ali, to nije sve. Saša kaže da se ovde nekada nalazilo pravo praistorijsko naselje. Činjenica je da meštani prilikom obrade zemlje u ovom području redovno nailaze na novčiće, zemljane i metalne predmete, na osnovu čega bi se moglo pretpostaviti da je tu postojalo neko staro naselje iz rimskog perioda. Međutim, Saša tvrdi da je starost naselja mnogo veća i vezana za gvozdeno, možda čak i bronzano doba (1000 do 3000 godina pre nove ere!). Kao potvrdu toga, za tili čas smo Saša i ja na jednoj obližnjoj njivi pronašli punu šaku artefakata, tj. komada praistorijske keramike. Na jednom od njih, prelaskom prsta ostaje trag samog prsta, što je po Saši pokazatelj bronzanog doba. Nešto izuzetno zanimljivo što do sada nisam znao:

Sa ovog mesta je i lep pogled na Lužničku kotlinu i Babušnicu:

Mi odavde započinjemo uspon na Momčilovac, visok 960 m. Nema obeležene staze i Saši, kao iskusnijem, prepuštam izbor. Uspon je prilično jak, ali srećom ne traje duže od pola sata:

Na mestu, na kome sam prvi put bio prošle godine, ne zadržavamo se dugo:

Saša mi ponavlja priču koju sam već znao. Momčilovac je svoje ime dobio po hrabrom srpskom vitezu Momčilu. On je stolovao u pirotskoj tvrđavi ,,Gradić'', koja se po njemu naziva i ,,Momčilov grad''. Navodno je svraćao na brdo Golaš da se odmori i napije vode. Saša mi čak pokazuje položaj izvora na kome se sve to dešavalo, neposredno ispod vrha Momčilovca u pravcu Gornjeg Striževca.

Sada prvi put idem dalje. Lep je pogled na Šljivovički vrh ili vis (1258 m), u pravcu zapada. Mi idemo na sever i prolazimo veoma blizu puta koji vodi na Šljivovički vrh. Cilj nam je da pređemo na brdo koje se nalazi s druge strane doline Gusta padina. To nam je olakšano postojanjem neke vrste ,,mosta'' ili ,,pasarela'' između dva brda:

Idemo poludesno po kamenitom terenu, do najviše kote Debelog dela (961 m). To nam uspeva 25 minuta nakon polaska sa Momčilovca. Na ovom mestu se nalaze ostaci prve od dve stare bugarske karaule koje smo namerni da obiđemo:

Obim zidina podignutih od kamena je oko 250 m. One ograničavaju površinu od nekih 30-ak ara. Zidovi su nekada bili viši, a unutar njih su postojali objekti za smeštaj vojnika. Međutim, nakon Drugog svetskog rata, meštani okolnih sela su odneli mnogo od tog kamenja i verovatno ugradili u temelje svojih stambenih objekata. Ono što je važno, položaj ove (a i sledeće karaule) nije slučajno izabran. Ona je pozicionirana tako da ima lep pogled istovremeno i na Pirot i na Babušnicu, tj. na Pirotsku i Lužničku kotlinu. Za mene je bio sjajan doživljaj posmatrati dva tako draga mesta istovremeno, sa visine:

Juna 1941. godine utvrđena je demarkaciona linija između Bugarske i Nemačke, po kojoj su Pirot i Babušnica pripali Bugarskoj, a Bela Palanka tzv. Nedićevoj Srbiji. Granica je u ovom kraju prolazila istočno, rekom Lužnicom. Međutim, marta 1942. godine Bugari su prešli demarkacionu liniju i uspostavili novu granicu nešto zapadnije, na planini Stranje (Šljivovičkoj planini) i to upravo kod mesta gde se nalazila karaula na Debelom delu. Time je deo Striževca (Donji Striževac) bio pod bugarskom fašističkom okupacijom, a Gornji Striževac pod vladom Milana Nedića. Demarkaciona linija je tako veštački podelila stanovništvo Striževca i njegov atar na dva dela.

Posle obilaska ovog zanimljivog mesta, Saša i ja produžavamo dalje ,,po brdima i dolinama''. Druga karaula se nalazila severno od prve, na vazdušnom rastojanju od oko 2.2 km. 

Na otprilike pola rastojanja između dve karaule, prolazimo zaobljeni vrh neobičnog imena - Dve ivorke. Visok je 1016 m i sa njega je fantastičan pogled na Pirot i Pirotsku kotlinu. Ispod njega, u pravcu Lužničke kotline i Golemog stola, je Balanov dol:

Do druge karaule, koja se nalazi na mestu Vodna buka (979 m), prolazi se bukvalno između vrtača i preko nekoliko brdašaca. Polako se otvara sve bolji pogled na belopalanački kraj:

Položaj stare bugarske karaule na mestu Vodna buka sličan je položaju one na Debelom delu. Pogled je sjajan i omogućavao je kontrolisanje ogromnog područja, pre svega u pravcu istoka. Ovo mesto predstavlja najseverniju tačku opštine Babušnica i upravo ovde se nalazi tromeđa tri opštine - Pirot, Babušnica i Bela Palanka. Za dolazak je Saši i meni trebalo tačno dva sata iz Gornjeg Striževca, odnosno 1h 20 min od polaska sa Momčilovca. Za razliku od mesta Debeli del, ovde se na zapadu masiv Stranja izdiže i gore se nalaze mesta Garinje, Vrli rid, Danin del i Oplata (visine oko 1100 m):

Možete videti da odavde puca fenomenalan pogled na planine u zaleđu Pirota (Vidlič i Staru planinu), kao i na Paješki kamen i Svrljiške planine u palanačkom kraju. Na poslednjoj slici je u prvom planu Crni vrh (890 m). U njegovom podnožju, na starom putu Pirot - Bela Palanka, nalazi se pirotsko selo Ponor.

Površina i obim ove karaule su nešto manji od one na Debelom delu - oko 19 ara i 200 m obimne linije. Po rečima Bratislava Petrovića iz Bele Palanke (rodom iz obližnjeg Šljivovika), zbog blizine granice šverc je tokom Drugog svetskog rata ovde naprosto ,,cvetao''. U prilog tome i odgovor jedne žene iz Šljivovika u pismu mužu koji je bio u nemačkom logoru: ,,Ti Žiko robuj, a tvoji drugari se ovam obogatiše od šverc.'' Kad bi ostaci starih bugarskih karaula znali da pričaju... 

Ovo je bila najdalja tačka relacije koju smo izveli Saša i ja. Zahvaljujući njemu sam upoznao ova meni veoma zanimljiva mesta:

Povratak do Gornjeg Striževca je trajao 1h 20 min. Nismo išli istom stazom, već malo zapadnije. Na momente smo prepoznavali stari put koji se brzo gubio u travi i kamenjaru. Zatim smo planski izašli na put koji od Šljivovika vodi na Šljivovički vrh:

Uživao sam u pogledu na Šljivovički vrh i dolinice prepune rascvetalog drena. Tamo sam poslednji put bio u zimu 2020. godine, neposredno pre korone. Brdo Golaš smo obišli zapadno od Momčilovca:

Od Berbeča smo se na isti način kao u odlasku vratili do polazne tačke u gornjem delu sela. Hvala Saši za predivno druženje i prelepu relaciju!

Trajanje relacije: oko 5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: odlična planinarska staza koja bi mogla da bude adekvatno obeležena i mnogo bolje promovisana; zanimljiva mesta u nekadašnjem pograničnom kraju, sa ostacima starih bugarskih karaula iz Drugog svetskog rata; sjajni vidikovci sa istovremenim pogledom i na Pirot i na Babušnicu, kao i na sve planine u njihovom okruženju

Rizici: markacija nema dalje od Momčilovca; snalaženje nekom ko se prvi put nađe u ovom kraju neće biti nimalo lako zbog jednoličnog terena i činjenice da se niski zidovi karaula utapaju u okruženje; treba ići samo sa osobom koja dobro poznaje ovaj kraj i nikako po lošem i vetrovitom vremenu, kao i u uslovima za grmljavinske nepogode (zaštita od groma i kiše praktično ne postoji); vode ima samo u gornjem delu G. Striževca i u mestu Berbeč; divlje životinje