15apr2023 Vodopadi Šopuškog i Lipskog dola

Nemam običaj da u kratkom vremenskom periodu posećujem mesta koja su blizu jedno drugom. Međutim, oduševljeni fotografijama naših prijatelja, Milana, Saše i Uroša, koji su prethodne subote obišli Lipski i Šopuški dol, Dragana i ja smo odlučili da posle Razdolja pohodimo jedan kraj koji mu je veoma blizu. Nismo pogrešili - lepota vodopada koje smo videli dugo će nam ulivati pozitivnu energiju i vući nas napred kroz život.

Tako smo se Gaga i ja posle samo nedelju dana ponovo našli u Toplom Dolu. Ovog puta smo krenuli iz centra sela i opet dolinom Rekitske reke. Manje-više sve je bilo isto, osim što ja nisam sebi dozvolio još jedan luksuz da na zahtevnu planinarsku akciju zaboravim gojzerice. Prvo što sam tog jutra stavio u gepek auta bile su upravo one. Drugo, ovog puta smo imali pratioce, u vidu dva lokalna psa bele boje. Upravo oni su obeležili našu relaciju i učinili je drugačijom, a mali psić sa povređenom nogom i tužnog pogleda za nas je bio ,,heroj dana'' jer je izdržao sve napore i zajedno sa nama se vratio u selo. Gaga mu je nadenula nadimak ,,Pahuljica''. Takođe, ovog puta je bilo nešto lepše vreme, a sneg koji su naši prijatelji zatekli u dolovima, već je bio okopnio. To nam je umnogome olakšalo kretanje kroz njih.

Po lepom vremenu i u neobičnom društvu stigli smo do ušća Šopuškog potoka u Rekitsku reku. Ovo mesto se nalazi na otprilike 800 m nadmorske visine i izabrali smo ga za početak svoje avanture. Preporuka naših drugara je bila da sledimo njihovu maršrutu i najpre obiđemo Lipski, a zatim Šopuški dol. Međutim, Gaga i ja smo odlučili drugačije i konačnu odluku doneli za manje od pola sata, koliko nam je bilo potrebno da do skretanja za Šopuški dol stignemo iz centra sela. Naime, Dragana je već jednom obilazila ove dolove, u proleće pre tri godine (meni je ovo bio prvi put :). Ona ih je tada obišla sa planinarima iz Vlasotinca, Leskovca i Grdelice upravo redosledom Šopuški pa Lipski dol, i ja tu ništa nisam želeo da menjam. Drugo, znali smo da je Šopuški dol bogatiji vodopadima od Lipskog pa smo želeli da većini njih prilazimo odozdo, sa čeone strane. To je konačno i prevagnulo u odluci da najpre krenemo uz Šopuški dol, odnosno putem koji vodi desnom obalom Šopuškog potoka:

Drugu važnu odluku smo doneli već nakon 7-8 minuta. Put prelazi potok i nastavlja njegovom levom stranom. Ključno je bilo Draganino iskustvo od pre tri godine. Put ubrzo povija u desno i ne ide kroz dolinu već se penje u pravcu Udice. Zbog toga, biramo za dalje kretanje ne baš dobro prepoznatljivu stazu, koja nastavlja desnom obalom potoka neposredno pre nego što preko njega pređe put. Ovo je jedna od ključnih stvari za uspešno savladavanje Šopuškog dola i svi koji u njega idu prvi put trebali bi tu činjenicu da imaju na umu jer, nažalost, markacije i planinarske oznake ovde ne postoje:

Šopuški potok ubrzo kreće da nam se predstavlja u svom najlepšem izdanju:

Konfiguracija terena na pojedinim mestima otežava kretanje i prolaz nije nimalo lak:

Za dolazak do prvog većeg vodopada bilo nam je potrebno skoro 1h 15 min:

Ovaj vodopad se obilazi sa leve strane (gledano uz potok) i to je uglavnom ,,pravilo'' kada su u pitanju vodopadi u Šopuškom dolu. Obilaženje podrazumeva malo pentranja na stene, ali nije previše naporno, a gotovo uvek to omogućava da se iz malo drugačije perspektive posmatra vodopad u čijem ste podnožju bili samo par minuta ranije. Između prvog i drugog većeg vodopada u dolu je malo veće rastojanje, kasnije vodopadi slede u nizu, jedan za drugim, na kraćoj distanci.

Vodopad broj 2 je kaskadnog tipa i pored njega smo bili 20 minuta nakon prvog:

Treći vodopad je nedaleko od prethodnog. Malo smo se pomučili da mu priđemo i slikamo ga iz najboljeg ugla:

Uživali smo u lepoti Šopuškog dola i u svakom trenutku boravka u njemu:

Sledi vodopad broj 4:

Slapovi iznad njega izgledali su veoma privlačno:

Približavali smo se kraju Šopuškog dola. Pre njega, peti vodopad:

...i, možda i najlepši, vodopad broj 6, nalik na čuvenu dojkinačku Tupavicu. Pored njega smo bili nakon 2h 40 min od skretanja sa puta koji iz Toplog Dola vodi na Babin zub:

To je bilo sve od vodopada Šopuškog dola. Neposredno iznad poslednjeg i nama najlepšeg, Šopuški potok povija desno i vodi u dolinu između Donje i Gornje Ciceine čuke (1500 i 1588 m), mesta koja prolazite kada se na Midžor penjete iz Toplog Dola uz Udicu. Izvorište Šopuškog potoka predstavljaju zapravo Nenčina vrela, jugoistočno od Midžora i na nadmorskoj visini od oko 1730 m.

Dragana i ja započinjemo ,,operaciju'' izlaska iz Šopuškog i prelaska u susedni Lipski dol. To nije nimalo lako. Teren je strm, a kretanje otežava sipar od izdrobljenih stena:

Najpre treba preći plići dol, koga formira jedna od pritoka ili sastavnica Lipskog potoka:

Tek onda se ulazi u dol koji je veći od prethodnog, a formira ga najduža sastavnica Lipskog potoka. Ono što odmah upada u oči je vodopad kaskadnog tipa, nalik Kaluđerskom vodopadu (samo što je dosta uži):

Ovde je nadmorska visina oko 1450 m. Od polaska sa poslednjeg većeg vodopada u Šopuškom dolu trebalo nam je tačno sat vremena. Tek kad se nađete na samom potoku, shvatite koliko je ovde strmo:

S druge strane, lepota vodopada, toliko različitog od onih u obližnjem Šopuškom dolu, ne može vas ostaviti ravnodušnim:

Išao sam malo naviše. Lipski potok započinje svoj tok nekih kilometar i po dalje od ovog mesta, na oko 1950 m visine, nedaleko od Midžora.

Ovo je bila najudaljenija tačka naše relacije. Započeli smo spust niz Lipski dol:

Najpre smo išli uskim grebenom između dve sastavnice Lipskog potoka. U njegovom donjem delu bilo je vrlo nezgodno zbog kamenjara i trnja:

Kod sastavnice dva potoka prešli smo na desnu stranu dola. Učinilo nam se da pratimo neku davno trasiranu stazu:

Na Lipskom potoku uočavamo niz lepih slapova:

...i jedan veoma lepi vodopad:

Nažalost, dalje napredovanje niz potok postaje nemoguće. Lipski dol poprima karakter kanjona, sa nepristupačnim stenama na svojoj desnoj obali. Prelazimo na suprotnu, levu stranu, penjemo se vrlo neprijatnim terenom i izlazimo na greben ili bilo koje odvaja Lipski od Šopuškog dola:

Šopuški dol, kroz koji smo prošli par sati ranije, sada posmatramo sa visine:

Možemo čak da vidimo istovremeno i oba dola - Šopuški (desno) i Lipski (levo):

Teren postaje sve pitomiji. Prolazimo pored ostataka nekadašnjih toplodolskih pojata i to su prvi objekti građeni ljudskom rukom koje vidimo nakon dužeg vremena:

Otvara se dolina Rekitske reke. Možemo da vidimo Babin zub, Žarkovu čuku i bilo kojim smo se spustili nedelju dana ranije u povratku sa Razdolja do ušća Kaluđerske u Rekitsku reku. Desno, bliže nama, je Markovica (1407 m), koja razdvaja Lipski dol i Vrlu stranu, odnosno Kaluđerski dol:

Posle skoro 3h od polaska sa kaskadnog Lipskog vodopada, spuštamo se na glavni put i mesto gde se Lipski potok uliva u Rekitsku reku. Ovo mesto je udaljeno svega 500 m od ušća Šopuškog potoka, gde smo započeli našu relaciju 7h 10 min ranije:

Do Toplog Dola je preostalo nešto manje od 3 km ili 45 minuta hoda. Fenomenalna akcija!

P.S. Ne smem da zaboravim i naše ,,heroje'', koji su nas verno pratili čitavih devet časova:

Trajanje relacije: oko 11h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: dva susedna staroplaninska dola, na veoma malom međusobnom rastojanju, koji imaju različit karakter - Šopuški dol je prohodniji i prebogat vodopadima (ne znam da na Staroj planini u pirotskom kraju postoji dol sa toliko lepih vodopada na relativno kratkom rastojanju), dok je Lipski dol negostoljubiviji, teže prohodan i interesantniji u svom gornjem delu, gde se javljaju i vodopadi kaskadnog tipa

Rizici: nema nikakvih obeležja i planinarskih markacija; kraj je pust, teren strm i na brojnim mestima izuzetno nezgodan za kretanje (izraženije u Lipskom dolu!); divlje životinje; ići samo u grupi iskusnih planinara i vodiča koji dobro poznaje kraj