17apr2023
Brlog - Kovačevo
Dugo nisam planinario sa svojim kumom Marjanom. Obojici nam je bilo teško da se setimo kada smo poslednji put učinili tako nešto. Ne računam šetnju do Dag banjice posle posla i povratak po mraku početkom februara ove godine. Mislim na naše zajedničke akcije na koje idemo sami, tokom kojih pričamo o svemu, smejemo se događajima koji su iza nas i pravimo planove za budućnost. Sve mi je to jako nedostajalo i na sreću desilo se drugog dana Uskrsa.
Kiša je bila prognozirana za celo prepodne. Po nekim sajtovima koje Marjan prati trebalo je da krene da pada još u toku noći. Meni to ne bi predstavljalo problem, ali moj kum nije tako fizički spreman. Zbog toga smo put Visoka krenuli baš rano. Ispostaviće se da je to bila odlična odluka i da sam relaciju izabrao na najbolji mogući način - kiše nije bilo do našeg povratka u Pirot, a proveli smo se savršeno u jednom kraju u kome sam ranije bio, ali i koji sam hteo još bliže da upoznam.
Oduvek sam smatrao da je Brlog selo nepravedno zapostavljeno od strane planinara i turista. Kroz ovo selo obično projurimo automobilom na putu za Dojkince, Arbinje, Ponor, Tri čuke, Kopren i vodopade u slivu Dojkinačke reke. Međutim, Brlog je lepo selo, u kome treba zastati i za početak posetiti njegovu Crkvu Svete Petke. Sagrađena je 1884. godine:
U Brlogu ima i lepih starih kuća. Neke od njih su na prodaju. Baš pored jedne takve, koja se nalazi iza seoske česme i spomenika, skrenuli smo ka mostu na Dojkinačkoj reci:
Našli smo se na putu koji iz Brloga vodi do Visočkog manastira, Kovačeva, Subine čuke... Prava deonica i jak uspon:
Prolazi se pored vidikovaca sa kojih se pruža lep pogled na selo i dolinu Dojkinačke reke. Pogled dopire do dojkinačke crkve, par kilometara uzvodno, kao i do padina Bodinog vrha, iznad kraške uvale Ponor:
Umalo da zaboravim. Imali smo i vernog pratioca. Ovi seoski psi polako postaju zaštitni znak mnogih mojih staroplaninskih avantura i čine ih nekako drugačijim, i to bez obzira na to da li je u pitanju Brlog, Topli Do, Dojkinci, ili neko drugo selo u Visoku.
Posle 25 minuta uspona solidnim putem, Marjan i ja dolazimo do prevoja i mesta gde se razdvajaju putevi. Mi smo produžili pravo, dok se levo skreće za Manastir Presvete Bogorodice, iznad izletišta Vrela. Ovde postoji i putokaz, koji je dosta oštećen u odnosu na stanje u kome je bio u novembru 2018, kada sam poslednji put ovuda prolazio. Takođe, nadalje postoje sasvim dobre planinarske markacije koje vode do Subine čuke i Pakleškog vrha. Sa prevoja je lep pogled na istok, u pravcu Rosomačkog vrha ili Kukle:
E sad, izgleda da se ja, zanet razgovorom sa svojim kumom i najboljim drugom, nisam tako dobro snašao u kraju koji se zove ,,Lice'', kao u jesen 2018. Ispostavilo se da je tako i bolje, jer sam prošao kroz neke krajeve u kojima ranije nisam ni bio:
Kasno sam ukapirao da mi je teren nepoznat...i da je poprilično blatnjav:
Pola sata nakon obeležene raskrsnice, izlazimo na zaravan na oko 1040 m nadmorske visine (Brlog - 800 m). Sa ovog mesta se lepo vide severne padine Strašne čuke (1159 m), u ataru Rsovaca:
Mi smo najpre ovde skrenuli levo i krenuli putem koji upravo vodi ispod Strašne čuke:
Međutim, nakon 10-15 minuta hoda, ja sam prepoznao mesto na kome sam bio ne tako davno, 19. februara 2022. Tada sam ,,pravio krug'' severno od Rsovaca i preko Strašne čuke i Jovankovog vrha se našao na rubu kanjona Vladikine ploče. Sada smo se Marjan i ja našli upravo tamo gde sam se ja tada spustio sa Strašne čuke i započeo uspon na obližnji Jovankov vrh:
To ovog puta nije bio moj cilj. Okrenuli smo se i vratili na prethodno opisani proplanak. Sada smo sa njega krenuli pravo gore, na sever:
Put vodi uzbrdo, kroz bukovu šumu. Ponovo smo pred sobom imali planinarske markacije:
Na mestu, koje je prikazano na sledećoj fotografiji, skrećemo levo i idemo putem kojim sam ja pre četiri i po godine stigao do Subine čuke (1301 m). Međutim, nakon svega nekoliko minuta ponovo skrećemo levo, na bočni put. Njime ranije nisam prolazio:
Ubrzo dolazimo do temelja jednog prilično velikog objekta, koji je verovatno nekada služio za smeštaj ljudi i stoke u letnjem periodu godine:
Tu je i staro pojilo za stoku, u obliku kamenih korita obraslih mahovinom. U blizini ovog mesta izvire voda i formira se omanji potok:
Nastavljamo dalje šumskim putem, prolazimo preko proplanaka i ponovo ulazimo u bukovu šumu. Sjajno raspoloženi, krećemo se opušteno, bez ikakvih bojazni i obaveza. Nalazimo se u kraju koji se naziva Kovačevo:
U šumi pratimo put između stabala obeleženih za sečenje crvenim krstovima. Pokušavamo da pronađemo mesto sa koga ćemo imati malo bolji pogled, ali takvog mesta ovde jednostavno nema:
Jedno mesto u šumi, na kome verovatno odmaraju i drvari, ,,proglašavamo'' za krajnju tačku naše relacije. Pravimo dužu pauzu i pravimo plan kako da ,,preteknemo'' najavljenu kišu:
Iz Brloga smo hodali tačno dva sata i prešli oko 7 km. Povratak će potrajati kraće, oko 1h 10 min, ali malo drugačijim putem i bez dužih pauza. Išli smo nešto severnije. Primetio sam pašnjake o kojima sam verovatno ranije čitao kao o pilot-pašnjacima na Kovačevu. Prošli smo i pored još jednog napuštenog objekta. Verovatno je u pitanju nekadašnji ovčarnik, sagrađen posle Drugog svetskog rata, nažalost i odavno napušten:
Povratak do raskrsnice kod mesta Lice, izgledao je ovako:
Usledio je i završni spust u Brlog:
Trajanje relacije: oko 5h
Zahtevnost relacije: srednja (3/5)
Karakteristike: lepa staroplaninska staza rekreativnog tipa; prolaz kroz kraj koji je nekada obilovao pašnjacima i za koji su bili vezani ozbiljni planovi za revitalizaciju ovčarstva; predlažem dužu planinarsku turu - Brlog - Kovačevo - Subina čuka - Pakleški vrh - Dojkinci - povratak u Brlog asfaltnim putem
Rizici: divlje životinje; blato