21may2023 Janja - Ravno Bučje - Prevoj Sveti Nikola - Šilja čuka

Oduvek mi je bila želja da istražujem greben Stare planine na knjaževačkoj strani i osvajam vrhove koji se vide tokom uspona na Midžor sa Babinog zuba. Ranije sam bio na vrhu Dupljak, a sada je izbor, prilično na brzinu, veče pre polaska i bez neke specijalne pripreme, pao na Šilju čuku (1711 m). Ne smem da zaboravim da se zahvalim svojoj prijateljici Saneli Jovanović iz Knjaževca, čije su mi instrukcije bile od ogromne pomoći.

Nisam sklopio oko prethodne noći. Uz to, saznanje da sam zaboravio da uključim mobilni telefon na punjenje pre odlaska u krevet, nije bilo obećavajuće za jednu prilično zahtevnu relaciju. Iz Pirota sam krenuo u 5:00 i uzput punio mobilni preko punjača u autu. Na sreću, sa tim nije bilo problema, a želja da vidim i osvojim nešto novo kompenzovala je sav umor koji mi se nakupio prethodnih dana.

Tačno sat vremena vožnje mi je trebalo da dođem do skretanja za knjaževačko selo Janju, koje se nalazi na 47. kilometru od Pirota i na oko 4 km od mosta u Balta Berilovcu. Verujem da je na stotine automobila ovde greškom proteklih godina produžavalo pravo prema Janji, umesto da pod pravim uglom skrenu na most i put za selo Crni Vrh i dalje za Babin zub:

6:00 Ja produžavam upravo pravo, uz Janjsku reku. Polazno mesto je na nadmorskoj visini od tačno 500 m. Prolazim kroz selo Janju:

Obilazim dva glavna, ali nažalost i napuštena objekta u ovom malom selu - veliku školsku zgradu (gde su nekada očigledno nastavu pohađala deca iz susednih sela) i prodavnicu. U sastavu školske zgrade su nekada radile pošta i mesna kancelarija:

Janja praktično nikada nije imala više od 300 stanovnika, ali je u jednom periodu posle Drugog svetskog rata došlo do porasta broja ljudi u selu. Razlog za to bilo je otvaranje nekoliko rudnika uranijuma u okolini ovog sela, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Međutim, eksploatacija uranijuma trajala je kratko, praktično samo između 1963. i 1965. godine. Posle zatvaranja rudnika ljudi su počeli da napuštaju Janju. Poslednji raspoloživi podaci, iz 2002. godine, kažu da u selu živi manje od 40 ljudi.

Prešao sam most na Janjskoj reci i našao se na izlazu iz sela:

6:15 Na oko 600 m od mosta u Janji nalazi se važna raskrsnica lokalnih puteva. Levi put produžava za selo Aldinu Reku. Upravo u okolini tog sela nekada se nalazio jedan od rudnika uranijuma (pored već čuvenog u Gabrovnici, na putu prema Knjaževcu). Taj kraj sam posetio pre nekoliko godina. Sada skrećem desno, na put koji vodi u selo Ravno Bučje:

Put vodi uz Ravnobučku reku. Sasvim je dobrog kvaliteta i na njemu ima nekoliko mostova preko kojih se prelazi čas na jednu, čas na drugu obalu ove staroplaninske reke:

Pred ulaz u selo Ravno Bučje, na severu je lep pogled na vrh koji dominira horizontom - Orlov kamen (1737 m). Nalazi se na granici sa Bugarskom:

6:50 Ulaz u Ravno Bučje na 2.5 km od skretanja iznad Janje. Sledi razgledanje novog spomenika, podignutog septembra prošle godine u spomen na slavne ljude koji su prolazili ovim krajem, događaje na obližnjem prevoju Sveti Nikola i Ravnobučjane nastradale u minulim ratovima u XX veku. Nadmorska visina oko 680 m:

Malo dalje, ispod puta je napuštena školska zgrada. Ništa nije manja od one u Janji:

Po popisu iz 2002, u Ravnom Bučju su živela 28 stanovnika, prosečne starosti oko 68 godina. Selo je posle Drugog svetskog rata brojalo preko 500 ljudi. Od centra svoje opštine u Knjaževcu udaljeno je oko 40 km. Ovaj podatak ukazuje na to koliko je knjaževačka opština velika i razuđena (četvrta po površini u Republici Srbiji!). Iako je pirotska opština po površini nešto veća, u njoj nema sela toliko udaljenih od opštinskog centra.

Produžavam dalje. Prolazim pored zanimljivih mesta i skretanja za nekadašnje staro selo tj. sveto mesto:

7:20 Dolazim na raskrsnicu na kojoj prema Sanelinim uputstvima treba skrenuti desno. Pomalo čudno. Rampa, istina otvorena ukazuje na privatni posed, a glavni put ide levo, verovatno u pravcu ravnobučkih mahala koje se nalaze severno od glavnog dela sela:

Najčudnija deonica na celoj relaciji, duga možda 1 km. Kvalitet puta postaje mnogo lošiji, hrpe ogromnog kamenja čiju svrhu ne znam, prolazak kroz napuštene kuće, ribnjak kroz koji još uvek cirkuliše voda:

Na poslednjoj slici možete videti jednu interesantnu nkarakteristiku ovog puta, koji vodi na granični prevoj Sveti Nikola. Pored njega su, na svaki kilometar rastojanja, raspoređeni kameni stubovi sa označenom kilometražom. Nisam uspeo da utvrdim odakle se tačno ona računa, ali mi je nekako najbliža tome raskrsnica u selu Periš, gde se put iz pravca Svrljiga razdvaja na dva kraka - jedan vodi u pravcu Bele Palanke, a ovaj drugi - preko Jalovik Izvora, Kalne, Balta Berilovca, Janje i Ravnog Bučja na prevoj Sveti Nikola. Verovatno nisam u pravu. :)

7:32 Dolazim na još jednu važnu raskrsnicu, tj. sporedni put kojim sam išao priključuje se na neki glavni, za koji ne znam odakle dolazi. Važno je da se na ovom mestu, malo niže niz put, nalazi napuštena karaula bivše JNA. Iako se nalazi u ataru Ravnog Bučja, nosi naziv ,,Kalna''. Desetak minuta izdvajam za njen obilazak. Volim da posećujem ova mesta, mada na njima uvek osetim tugu:

7:40 Vraćam se na mesto ispod karaule gde sam izašao na glavni put. Produžavam na istok, prema granici. Niz šumski put se sliva voda. Narednih 2.8 km, do prevoja Sveti Nikola na granici sa Bugarskom, uspon je na pojedinim mestima jak, teren peskovit i put uglavnom prolazi kroz šumu. Da bi se vojnim vozilima omogućio izlazak na prevoj, put je prosečen sa više oštrih serpentina. Veliki broj potočića se sliva ka gornjem delu doline Ravnobučke reke, koja ostaje sa desne strane puta:

8:25 Izlazim na prevoj Sveti Nikola, okupan suncem. Nalazi se na 1376 m nadmorske visine. Mesto me podseća na Daščani kladenac, pogranično mesto na granici babušničke i crnotravske opštine. Poput njega, verovatno je imalo veliki značaj u prošlosti i predstavljalo važnu stratešku tačku i mesto odbrane srpske granice:

Odavde se pruža lep pogled na dolinu Ravnobučke reke i pravac odakle sam došao. Takođe, vidi se i krajnji cilj moje relacije - vrh Šilja čuka, odnosno njegova severna, bugarska i šumovita strana. Interesantno je odavde pogled u dubinu bugarske teritorije praktično ne postoji, zbog guste šume i rastinja.

Prevoj Sveti Nikola je udaljen 10 km od asfaltnog puta za Babin zub i skretanja za Janju. Meni je trebalo nešto manje od 2.5h da stignem do njega. Na samoj graničnoj liniji nalazi se mesto za odmor:

Na proplanku se razdvajaju patrolne staze. Ona severna vodi ka Hajdučkom i Orlovom kamenu. Ja produžavam patrolnom stazom na jug, u pravcu Šilje čuke. Ona najpre vodi kroz bukovu šumu, a zatim je teren čistiji i u daljini prvi put mogu da vidim Babin zub:

Otvara se pogled na dolinu Crnovrške reke, kojom prolazi upravo put za Babin zub. U daljini su Suva i Svrljiške planine. Patrolna staza povija ulevo i cilj je sada pred mojim očima:

Iznad patrolne staze, na proplanku zapadno od Šilje čuke, pasu Sanelini konji. Obići ću ih u povratku. Patrolna staza je sve uža:

9:00 Dolazim do mesta gde se patrolna staza završava. Nadalje je teren izuzetno strm i težak. Idem pravo naviše. Sam biram pravac svog kretanja. Završni uspon na Šilju čuku nije nimalo lak:

Skačem s kamena kamen. Moram da budem veoma obazriv pri tome. Na severnim padinama Tupanara i Midžora još ima zaostalog snega:

Pratim graničnu liniju do vrha:

9:23 Posle nešto manje od 3.5h gotovo neprestanog hoda od mesta gde sam ostavio auto i pređenih 12.5 km, uz savladavanje visinske razlike od preko 1200 m, dolazim na vrh Šilja čuka (1711 m). Na njemu je veliki granični kamen:

Narednih 10-15 minuta koristim za zasluženi odmor i uživanje u pogledu na okolinu i obližnje staroplanoinske vrhove. Najviše me interesuje Golemi kamen (ili Repljanska crkva, 1969 m), jedna od mojih želja za osvajanje u narednom periodu, ali sa njegove suprotne, istočne strane. Između Šiljine čuke i Repljanske crkve je Sinjina čuka (1768 m). Na suprotnoj, severozapadnoj strani ostaju Hajdučki i Orlov kamen (preko 1700 m), kao potencijalni ciljevi neke buduće relacije, ali to je neka druga priča. U podnožju Šilje čuke su crnovrški zaseoci, od kojih je najpoznatiji Gravaljosa:

9:35 Krećem nazad, malo izmenjenom trasom do prevoja Sveti Nikola. Želja mi je da obiđem Saneline konje. U krdu je 15-ak grla:

Ovaj put koji vodi samim grebenom, mnogo mi je lepši od donjeg puta kojim sam prošao samo sat ranije:

10:12 Dolazim na prevoj Sveti Nikola. Za silazak sa skoro 350 m više Šilje čuke, udaljene vazdušnom linijom oko 2 km, bilo mi je potrebno manje od 40 minuta:

11:00 Sa prevoja se vraćam istim putem ka Ravnom Bučju i dolazim do mesta gde se nalazi karaula ,,Kalna''. Tu skrećem levo, na sporedni put, neku vrstu prečice:

11:35 Prolazim kroz centar Ravnog Bučja bez zadržavanja.

12:10 Nalazim se na raskrsnici puteva koji iz Janje vode za Aldinu Reku i Ravno Bučje. Skrećem levo. Prolazim kroz Janju:

12:25 Auto me čeka za povratak u Pirot pored puta koji vodi prema ski-centru na Babinom zubu.

13:15 Dolazak u Pirot.

Trajanje relacije: oko 8.5h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: prelepa dolina Ravnobučke reke, zanimljivo selo Ravno Bučje i prevoj Sveti Nikola - nekada važna strateška tačka na granici Srbije i Bugarske; teško pristupačan vrh Šilja čuka, ali sa lepim pogledom na okolinu i obližnje staroplaninske vrhove, najviše u Srbiji

Rizici: planinarske markacije ne postoje; i pored obilja vode, ne sećam se da sam tokom 25 km pešačenja video i jednu česmu; najteži deo relacije je sam završni uspon na Šilju čuku, sa njene zapadne strane - treba biti maksimalno obazriv jer je teren strm i težak, sa velikim kamenjem i klekom; divlje životinje - ne idite sami već u društvu dragih osoba!