Pirot i pirotski kraj

17mar2019 Vikalište (Rudinje, Stara planina)

Priču o ovom neobičnom mestu sam samo načeo u svojoj knjizi ,,Lepa, zanimljiva i manje poznata mesta u pirotskom kraju'', a prethodnog vikenda sam imao priliku da ga prvi put posetim, zajedno sa svojim kumom Marjanom.

Za odlazak do njega sam se dugo pripremao, a najviše korisnih informacija sam našao u foto-albumu Snežane i Nenada Lazića, iskusnih planinara koji su ovo mesto posetili u decembru prošle godine. Najviše sam imao nedoumice oko izbora polazne tačke - da li poslušati savete dvoje ljudi koji Staru planinu poznaju bukvalno ,,kao svoj džep'' ili krenuti putem za koji sam ja smatrao da je bolji? Na kraju sam poslušao sebe, izabrao za uspon na Vikalište selo Rudinje, a ne svoju Temsku ili ušće Rudinjske reke u Temšticu i...verovatno pogrešio.

Rudinje je od Pirota udaljeno oko 19 km. U Temskoj treba preći veliki most na Temštici i ubrzo skrenuti desno na put za Rudinje:

Do Rudinja odavde ima oko 3.5 km, a u početnom delu treba savladati oštar uspon uz Temačko brdo, jedan od najzahtevnijih u pirotskom kraju. Selo se nalazi u dolini Rudinjske reke, koja prikuplja vodu sa dosta velikog prostranstva na padinama Stare planine. Gornji deo Rudinja se nalazi na oko 540 m nadmorske visine.

Doći u Rudinje, a ne posetiti njegovu Crkvu Svete Trojice, jednostavno je nezamislivo. Nalazi se na ulazu u selo, pored seoskog groblja. Nesumnjivo je jedna od najlepših seoskih crkava u ovom delu Srbije. Sagrađena je 1938. godine, na temeljima pređašnjeg hrama podignutog 1875. Osveštao ju je pred Drugi svetski rat tadašnji vladika niški Jovan Ilić. Za tu priliku je izatkano platno dužine 500 m, i bilo je razastrto od jednog mesta ispred sela do crkve, duž puta gde je vladika trebalo da prođe.

Po podacima iz 2002. u Rudinju je živelo 217 ljudi. Neposredno posle Drugog svetskog rata selo je imalo skoro 1000 stanovnika. Selo je svoje ime navodno dobilo po blizini nekadašnjeg rimskog rudnika. Ne zna se pouzdano koju su rudu Rimljani eksploatisali u blizini sela, ali se pretpostavlja da je reč o nekom metalu.

Odmah pored crkve je stara seoska škola. Pošto smo ispred crkve ostavili auto, Marjan i ja smo se spustili niz stazu ispod škole do Rudinjske reke. Nakon što smo pronašli odgovarajuće mesto za njen prelazak, krenuli smo putem koji vodi iznad sela, u pravcu istoka:

Ovaj put je veoma loš. Omogućava pogled na južni deo sela, odakle smo krenuli, a kasnije se otvara pogled prema planini Belavi, Pirotskoj kotlini i planinama u južnom delu pirotske opštine:

Treba se snaći u spletu seoskih puteljaka, a cilj je izaći na put koji vodi iz doline Temštice i koji mi je Snežana Lazić i preporučila za odlazak do Vikališta jer ,,mnogo je lepše kretati se grebenom''. Mi smo u tome uspeli posle otprilike 40 minuta hoda od polazne tačke kod crkve u Rudinju:

Nadalje je sve bilo mnogo lakše jer smo znali da smo na putu koji će nas odvesti do odredišta. Od ovog mesta do Vikališta nam je trebalo oko 1h 40 min hoda, ali treba naglasiti da smo mnogo vremena utrošili na fotografisanje usputnih zanimljivih mesta.

Put vodi na sever, povremeno prolazi kroz šumu i prelazi preko proplanaka. Sa jednog od njih imali smo prelep pogled na venac Stare planine na granici i njene najviše vrhove:

Prolazi se pored velikog broja koliba i napuštenih pojata. Od nekih od njih su ostali samo kameni temelji, a u povratku su nam predstavljale važan orijentir:

Kada bi se okrenuli unazad, imali smo lep pogled - u daljini smo mogli da vidimo Greben, Vlašku planinu, Ruj i Stolski kamen:

Posle nešto više od sat vremena hoda od izbijanja na pravi put, došli smo do prvog vidikovca i okomite stene sa koje je sjajan pogled u pravcu severa, zapada i jugozapada:

 

Orlova stena ispod Jabučkog ravništa, Dubak, Granikovo, Del (mahala knjaževačkog sela Ćuštice), Glama iznad Cerove, Suva planina sa Tremom i Sokolovim kameno, Paješki kamen i Svrljiške planine - samo su neka mesta koja se mogu videti sa ovog sjajnog vidikovca. Duboko dole u dnu je dolina Glogovačke reke (začetak Rudinjske reke), a malo dalje - Lubni del i Balica, krajevi sa retkim napuštenim pojatama, poznati samo šumarima, lovcima i malobrojnom preostalom stanovništvu u susednim selima. Evo kako to izgleda na video-klipu:

Desetak minuta hoda naviše i dolazi se do drugog vidikovca, sličnog položaja kao i prvi. Na nešto je većoj visini pa je sada u daljini bilo moguće videti i karakterističan šiljati vrh Rtnja (1565 m):

Već smo se nalazili u kraju koji se naziva Vikalište i čiji je najviši deo na visini od 1065 m. Ostalo je samo da obiđemo njegov najzanimljiviji deo, po kome je i ceo kraj dobio ime. Uzput smo uživali u lepim pejzažima:

Glavna ,,atrakcija'' Vikališta je ogromna stena valjkastog oblika, visoka dvadesetak metara i okrenuta na sever-severoistok. Predstavlja fantastičan vidikovac, a nalazi se malo ispod najvišeg dela brda. U njenoj neposrednoj blizini prolazi put koji verovatno polazi iz kanjona Temštice, u blizini HE ,,Temac'', i vodi preko ovog mesta na zapad - u pravcu Lubnog dela i sela Ćuštice:

Ovde smo bili posle 2h 20 min hoda od polazne tačke u Rudinju. Udaljenost od sela vazdušnom linijom je oko 4 km (na sever), ali je naša procena da smo prepešačili oko 7 km u jednom pravcu. Stena je izgrađena od crvenog peščara, karakterističnog materijala za gornji tok reke Temštice. Pogled sa nje je teško opisati rečima:

Na sledećim fotografijama možete videti kako velika stena na Vikalištu izgleda sa severne strane, iz podnožja:

Za stenu na Vikalištu vezana je i jedna tužna priča. Navodno je mesto dobilo ime po nekom čobaninu koga je jedan ovan iz stada nehotice gurnuo sa stene. Čovek je ostao na mestu mrtav, a njegova porodica nije mogla da prežali svog najbližeg. Dolazili su ispod stene na Vikalištu, palili sveće i neprekidno plakali (,,vikali''). To je trajalo toliko da su rastužili celo selo. (Snežana Branković: ,,Prošlost mog zavičaja - predanja, priče, događaji'', priča ,,Vikalište''; Pirot, 2012)

Nisam mogao a da ne navedem jedan prelepi komentar sa FB, vezan za ovaj prelepi kraj. Njegov autor je Vladimir Manić iz Niša, čovek koji se dugi niz godina bavi snimanjem dokumentarnih filmova o Staroj planini i koji je, uz Snežanu i Nenada Lazića, najbolji promoter našeg kraja:

,,Obišao sam ovaj teren devedesetih godina kada sam snimao film Visok. Išli smo iz sela Rudinje do ovčarskih koliba i Vikališta. Imam divne VHS materijale iz tih vremena. Ta dolina Temštice, računajući i sam njen obod gde su stene Vikališta, je predeo nesvakidašnje lepote i izuzetan vidikovac, možda jedan od najlepših u Srbiji. Eto još jedna zanimljiva destinacija za ljubutelje prirode, planinare, naučna istraživanja. Taj predeo zrači nekom neverovatnom energijom. Kad odete tamo uključe vam se sva čula a duša vam se ispuni blaženstvom i spokojem. Biti tamo je privilegija i nagrada. Naravno za onog ko razume. Imam utisak da su one predhodne generacije bolje razmišljale i bile su trezvenije nego naše. Ceo svoj život su tamošnji stočari provodili u primitivnim kolibama, živeli običnim životom i bili su srećniji i dugovečniji. Proživeli su svoj život mirno i bez trzavica, slobodni, srećni i neopterećeni. Zamislite da vam je dato da čitav svoj život gledate u vrhove iznad kojih se sunce sa istoka rađa.To oplemenjuje čoveka i razgaljuje dušu.''

Na poslednjoj fotografiji su veličanstveni vrhovi Stare planine - Bratkova strana (1943 m) i Vražja glava (1934 m).

Oduševljeni boravkom na jednom ovakvom mestu, vratili smo se istim putem do Rudinja. U povratku nam je bilo potrebno svega sat i po vremena.

Trajanje relacije: oko 5.5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: prelepa crkva u Rudinju, kretanje po grebenu, južnom i osunčanom padinom Stare planine, fantastičan pogled sa stene na Viklaištu i usputnih vidikovaca

Rizici: nalaženje pravog puta istočno od Rudinja, nema nikakvih markacija, nema izvora sa vodom za piće, okomite stene na vidikovcima predstavljaju potencijalnu opasnost!