10jun2023 Široke luke - Kaca kamen - Veliki Koprenski vodopad - Kopren - Stražna čuka - Goveška poljana

Postoje ljudi u koje imate poverenja i čije su vam fizičke mogućnosti poznate. Postoje ljudi u čijem vam je društvu lepo i volite da sa njima uživate u prirodi. Kada pomislim na ljude sa kojima sam prošle subote uokvirio čitav sliv Jelovičke reke, na njih se prethodne dve rečenice odnose bez svake sumnje. Hvala im na nezaboravnoj akciji i divnom druženju.

Priprema ovako zahtevne relacije nije bila jednostavna. Trebalo je spojiti Veliki Koprenski vodopad i vrh Kopren, što do sada nisam činio u jednom danu. U tome mi je mnogo pomogao Milan Jovanović. Vremenska prognoza nam apsolutno nije išla na ruku i pretila je pljuskovima i grmljavinskim nepogodama. U jednom momentu sam presekao, preuzeo rizik i objavio: ,,Idemo na Kopren!'', ni sam ne znajući da li je igranje sa ćudima prirode zdravorazumski ili vrlo rizičan potez.

Brinula me i deonica od Jelovice do Širokih luka. Posle učestalih, svakodnevnih kiša, znao sam da šumski put nije u dobrom stanju i da ga našim automobilima ne možemo preći. Kao pravo rešenje se pokazao iskusni ,,staroplaninski vuk'', Dragan Ćirković, koji nas je, u rano subotnje jutro, svojim džipom brzo i bezbedno prebacio iz Jelovice do šumarske baze iznad Širokih luka. O ovom sjajnom čoveku, njegovoj hrabrosti i spremnosti da pomogne svima, reći ću nešto i na kraju ove reportaže:

Tako smo u ,,cik zore'' krenuli u avanturu, sa 995 m nadmorske visine, sa mesta sa koga sam ranije dosezao do Kaca-kamena, Velikog Koprenskog vodopada, Šošine vunije, Klisure..., ali ne i do Koprena. Za osvajanje ovog vrha uvek sam birao neke druge pravce: Arbinje i vodopad Tri kladenca, Tri čuke, te Ponor, Klisuru i Stražnu čuku. Put vodi na sever, uz, ovog puta vodom bogatu Jelovičku reku:

Posle 45 minuta nailazimo na oštru desnu krivinu. Napuštamo privremeno korito Jelovičke reke i produžavamo naviše, ka Kaca-kamenu. Jedna od opcija da se stigne do Velikog Koprenskog vodopada jeste i staza koja od ove krivine nastavlja da prati Jelovičku reku. Nekoliko stotina metara uzvodno ona nastaje spajanjem Dabidžinog potoka (na kome je Veliki Koprenski vodopad) i potoka Šošina vunija (koji dolazi sa leve strane pod pravim uglom, gledano uzvodno). Ja ovaj način dolaska do vodopada ne bih preporučio.

Put krivuda i na taj način savladava priličnu visinsku razliku. Javlja se retka planinarska markacija. Morala bi ovde da bude mnogo bolja. Mnoštvo potočića se spušta u dolinu Jelovičke reke. Vode ima u izobilju i uskoro ćemo to osetiti na jedan manje prijatan način. Pogled na kraj, kojim ćemo proći u povratku, sve je bolji:

Kaca-kamen je stratište Visočana iz Drugog svetskog rata. Amfiteatar sa izbledelom spomen-pločom, na kome su se ranije održavali susreti srpskog i bugarskog stanovništva, nalazi se na oko 1460 m nadmorske visine. Valjkasta stena, po kojoj je čitavo mesto dobilo ime, je malo dalje i na nešto većoj visini. Trebalo nam je skoro 1h 40 min od Širokih luka da tu dođemo. Ovde pravimo prvu dužu pauzu:

Prolaskom kroz visoku, mokru travu definitivno kvasimo noge. Ne pomažu ni kamašne (onima koji ih imaju :). Ta činjenica, bolje reći osećaj mokrih nogu, obeležiće naš dolazak do Velikog Koprenskog vodopada i maltene čitavu našu relaciju.

Nešto vremena izdvajamo da obiđemo samu stenu na kojoj se nalazi granični kamen i da ,,bacimo pogled'' na teritoriju Bugarske:

Od Kaca-kamena pratimo loše markiranu planinarsku stazu koja, duž granične linije, vodi u pravcu vodopada. On je sada vidljiv u dolini koju formira Dabidžin potok, jugozapadno od samog vrha Koprena:

Najveća prepreka planinarima u ovom delu predstavlja ,,more kleke''. Retke su veće površine koje nisu prekrivene ovom otpornom biljkom. Situaciju dodatno otežava strm i nezgodan teren, a nama i velika količina vlage, koja može praktično da se ,,seče u vazduhu''. Cilj je zaobići dolinu potoka čije ime mi nije poznato a spušta se sa padina Koprena tik uz Dabidžin potok:

Nekako uspevamo da se dokopamo velike zelene površine na vrhu te doline. Planinarska staza je jasno vidljiva i ima izgled ,,cik-cak'' linije. Mi idemo strmo naviše, najkraćim putem i izlazimo na stazu pri vrhu doline. Nadalje će sve biti malo lakše jer ćemo se kretati po izohipsi:

Prolazimo ispod karakterističnih velikih stena. One na drugoj slici podsećaju na okamenjene figure:

Tu, podno samog Koprena, pronalazimo jedno bajkovito mesto. Ne sećam se da sam skoro video lepši izvor vode:

Plan je da izađemo na plato koga sa donje i gornje strane ograničavaju velike stene. Kada smo u tome uspeli, prvi put imamo pogled na kaskade ogromnog Koprenskog vodopada:

Moji prijatelji su oduševljeni onim što vide. Tako nešto sam im i obećao - jedan od najlepših prizora na Staroj planini, a verovatno i mnogo šire. Odlučujemo da obiđemo upravo one dve kaskade Velikog Koprenskog vodopada koje se najbolje vide:

Najpre silazimo do donje kaskade. To uopšte nije lako - teren je strm, kleka visoka, a teren natopljen vodom koja se sliva sa svih strana:

Od polaska sa Širokih luka prošla su tačno četiri i po, a od polaska sa Kaca-kamena dva i po sata. Veliki Koprenski vodopad je visok 103.5 m i zvanično je najveći vodopad u Srbiji i vodopad na najvećoj nadmorskoj visini (prve kaskade počinju na 1820 m visine). Nezvanično je i najlepši, posebno u periodu godine maj-jun:

Čini mi se da je gornja kaskada lepša. Lepota je u oku posmatrača:

Kada se nađete na ovako lepom mestu, računajte da ćete minimalno na njemu provesti sat vremena. Na sreću, nas je ovde poslužilo vreme. Čak su me povremeno progrevanje sunca i brz porast temperature podsetili da svoje drugare upozorim na jednu skrivenu opasnost, za koju pouzdano znam da vreba na ovom mestu, iz stena i stabiljka kleke. To su poskoci. Srećom, nismo imali bliskih susreta sa njima, za razliku od 25. maja 2019, kada sam poslednji put bio na ovom vodopadu.

Od gornje kaskade Koprenskog vodopada krenuli smo strmo naviše, ukoso, u pravcu vrha Koprena:

Trebalo je izaći na Kopren i ostvariti drugi veliki cilj tog dana. Iako je ta deonica za mene bila nepoznanica, moj prijatelj planinar, Milan Jovanović, me snabdeo kvalitetnim informacijama. Moram da priznam da nismo imali većih problema, mada je trasa sama po sebi teška. Najpre smo izašli na gornju od dve velike stene, koje sa istoka ograničavaju dolinu Dabidžinog potoka:

Zatim smo po dijagonali krenuli uz strminu. Kleka je ovde niža i mnogo ređa:

Nakon nešto više od sat vremena od polaska sa gornje kaskade Velikog Koprenskog vodopada, uz veliko oduševljenje, izlazimo na vrh Koprena (1964 m). Ovi trenuci posebno emotivno padaju Dragani, koja do sada nije imala prilike da se nađe na ovom prelepom staroplaninskom vrhu. Slično je i sa mnom. Od mog poslednjeg uspona na Kopren, kada sam bio sâm (tačnije u društvu jednog psa koji me pratio od karaule u Dojkincima :), prošlo je 10 meseci. Otvara nam se pogled u dubinu bugarske teritorije. Na samom vrhu zatičemo grupu od četiri planinara iz Bugarske:

Boravak na Koprenu koristimo za odmor, ručak, posmatranje okoline, pravljenje video-klipova, uživanje. Pre samo dve nedelje smo bili u Čiprovcima, koje sada možemo jasno da vidimo:

Oduvek sam se divio planinarima iz Bugarske koji na ovaj vrh izlaze sa njegove najstrmije, istočne strane. Ovako izgleda trenutak kada naši prijatelji planinari započinju svoj spust sa Koprena. Prema njihovim rečima, za uspon na Kopren su im bila potrebna tri sata od parkinga koji se može videti sa vrha i koji se nalazi na nadmorskoj visini od 950 m:

Moja ekipa sada sa Koprena silazi njegovom blagom, zapadnom stranom. Otvara se pogled na Tri čuke, Vražju glavu i Bratkovu stranu. Martinova čuka i Midžor ostaju u magli:

Boravak na Koprenskom platou za mene uvek predstavlja veliku radost i simbol slobode. Uživam u tome jer obožavam ovo mesto:

Pokazujem Dragani i Dejanu čuvene koprenske uloke (bare) koje se vodom napajaju topljenjem snega (on se u njima zadržava do kraja maja!). Početkom ovog juna ih vodom snabdevaju i česte i jake planinske kiše. Obilazimo i izvorišni deo Dojkinačke reke, poznat pod nazivom Tri kladenca. Nažalost, sitna kiša, koja prvi put počinje da pada tog dana, i grmljavina, sprečavaju nas u nameri da odemo niže. Odlučujemo da skrenemo levo, pronađemo glavni put i polako krenemo nazad:

Kiša ubrzo prestaje. Pojavljuje se sunce. U sjajnom raspoloženju, prateći put prosečen kroz kleku, do Stražne čuke (1772 m) stižemo posle 1h 50 min hoda sa vrha Koprena. Put vodi podnožjem Malog Koprena (1935 m) i obodom doline u kojoj se formira potok Šošina vunija. Sada kraj kroz koji smo prošli tog porepodneva (deonicu od Kaca-kamena do Velikog Koprenskog vodopada) možemo da vidimo sa suprotne strane sliva Jelovičke reke:

Na Stražnoj čuki pravimo desetominutnu pauzu, uz uživanje u prelepom pogledu na okolinu:

Sa ovog isturenog odseka spuštamo se ka mestu Klisura. Put za Kopren ovde je najgori i pravi dosta problema vozačima terenaca. U ovom kraju ima puno borovnica i brusnica. Nakon pola sata spusta stižemo na važnu raskrsnicu lokalnih puteva na oko 1555 m nadmorske visine. Ponovo počinje kiša, ovog puta sitna, jesenja. Drvenu kućicu na Klisuri koristimo za poslednji duži odmor i osveženje:

Od četiri puta, koji vode na sve strane sveta sa Klisure, naš za Široke luke, preko Goveške poljane, je najmanje upečatljiv. U početku to je klasična planinarska staza, prilično dobro markirana. Ovim pravcem sam u novembru 2021. spustio po mraku grupu planinara iz Niša do Jelovičke reke i Širokih luka.

Na šumski put u podnožju Stražne čuke silazimo nakon 20 minuta od odmorišta na Klisuri. Prolazimo mesto zvano Goveška poljana:

Spust krivudavim šumskim putem u dolinu Jelovičke reke, i do mesta koje se nalazi između Širokih luka i oštre krivine kojom počinje uspon na Kopren, traje više od sat i po. Na tom mestu se potok Goveška bara uliva u Jelovičku reku, malo naviše formiranu spajanjem tokova Dabidžinog potoka i Šošine vunije.

Tek u završnom delu kiša je prestala da pada. Drugi put u istom danu noge su nam bile mokre do gole kože.

Do šumske kuće na Širokim lukama ostalo je još oko 1.5 km. Već prilično umorne i iscrpljene od zadnje, dosadne deonice relacije, naš dobri Dragan Ćirković nas presreće svojim džipom. Prebacuje nas do Jelovice gde nas čeka auto za povratak u Pirot. Ukupno smo Dragana, Dejan i ja prepešačili oko 25 km, delom po vrlo teškom terenu.

To je bio kraj naše avanture, ali ne i Draganove tog subotnjeg dana. Iste večeri, odnosno noći, Dragan je učestvovao u akciji spašavanja tročlane planinarske ekipe na području Vražje glave. Među njima je bila i trinaestogodišnja devojčica. Kako navodi portal Pirotske vesti: ,,...Dragan je na svom džipu imao ugrađenu antenu za prijem radio signala i njime je po mrklom mraku izašao u planinu kako bi, zbog veoma nepristupačnog terena, bio svojevrstan repetitor spasiocima koji su učestvovali u akciji.'' U akciji su učestvovali i članovi Radio kluba i pripadnici Vatrogasno spasilačke jedinice iz Pirota. Iskoristiću priliku da u ime tročlane ekipe, kojoj je Dragan omogućio nezaboravne trenutke na Staroj planini, iskažem naše divljenje prema ovom čoveku i kažem mu isto ono što sam mu poslao i u privatnoj poruci: ,,Dragane, ponosni smo na tebe!''

Trajanje relacije: oko 14h

Zahtevnost relacije: ekstremno teška (5/5), samo za najspremnije

Karakteristike: kružna relacija, obodom sliva Jelovičke reke; najveći, najviši i verovatno najlepši srpski vodopad koji se najčešće posećuje upravo u ovom periodu godine; izlazak na Kopren, jedan od najatraktivnijih staroplaninskih vrhova; prelepa priroda i pejzaži

Rizici: ima ih više jer je relacija celodnevna, a teren oko Velikog Koprenskog vodopada izuzetno nezgodan i težak; voditi računa o vremenskim prilikama i ,,prolaznim vremenima'' (tj. dužini trajanja obdanice, da vas ne bi zadesio mrak); na pojedinim deonicama kleka znatno otežava i usporava kretanje (posebno između Kaca-kamena i Koprenskog vodopada); markacije su sporadične i generalno nedovoljne