Pirot i pirotski kraj

26jun2023 Arbinje - Beleđe - Vražja glava - Golema čuka - Martinova čuka

U jesen 2021. godine, tačnije 10. septembra, na ovaj atraktivni staroplaninski vrh sam stigao potpuno sâm, posle višečasovnog pešačenja iz pravca Babinog zuba i Midžora. Ovog puta je trebalo preći drugi deo stare vojne patrolne staze, koja Martinovu čuku povezuje sa Vražjom glavom. Ali, kako stići do prevoja Beleđe i Vražje glave a sačuvati dovoljno snage i vremena za prelazak trase do Martinove čuke? Za sve one planinare, koji pripadaju većini i nisu vlasnici terenskih vozila, idealno rešenje je naš stari drugar, ,,staroplaninski vuk'' i jedan od najboljih poznavalaca ovog kraja - Dragan Ćirković iz Dojkinaca. Polazno mesto, planinarski dom na izlazu iz sela prema Arbinju, zahvaljujući njegovom umeću i iskustvu, kao i vozilu prilagođenom kretanju po najtežim terenima, brzo smo zamenili šumom smreke u srcu Arbinja. Mesto zvana ,,Ladna voda'' (13 km od Dojkinaca, nadmorska visina oko 1470 m) je tako, posle svega 50 minuta vožnje, postalo početna tačka za našu novu planinarsku avanturu:

Otprilike isto vreme, kao za vožnju od Dojkinaca do mesta Ladna voda, trebalo nam je za izlazak uz Belčin dol na prevoj Beleđe. Posle obilnih padavina u prethodnom dužem vremenskom periodu, nikad više vode u istoimenoj reci, pritoci Dojkinačke reke, a na pojedinim mestima voda se slivala i niz sam put. Slobodno mogu da kažem - i nikad više zelenila u prelepom Belčinom dolu:

Na prevoju na 1700 m nadmorske visine, sa fantastičnim pogledom na Tri čuke, zatičemo tragove boravka učesnika izazova ,,Highlander''. Nakon kraće pauze nastavljamo uskom stazom ka Vražjoj glavi:

Ulazimo u područje sa maglom. Nažalost, pogled sa vidikovca iznad Vražoglavskog kamika praktično i ne postoji:

Slično je i na samoj Vražjoj glavi (1934 m). Trebala su nam 45 minuta za uspon do nje sa mesta Beleđe, odnosno oko 1h 50 min od polaznog mesta na kraju Arbinja. Poslednji put sam ovde bio po lepom jesenjem vremenu, 8. oktobra 2022, sa planinarima iz pirotskog ,,Vidliča'', prilikom tradicionalnog susreta sa kolegama iz Čiprovaca u Bugarskoj:

Gusta magla se lagano pomerala naviše i vidljivo premeštala iz toplodolskog u dojkinački atar. Znao sam na osnovu toga da ćemo u nastavku dana imati lepo vreme. Spustili smo se do podnožja Vražje glave. Pogled je sada bio mnogo bolji. Ovde počinje patrolna staza koja će nas graničnom linijom Srbije i Bugarske odvesti do Goleme i Martinove čuke, vrhova koji su vazdušnom linijom udaljeni od ovog mesta 5 odnosno 7 km:

Ova staza je, jednom rečju - fantastična, i nadalje će mi biti veoma teško da opišem svu njenu lepotu. Vodi neposredno ispod glavnog grebena, gde su raspoređeni vrhovi preko 1900 m i granični kamenovi, i to bez nekih većih varijacija u visini. Na samom svom početku, ispod stena Vražje glave, a iznad izvorišnih kraka Batske reke (na kojoj su čuveni vodopadi Ivičin skok i Vurnja), vrlo je atraktivna:

Jedan za drugim se ređaju duboki dolovi razdvojeni dugim planinskim kosama - Odaiško lice, Stilov dol, Ivankovica, Strmoljski dol... Pejzaži su nestvarni. Prolazi se pored ostataka nekoliko objekata (verovatno su u pitanju stare jugoslovenske karaule iz perioda između dva svetska rata) i ispod velikih stena. U pozadini se otvara pogled na Tri čuke. Preko puta je apsolutni ,,gospodar'' - Bratkova strana. Zelene staroplaninske livade su prošarane najraznobojnijim cvećem:

Zatim kreću brojni izvori sa vodom i potočići koji se na strmom terenu brzo slivaju u duboke dolove kojima je ispresecan sliv Javorske reke. Markacije ima, ali je sporadična, mada na ovakvoj stazi nema drugih mogućnosti pa nije ni neophodno da bude bolja:

Prateći graničnu liniju patrolna staza povija udesno i dolazi u deo gde je teren najstrmiji, dol ispod nje najdublji, a prizor ubedljivo najlepši i najatraktivniji. To je Spasova vunija, izuzetno strma dolina u obliku levka (vunije), koja se nalazi u podnožju Goleme čuke:

Nakon 1h 40 min hoda od početka patrolne staze u podnožju Vražje glave, stižemo do padina vrha koga želimo da osvojimo. To je Golema čuka, visoka 1957 m. Da se dođe do nje, treba se pomučiti - napustiti glavnu stazu i krenuti pravo naviše, uz strmu planinsku kosu. Uspon traje 20 minuta:

Boravak na platou na kome se nalazi vrh Golema čuka, sa fantastičnim pogledom na sve četiri strane sveta, predstavlja privilegiju i veliko zadovoljstvo:

I tako, dok smo uživali u pogledu na Čiprovce i u mislima bili sa našim prijateljima iz te bugarske varošice, iz izmaglice je ,,pravo niotkuda provirila'' traka Dunava, udaljena vazdušnom linijom 50-ak kilometara. Moram da priznam da mi to nije uspevalo do sada sa Midžora ili Koprena i da je moj pogled sa grebena Stare planine do sada dosezao jedino do šarenih polja Vlaške nizije i jezera Ogosta kod Montane. Velika sreća!

Ispod Goleme čuke, na bugarskoj strani, prolazi odlična i široka patrolna staza. Odluka je bila da do našeg krajnjeg cilja, Martinove čuke, dođemo krećući se grebenom, bez povratka na našu patrolnu stazu i po potrebi korišćenjem one na bugarskoj strani. Prelazak sa jedne na drugu čuku potrajao je čitavih sat vremena:

Posle tačno šest sati hoda od mesta Ladna voda u Arbinju, stižemo na Martinovu čuku (2011 m), posle Midžora i Dupljaka najviši srpski vrh na Staroj planini. Ne zaboravite - naglasak pri izgovoru je obavezno na drugom slogu! Martinova čuka je svoje ime dobila po obližnjem selu Martinovu u Bugarskoj:

U podnožju Martinove čuke su dolovi u čijim se nižim delovima formiraju neki od najpoznatijih vodopada na Staroj planini: Krmoljski, Kurtulski, Čunguljski. Meni je ovo drugi izlazak na Martinovu čuku. U nekim drugačijim vremenskim uslovima na njemu sam bio u septembru 2011. godine. Obeležja ovog vrha su prilično ruiniran, veliki granični kamen na srpskoj strani i nešto niži vrh sa malim betonskim obeležjem u delu bugarske teritorije:

Povratak je, nakon odmora na vrhu, potrajao. Patrolnu stazu ovog puta nismo napuštali. Ona nije tehnički zahtevna, već je kondiciono teška. Nagrada za njeno prelaženje su fantastični predeli i pejzaži koji u sećanju ostaju za čitav život. S druge strane, u popodnevnim satima, zahvaljujući drugačijem položaju sunca u odnosu na jutro, sve izgleda nekako drugačije i lepše. Prizori koje viđate ne razlikuju se od onih koji su često pozadina desktopa računara:

Nekako je najlepše bilo u podnožju Vražje glave, verovatno zbog toga što smo na istom mestu tog jutra imali ograničeni pogled zbog magle:

Posle tri sata od početka spusta sa Martinove čuke bili smo na prevoju Beleđe, 40 minuta kasnije u Arbinju i nakon sat vremena vožnje Draganovim džipom u Dojkincima. Savršena avantura!

Trajanje relacije: 15h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: sasvim sigurno jedna od najlepših i najatraktivnijih planinarskih staza na Staroj planini i u pirotskom kraju, ne previše tehnički zahtevna, ali kondiciono teška - zbog velikog rastojanja koje se prelazi po izuzetno strmom terenu; prelepi pejzaži, sjajni vrhovi i vidikovci, bogatstvo vodom...

Rizici: velika udaljenost od najbližih sela i civilizacije; apsolutna divljina u svom najlepšem izdanju - dostupna praktično samo u letnjem periodu godine