Pirot i pirotski kraj

8jul2023 Uspon na Divnu goricu iz Vrgudinca

Ranije sam na Divnu goricu kretao sa puta koji povezuje selo Mokru i nekadašnje dečje odmaralište kod Divljane, na 465 m nadmorske visine. Poslednji put, kada sam na taj način išao na vrh, 17. aprila 2020, Milanu Jovanoviću i meni je trebalo oko 2.5h za uspon.

Sada sam u Vrgudincu, selu koje je udaljeno oko 6 km od centra Bele Palanke i oko 36 km od mog Pirota. Auto ostavljam na proširenju u centru sela, pored zadružnog doma, i prvi put krećem obeleženom planinarskom stazom. Ona se koristi prilikom već tradicionalnih Đurđevdanskih uspona na Divnu goricu, a ove godine to je bilo u nedelju 7. maja. Polazna tačka je na 370 m nadmorske visine:

Odmah primećujem da je staza odlično obeležena. Taj utisak neću promeniti u daljem toku relacije tako da je prilika da odmah, na početku svoje reportaže, pohvalim sve one koji su zaslužni za izgled staze do Divne gorice. Ne znam da li su za to odgovorni ljudi iz Bele Palanke, ili niška planinarska društva koja obično organizuju uspone na ovaj vrh, ali posao oko obeležavanja staze je odrađen na najbolji mogući način i slobodno mogu da kažem da je to jedna od najuređenijih i najbolje markiranih planinarskih staza u kraju koji posećujem svakog vikenda. Takvih primera bi trebalo da bude još više.

Staza najpre u vidu polukruga obilazi gornji deo sela i ubrzo se dolazi do jedne raskrsnice puteva. Tu treba slediti putokaz i produžiti pravo gore:

Stazu od Vrgudinca do Divne gorice bih mogao da podelim u tri dela. Prvi deo je neposredno iznad sela i ovde staza dobrim delom vodi preko livada uz blagi uspon:

Nakon 20 minuta stižem do putokaza. Uveren sam da ću se popeti na vrh za kraće vreme od onog koje stoji na njemu. Staza je sada prosečena kroz omanje drveće. Prolazi se ispod žica dalekovoda. Markacija je tako gusta da je teško napraviti fotografiju staze a da na njoj nema karakterističnih crveno-belih znakova:

Posle 35 minuta hoda iz centra Vrgudinca, staza ulazi u gušću šumu. Narednih 50-ak minuta ću ići strmo naviše, uglavnom po terenu koji je prekriven kamenjem. Nema uobičajenih cik-cak linija, lakat-krivina i sličnih načina da se savladava prilična visinska razlika. Zbog toga je ova deonica dosta naporna i zahteva pravljenje čestih pauza. Dobra strana je što skoro celom svojom dužinom prolazi kroz gustu šumu i hladovinu, tako da visoka spoljnja temperatura i jaki sunčevi zraci nemaju nikakav uticaj na tempo vašeg kretanja. Markacija je tako dobro odrađena da nema nikakvih problema na ovoj zahtevnoj deonici:

Treća deonica uspona počinje od paprati na prvoj narednoj fotografiji. Tu staza ulazi u bukovu šumu, vodi malo ulevo i uglavnom nije više tako strma kao u svom srednjem delu. Visoka bukova stabla svojim krošnjama stvaraju utisak da se krećete u polumraku, iako je u pitanju sredina dana. Prolazi se podnožjem Bogovog vrha (975 m), Srednjeg rida (1119 m) i Hajdučkog plandišta (1150 m):

Staza od Vrgudinca do Divne gorice je dužine oko 5.5 km i savladava nešto više od 1000 m visinske razlike. Pre samog vrha prolazi se pored jednog mesta na samom grebenu odakle se pruža sjajan pogled na glavni i najviši venac Suve planine, na kome su Đorđina čuka, Trem, Devojački grob, Sokolov kamen, Mosor... Nisam mogao da odolim a da ne bacim pogled sa tog mesta. Neka vrsta pripreme za ono što će uslediti ubrzo, na samom vrhu:

Do vrha Divne gorice je ostalo još oko 15 minuta. Završnu deonicu ponovo karakteriše jak uspon:

Zatim staza probija šumski pojas i izbija na čistinu. Do vrha Divne gorice se ide još nekoliko stotina metara po samo grebenu. Sa desne strane je pravi ambis:

Tako sam se ja, nakon nešto više od dva sata hoda, našao na Divnoj gorici (1389 m). Organizatori uspona obično računaju na njegovo trajanje od 3.5h, ali dobro - grupe planinara se kreću sporije, a i ja sam prilično brz i kondiciono veoma spreman. Volim ovaj vrh i opisao sam ga u svojoj knjizi. Na njemu sam posle više od tri godine:

Možda je uspon sa puta iznad Mokre i preko prevoja na Preslapu za nijansu lepši i živopisniji. Sigurno je mnogo veća verovatnoća da ćete ,,čuvene'' suvoplaninske poludivlje konje sresti na istočnim padinama Divne gorice nego u šumi iznad Vrgudinca. Međutim, meni se staza od Vrgudinca dopala jer je uređena na odličan način i zato što sam uspon traje kraće i pored veće razlike u visini. Kakogod da dođete na Divnu goricu, pogled je teško opisati rečima:

Posle kraćeg odmora i uživanja u fenomenalnom pogledu na okolinu, krenuo sam nazad istom stazom koja me i dovela na vrh. Zbog strmog terena taj spust nije nimalo lak niti jednostavan. Još jednom ću da pohvalim markaciju - odlično je obeležena dvosmerno i nema nikakvih problema sa snalaženjem:

U Vrgudinac bih se spustio posle 1h 15 min hoda, da nisam rešio da svoje poznavanje kraja u kome živim obogatim jednom novom pričom. Vrgudinac se pravo niotkuda ispostavio kao izuzetno zanimljivo selo i ukazao mi na to da još uvek imam da učim i saznajem nove stvari. O tome čitajte u mojoj narednoj priči...

Trajanje relacije: oko 5.5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: sjajna planinarska staza, jedna od najlepših i najbolje uređenih u pirotskom kraju; uspon na jedan od najmarkantnijih vrhova na Suvoj planini sa koga se pruža fantastičan pogled na okolinu

Rizici: jak uspon u srednjem delu staze, koja generalno nije tako fizički zahtevna, ali jeste kondiciono pošto savladava visinsku razliku od preko 1000 m na rastojanju od 5.5 km; nakon Vrgudinca nema više izvora sa vodom za piće; divlje životinje!