Pirot i pirotski kraj

4aug2023 Ljuberađa - Berduj - Golubinjak - Talambas - Leskovica

Posle skoro pola godine sam na istom mestu - u Ljuberađi, pored stare seoske škole. Na platou između nje i crkve pre dva dana je održan tradicionalni vašar povodom Svetog Ilije. Odavde, sa 440 m nadmorske visine, Milan i ja krećemo u istraživanje nekih novih prostranstava:

Put Ljuberađa - Berduj je relativno dobrog kvaliteta, ali je krivudav i veoma strm, pa je kao takav naporan za savladavanje u ovom smeru. Deo je puta koji je nekada povezivao Ljuberađu sa selima Leskovica,  Radosin, Rakov Dol i Crvena Jabuka. Prosečen je posle Drugog svetskog rata a danas je praktično neupotrebljiv i njime se na pojedinim deonicama može proći samo terenskim vozilima. Rastojanje između Ljuberađe i Crvene Jabuke je ,,ogromno'' - čitava 27 km.

Posle 35 min stižemo do prve kuće u Berduju. Tu, na 3 km udaljenosti od našeg polaznog mesta, prestaje asfalt i dalje vodi makadamski put. Do ovog mesta se bez problema može stići putničkim autom. Uspon međutim ne prestaje - štaviše on je sve do Berdujskog visa konstantan i prilično jak. Prolazimo skretanje za glavni deo sela Berduj, koje se smestilo na padinama dubokog Zlog dola. U proleće 2021. sam tamo bio u potrazi za vodopadom Babatal. Tada sam i poslednji put bio u ovom kraju.

Na mestu gde napuštamo selo (prikazano na poslednjoj fotografiji) nadmorska visina je 790 m. Posle dvadesetak minuta prolazimo pored repetitora na Berdujskom visu (945 m). Vidljiv je izdaleka:

Nakon Berdujskog visa put prema Leskovici vodi preko zaravni, sada uz manje oscilacije u visini. Dolazimo do mesta na proplanku gde je označeno skretanje za jednu od lovačkih čeka. Skrećemo nakratko u želji da je obiđemo:

Vraćamo se na glavni put prema Leskovici. On sada već obilazi vrh Golubinjak. Uživamo u pogledu na Suvu planinu, Ostatovičku kulu i Zaplanje i dolazimo do mesta Pavlove kolibe (nadmorska visina 970 m, udaljenost od Ljuberađe 7 km). Ovde se nalazi skretanje na šumski put koje mi do sada nije bilo poznato. Iskoristićemo ga da grebenom planine Talambas dođemo do spomenika i vrha na istoimenom mestu:

To je klasičan šumski put koji, po rečima našeg druga Saše Aranđelovića, eksperta za ovaj kraj iz Babušnice, mnogo koriste drvari i lovci. Zbog toga se i relativno dobro održava buldožerima:

Posle 15-20 minuta dolazimo do jednog važnog mesta koje, nažalost, nije obeleženo. Pod oštrim uglom s desne strane se odvaja jedan put koji vodi naviše kroz šumu. Posle stotinak metara dolazi se na vrh Golubinjak (1117 m), iznad Leskovice, na kome se nalaze spomenik koji tražimo i napušteni objekat lokalne protivgradne stanice. Spomenik su podigle porodice nastradalih meštana u Drugom svetkom ratu:

Ovo je važno mesto naše današnje relacije jer ćemo se odavde kasnije spustiti u obližnje selo Leskovicu. Pre toga, Milan i ja se vraćamo na glavni šumski put i produžavamo na jugoistok, uz venac planine Talambas. Naizmenično silazimo i penjemo se, ali praktično uvek između 1150 i 1250 m. Ima više odvajanja sa glavnog puta, većina njih dole levo vodi u selo Masurovce, ali uvek treba držati pravac i slediti glavni put. Sreli smo i nekoliko velikih kamiona, kao potvrdu činjenice da je eksploatacija šume na Talambasu u punom jeku.

Nakon 45 minuta hoda od spomenika na Golubinjaku prolazimo nedaleko od vrha Bilo (1272 m). To je najviša tačka naše današnje relacije i zbog toga posećujemo ovaj blagi vrh koji se nalazi u samoj šumi:

Nastavljamo dalje glavnim putem. Šuma se proređuje, sve češće prelazimo preko proplanaka i ima više skretanja na kojima se nakratko nalazimo i u nedoumici kako dalje. Ovaj potez se naziva Pantina lokva:

Sada smo na zaravni koju dobro poznajem. Na nju sam 13. maja 2017, sa svojim kolegom Dejanom Tričkovićem, došao iz pravca Strelca i Crvenojabučke čuke. Tu se do devedesetih godina XX veka održavao vašar na Talambasu koji je okupljao stanovnike okolnih planinskih sela, i to na Ivanjdan, 7. jula. Put kojim Milan i ja dolazimo do ovog mesta verovatno su koristili meštani Leskovice, Berduja i Ljuberađe za dolazak na vašar:

Mesto održavanja vašara je sada neprepoznatljivo. Onaj ko ne zna za njega, lako će proći pored velikog spomenika a da ga i ne primeti. Podignut je 1955. godine. Nama je trebalo tačno tri i po sata hoda da dođemo do njega iz Ljuberađe. Meni je dolazak na ovo mesto bio i drag i zbog činjenice da sam ga opisao u svojoj knjizi:

Koristilimo priliku da boravak na ovom mestu upotpunimo i usponom na obližnji blagi i zaravnjeni vrh Talambas (1257 m), po kome su mesto pa i čitava planina dobili ime. U njegovom podnožju je jedno od skretanja za selo Strelac. Glavni put produžava u ,,srce'' planine Talambas, obilazi njene najviše vrhove (Gnoj i Crni vrh, preko 1400 m) i spušta se do prevoja na Biljinim barama, između Rakite i Crvene Jabuke. Osim pogleda na spomenik, sa vrha Talambas se vide planine Tumba i Gramada na jugu, kao i Golemi stol na severu:

Od Ljuberađe smo prešli 15 km. Toliko ćemo prepešačiti i u povratku sa Talambasa. Za povratak do spomenika na Golubinjaku nam je trebalo 1h 10 min vremena, a zatim smo se za svega desetak minuta spustili u Leskovicu. Preciznije, to je samo početni deo ovog raštrkanog sela, na koji se nailazi kada se ide glavnim putem iz pravca Ljuberađe i Berduja:

Leskovica se nalazi na oko 1000 m nadmorske visine. Ne zadržavamo se i krećemo niz glavni put. Do Ljuberađe ima skoro 9 km. Dobar deo puta između Leskovice i Berduja prolazi kroz lepu smrčinu šumu, ali se prelazi i preko širokih otvorenih prostranstava koja ne pružaju nikakvu zaštitu od sunca.

Najtopliji je deo dana, ostali smo i bez vode... U Berduju smo nakon tačno sat vremena, a u Ljuberađi nakon 1h 30 min od Leskovice. Prilikom spusta iz Berduja koristili smo brojne šumske prečice kako bi izbegli serpentine.

Trajanje relacije: oko 8.5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: planinarska tura koja vodi grebenom planine Talambas, između dolina Murgovice i Tegošnice, a koja može da se uredi i obeleži i da tako predstavlja zanimljivu relaciju u lužničkom kraju; spomenici na Golubinjaku i Talambasu

Rizici: prelazi se veliko rastojanje; uspon od Ljuberađe do Berdujskog visa je konstantan i jak; nema nikakvih putokaza niti markacija; u kišnim periodima blato; divlje životinje; snabdevanje vodom je moguće jedino u selima pa treba poneti dovoljno vode za piće