Pirot i pirotski kraj

30sep2023 Istraživanje pećina u kanjonu Vladikine ploče

Pre otprilike četiri i po godine u sličnoj istraživačkoj akciji sam učestvovao sa većim brojem ljudi. Naša polazna tačka je tada bila u selu Pakleštica (http://www.pirotskikraj.com/arhiva/123). Ovog puta smo bili rešeni da do skrovitih kutaka u kanjonu reke Visočice dođemo iz suprotnog pravca i sela Rsovci. Poslednje septembarsko jutro ove godine u selu i na putu prema kanjonu je izgledalo ovako:

Posle 20-25 minuta hoda iz centra Rsovaca stigli smo do Kaluđerskog dola. U njemu se nalazi jedan lepi vodopad, ali ovog puta potok je gotovo suv. Produžavamo pravo gore, a zatim idemo lepom deonicom kroz ,,tunel'' koji je formiralo drveće:

Ulazimo u Tatarski dol. Malo naviše je Kamina, mesto gde su nekada Rsovčani imali svoje pojate. Tamo sam prolazio kada sam do kanjona Vladikine ploče išao sa V'zganice. U želji da se što pre približimo rubu kanjona, prelaskom na drugu stranu dola, pravimo grešku. Na mestu prikazanom na prvoj narednoj fotografiji putokaz je bio pogrešno okrenut, a mi nismo videli markaciju koja je usmeravala dole desno. Produžili smo pravo i, umesto da koristimo sasvim solidnu stazu koja bi nas brzo i lako odvela na željeno mesto, mi smo krenuli da obilazimo dol isuviše visoko. Ogrebotine na rukama i trnje u šakama smo zaradili upravo ovde:

U povratku na ovoj deonici nismo imali nikakvih problema jer smo koristili pravu stazu. Tako smo se nakon malo muka našli na stazi koja ide rubom oko 2 km dugačkog i 300 m dubokog kanjona. Usekla ga je reka Visočica između Rudine (južnih obronaka Stare planine) i isturenog severnog dela planine Vidlič koji se naziva Del:

Nalazimo se tačno iznad Velike pećine, koju nazivaju istim imenom kao i kanjon (pećina Vladikine ploče), ali i imenom Golema dupka. Nazivi dovoljno govore o dimenzijama njenog ulaznog otvora. Ubrzo dolazimo do obeleženog mesta gde započinjemo vrlo zahtevan spust skoro do samog dna kanjona:

Spust do otvora pećine Vladikine ploče traje obično oko 30 minuta. Na pojedinim mestima treba biti posebno oprezan i koristiti pomoćnu sajlu. Čini mi se da je pre nekoliko godina bilo više ovako obezbeđenih mesta za prolaz. Sada na nekim od tih mesta sajle više nema i ostale su samo alke u steni:

Naći se pred 18 m visokim i 12 m širokim ulazom u Veliku pećinu, predstavlja poseban doživljaj:

Narednih dvadesetak minuta koristimo za odmor, razgledanje ulaznog otvora i pripremu za ulazak u dubinu pećine. Za dolazak iz sela Rsovci bilo nam je potrebno oko 2.5h.

A onda, opremljeni snažnim reflektorima i čeonim lampama, krećemo u detaljnije istraživanje Velike pećine. Zahvaljujući opremi kretanje je mnogo lakše, brže i bezbednije nego prilikom moja prethodna dva dolaska na ovo mesto:

Želim da iskoristim priliku da upozorim da ulazak u ovu pećinu, ili bilo koju drugu pećinu slične veličine, ne postoji kao opcija ako ste sami, niste u društvu osobe koja pećinu poznaje ili niste opremljeni opremom koju sam ranije naveo. Planinari ponekad, u želji da impresioniraju drage osobe i decu, prave grešku pa ih dovode na ovakva potencijalno rizična mesta. Zapamtite: Pećina Vladikine ploče nije za porodične izlete i decu! 

Bez pomoći vodiča nećete moći ni da prepoznate mesto zbog koga i mnogi pohode ovu pećinu. Naime, u prvom delu pećine, na njenoj tavanici, nalazi se stena ili ,,skulptura'' koja liči na portret vladike po kome su kanjon i sama pećina dobili ime. Osećaj dok posmatrate tu stenu, i prisećate se priče o vladici koji se, jašući konja uskom stazom na rubu kanjona, okliznuo, pao sa konja i poginuo, naprosto je neopisiv:

Mističnost ovog dela pećine upotpunjuje i skulptura konja, udaljena dvadesetak metara od ,,vladike'':

U središnjem delu pećina je najjuža i tu treba biti obazriv pri kretanju:

U završnom delu pećina se opet širi. Tu se nalazi jedno mesto koje predstavlja nepoznanicu i za speleologe koji ga istražuju. I ja nisam znao za njega. Naime, sa leve strane se niz okomitu stenu pruža desetak metara dugačko čelično uže. Navodno se pećina negde gore nastavlja u kilometarski dugačak hodnik, mnogo duži od onog koji mi poznajemo. Intenzivno se radi na tome da se pronađe drugi ulaz u pećinu, negde u masi Dela i kraja koji se zove Milčevac.

Bilo je potrebno 15-20 minuta da prođemo skoro 700 m dugački glavni hodnik i da se nađemo na njegovom kraju. Na tom mestu, dole desno se silazi u jednu izdvojenu dvoranu:

Ona je po mnogima i najlepša, ali je i puna lepljivog blata:

Vraćamo se u glavni hodnik Velike pećine, puni utisaka. Ipak je najlepši osećaj kada vidite svetlost i shvatite da ste blizu ulaznog otvora. Unutra smo proveli skoro sat vremena i mogu da kažem da nijednog trenutka nisam osetio da mi je neprijatno ili hladno:

Ponovo sledi zasluženi odmor, a onda treba učiniti ,,korak više'' i pronaći tzv. Malu pećinu. Ona se po svojim dimenzijama ne može porediti sa ,,glavnom'' pećinom Vladikine ploče, ali je na sve koji su boravili u njoj ostavila mnogo jači utisak u odnosu na Veliku, pre svega zbog pećinskog nakita. U maju 2019. ja sam je posetio sa grupom planinara, ali iz nekih svojih razloga nisam ulazio u nju. Sada sam bio rešen da to učinim. Ali, pre toga, trebalo ju je pronaći, a to nije bilo uopšte lako... Potraga je potrajala prilično dugo. Teren je vrlo težak i strm. Mogu samo da kažem da se ova pećina nalazi nekoliko stotina metara severno od Velike pećine i da je na nešto većoj visini. Kada se od Velike pećine vraćate strmom stazom ka ivici kanjona, u donjem delu postoji skretanje koje je vrlo neugledno i neobeleženo (postoji zabodena plastična flaša u rupi stene :). Skreće se desno (nizvodno, u pravcu Pakleštice) i Mala pećina se nalazi na udaljenosti od stotinak metara vazdušnom linijom. Mi smo se mnogo obradovali kada smo u šumarku konačno ugledali njen mali ulazni otvor:

Sastoji se iz dve dvorane. Ulazak u prvu ne predstavlja naročiti problem. Ima slepih miševa, čudnih pećinskih insekata i ostataka kostiju:

Druga dvorana Male pećine je jedna od najlepših koju sam ja video u svojoj ne tako bogatoj speleološkoj karijeri. Prolaz između dve dvorane je uzak i može se proći jedino puzanjem:

Prizor me očarao i nisam zažalio što sam pobedio neke strahove u sebi i zavukao se u dubinu Male pećine. Postavili smo reflektore na pod i uživali:

Istraživanje ove pećine je potrajalo oko 30 minuta. Oduševljenje nismo mogli da sakrijemo i u potpunosti smo zaboravili na sve poteškoće koje smo imali dok smo je tražili. Moram da naglasim da je dolazak do ove pećine bolje obeležen iz pravca Pakleštice. U pitanju je relativno nova planinarska staza koja iz ovog sela vodi levom, vidličkom stranom kanjona. Tu postoje markacije i putokazi. Sa spusta za Veliku pećine sve je ipak nešto teže.

Takođe, pedesetak metara ispod ove Male pećine je još jedna, sa većim ulaznim otvorom. Istraživali smo i nju, nije vredna prevelike pažnje i, poput prethodne, na svom kraju ima jedan uzak procep koji vodi u nepoznato. Dalje nismo mogli:

Koliko li samo sličnih pećina ima u kanjonu Vladikine ploče? Kakve li sve tajne u sebi kriju masivi Rudine i Dela? U pojedinim pećinama su pronađeni skeleti, ostaci posuda od pečene gline, kamene i drvene alatke, ispisi na zidovima, ostaci ognjišta i drugo. Mnoge nisu ni istražene... Sigurno je u pitanju jedno od najtajanstvenijih mesta u pirotskom kraju.

U kanjonu Vladikine ploče, neposredno ispod Velike pećine, u zimu 2020/21 bio je podignut lep drveni most koji je omogućavao da se reka pređe u samom kanjonu i da se do pećina na levoj obali stigne sa desne obale reke. Međutim, iako se most nalazio na 9 m iznad nivoa reke, nadošla Visočica je iste zime, u januaru 2021. godine, potkopala stenu na koju se most oslanjao i odnela ga. Ostaci mosta su vidljivi i danas. Ja, nažalost, nisam imao sreće da pređem preko ovog mosta, ali jeste Dragana:

Za povratak u Rsovce bilo nam je potrebno oko dva sata:

Trajanje relacije: oko 11h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: definitivno jedan od najzanimljivijih i najatraktivnijih predela u pirotskom kraju, sa obiljem pećina od kojih su najdostupnije i najinteresantnije dve koje smo mi obišli

Rizici: pećine u kanjonu Vladikine ploče su teško pristupačne zbog strmog i kamenitog terena; u njihov obilazak ići isključivo u društvu iskusnih planinara i speleologa koji dobro poznaju ovaj kraj, uz obavezno nošenje sve potrebne opreme; markacija bi mogla da bude bolja u Tatarskom dolu, kao i na stazi do Male pećine