Pirot i pirotski kraj

18oct2026 Avantura na Svrljiškim planinama (prvi deo): Moklište - Donji i Gornji Rinj

...I dobio odgovor da je novi put za potrebe buduće solarne elektrane tj. solarnog parka. Memorandum o razumevanju između Opštine Bela Palanka i kineske odnosno nemačke kompanije, koje će realizovati projekat, potpisan je pre tri godine, oktobra 2023. Buduća solarna elektrana biće kapaciteta 150 MW i prostiraće se na površini od 357 hektara na području katastarskih opština Moklište i Donja Glama. Epa, neka nam je sa srećom! OK, pomislio sam. Dugo nisam bio u najvišim palanačkim selima pa sam rešio da obiđem teren i na licu mesta se uverim u budućnost ove priče...

Moklište je od centra Bele Palanke udaljeno oko 5.5 km, kada se u selo ide preko velikog mosta na Nišavi, severno od grada. To je put koji se najčešće koristi za odlazak do ovog sela. I ja sam ga koristio prethodnih godina, ali iz jednog praktičnog razloga. Drugi put do Moklišta, od mesta Belanovac kod Vrgudinca (5 km od centra Bele Palanke prema Crvenoj Reci i Nišu, magistralnim putem) nije bio aktivan dugi niz godina. Most na Nišavi je bio nebezbedan i godinama je trajalo njegovo renoviranje. Vest da je posao završen i da je putni pravac Belanovac - Moklište prohodan, primio sam oduševljeno. Zbog toga sam se u rano nedeljno, jesenje jutro našao upravo na tom mestu:

Ono što me još više oduševilo od završenog mosta, bila je činjenica da obrise i vrhove Svrljiških planina na severu mogu jasno da vidim. Iskren da budem, još u Pirotu sam se plašio čuvene palanačke magle i slabe vidljivosti. Dobra vidljivost je bila neophodan uslov za uspeh moje planinarske akcije.

Od mosta na Belanovcu do centra Moklišta ima oko 3 km, uz postepen uspon. Dom kulture u selu bi slobodno mogao da konkuriše za snimanje nekog filma strave i užasa. Prosto je neverovatno koliko nismo u stanju da sačuvamo nešto što su nam u amanet ostavile starije generacije, čak ni česmu:

Krenuo sam kroz selo. Moklište je oduvek bilo jedno od najvećih naselja u opštini Bela Palanka - 1948. godine je bilo čak 2200 stanovnika, a 2022. godine - 250.

Na mestu prikazanom na sledećoj fotografiji sam skrenuo gore levo. To je put za Rinj:

Odmah sam skrenuo desno kako bih posetio i seosku crkvu. Malo je ,,zavučena'' i nije je lako pronaći. Posvećena je Svetom arhangelu Gavrilu i podignuta 1838. godine. Renovirana je početkom ovog veka, a obnovljeni hram je osveštao tadašnji episkop niški, kasnije Patrijarh srpski - Irinej.

Znao sam da put iz Moklišta za Rinj u svom početnom delu krivuda, uz jak uspon. Zbog toga sam rešio da se ne vraćam dole u selo već da se kroz šumu, uz brdo, popnem do puta. Međutim, nisam znao da ću na taj način proći kroz staro groblje, sa više spomenika iskrivljenih, propalih duboko u zemlju i oštećenih epitafa koji se više ne mogu ni pročitati. Nekako sam razaznao da je groblje još bilo aktivno posle Drugog svetskog rata:

Posle pet minuta napornog uspona bio sam na putu za Rinj (mislim na dva sela - Donji i Gornji Rinj):

Negde na 520 m nadmorske visine tvrd i dobro utabani put izlazi na proplanak. Konstantno vodi na sever. S leve strane su dolina Rinjskog potoka i selo Draževo, a sa desne strane padine Svrljiških planina ispod Ravne glave (900 m) i Malog vrha (697 m). Upravo tamo sam dobio potvrdu onoga što sam želeo da istražim. Cik-cak put koji sam gledao sa auto-puta sada sam mogao da osmotrim sa mnogo manje udaljenosti:

Hteo sam da znam odakle je prosečen ovaj put. Odgovor sam dobio malo kasnije - rad buldožera je započeo na par mesta, pre nego što put za Rinj uđe u strmu dolinu Rinjskog potoka (zvanu Ždrelo), usečenu između masiva pomenute Ravne glave i vrha Gradac (885 m):

Svako ko je ranije išao ovim putem u pravcu Donjeg i Gornjeg Rinja, nije mogao a da ne primeti čudnu napravu s desne strane puta, 50-ak metara iznad njega:

Da li je ona ,,odgovorna'' za budući solarni park? Da li je ona godinama slala podatke o broju sunčanih sati na južnim padinama Ravne glave i tako uticala na pozitivno mišljenje stranih investitora? Odgovor je verovatno - DA! I dalje stoji, a jedan krak novoprosečnog puta prolazi tik iznad nje.

Put zatim ulazi u oko 1.5 km dugu dolinu Rinjskog potoka. Vrlo je duboka i teško prohodna u svom nižem delu. Nekad sam čak i prolazio kroz njen gornji deo, bliže Donjem Rinju, verovatno u potrazi za ostacima starih vodenica (: Ovog puta sam više uživao u jesenjim bojama. Na pojedinim mestima sam na putu uočavao i tragove starog asfalta:

Nakon tačno sat vremena od crkve u Moklištu, našao sam se u selu Donji Rinj. Raskrsnica i česma na sledećoj slici su na 750 m nadmorske visine. Obradovao sam se konjima, ali su se oni uplašili i otišli. Sreo sam ih kasnije, u povratku, na jednom drugom mestu:

U Donjem Rinju sam obišao napuštenu zgradu škole. U vrlo je lošem stanju. Nalazi se iznad prikazane raskrsnice i česme, a uzput se prolazi pored jedne zanimljive, nažalost takođe napuštene, kuće:

Škola odavno ne radi, a Donji Rinj po popisu iz 2022. godine ima svega dva stalna stanovnika. Zbog toga, saobraćajni znaci na putu kroz selo, kojih nije bilo ranije, izgledaju smešno, ali pomalo i degutantno:

Odmah iznad sela, pored puta za Gornji Rinj, smestila se nekadašnja velika farma koza sa mlekarom. Čini mi se da je napuštena. Podignuta je još 1986. godine i nekada je na njoj bilo 3500 ovaca i 500 koza:

Interesantna mesta se na putu između Donjeg i Gornjeg Rinja (oko 2 km) ređaju kao na traci. Nedaleko od farme je spomen-česma, simbol prohujalih teških, ali slavnih vremena ovog slobodarskog kraja. Tu je 1941. godine planula prva ustanička puška u ovom delu jugoistočne Srbije i započela borba protiv fašističkih osvajača. Zbog buntovne prirode svojih meštana i orijentisanosti prema partizanima, sela Donji i Gornji Rinj pretrpela su velika razaranja tokom Drugog svetskog rata - paljenje kuća, škola i pojata, ubijanje, mučenje i internaciju svojih stanovnika...

Put vodi naviše. Na vrhu uzbrdice je prevoj, sa koga se silazi u Gornji Rinj. Tu je i jedan zanimljiv krst. Natpis na njemu je na ruskom jeziku i potiče iz 1918. godine. U belopalanačkom kraju je tada bilo izbeglica iz carske Rusije.

Sa prevoja na 870 m nadmorske visine je lep pogled na deo Svrljiških planina koji se naziva Rinjska planina, i na njene vrhove Kovina (1205 m), Kovna (1167 m) i Pažiralac (1033 m):

Gornji Rinj se još uvek ne vidi. Sledi spust u selo:

Najpre se s leve strane mogu videti objekti od značaja za vodosnabdevanje starog sela. Tu je česma koja potiče iz 1939. godine, kao i ona u Donjem Rinju:

Gornji Rinj je ,,mrtvo selo''. Pre nekoliko godina je ostao bez stalnih stanovnika. Kroz selo se prolazi kao kroz ,,muzej na otvorenom''. U novije, održavane kuće se navraća uglavnom leti:

Centar sela sa spomen-česmom je na nadmorskoj visini od oko 810 m. Gornji Rinj je najviše selo u opštini Bela Palanka.

Posle tužne slike nekadašnje škole, rešio sam da posetim jedno mesto na kome do tada nisam bio. Reč je o još farmi na otprilike 1 km severno od sela. Put do nje je vrlo loš i praktično se gubi u drveću i trnju. Inače, kada sam se pre 4 godine peo na Kovinu, locirao sam je sa padina tog vrha.

Ne moram da naglašavam da je napuštena. Pa dobro, umesto farmi, proizvodnje mleka i mesa, imaćemo u ovom kraju uskoro solarnu elektranu i proizvoditi struju:

Zanimljivo je da do ove farme postoji i put iz sela Vrandol, u dolini Nišave. Dug je skoro 10 km, voleo bih da nekada prođem tom deonicom, ali nisam siguran da je prohodna. Ja sam u daljini mogao da vidim Sokolov kamen i Mosor:

Nisam se vratio u Moklište istim putem. U povratku sam doživeo pravu avanturu. Čitajte o tome u narednom članku...

Trajanje relacije: oko 3h (samo u jednom smeru, Pirot - Moklište - Donji i Gornji Rinj - Farma)

Zahtevnost relacije: srednja (3/5), takođe samo u jednom smeru

Karakteristike: najviša palanačka sela, koja su ili odumrla ili odumiru; nekadašnje farme u okolini Donjeg i Gornjeg Rinja i mesto gde će se uskoro graditi veliki solarni park

Rizici: pust kraj; retki psi i divlje životinje (kraj je pravi ,,magnet'' za lovce!)