Pirot i pirotski kraj

11jul2026 Uspon na Rnjos iz mesta Ceričje (opština Babušnica)

Pošao sam baš rano iz Pirota, ne bi li izbegao letnju vrućinu – još oko 5:30. Posle sat vremena bio sam u mestu Ceričje, na sredokraći između sela Valniš i Studena, spreman za avanturu. Mesto se nalazi na prevoju na oko 740 m nadmorske visine i udaljeno je oko 43 km od Pirota. Usput sam prošao Babušnicu, Draginac, Kambelevac, skretanja za Raljin i Strelac, Valniš.

Najpre sam produžio peške putem prema Studeni. Na nekih 200 m udaljenosti, s desne strane puta, nalaze se dve česme - jedna je suva, iz druge izlazi tanak mlaz vode:

Vratio sam se na prevoj. Ovde se ranije održavao tradicionalni vašar, svakog 4. Jula, na dan koji se praznovao u Srbiji kao Dan boraca. Jedan lep tekst sam pronašao na netu nedavno pa ga delim sa vama u celosti. Njegov autor je Mile Radosavljević iz Strelca, a naziv je ,,Ceričje – vašar koji je okupljao narod i čuvao sećanje’’…

Četvrtog jula, na mestu zvanom Ceričje, na polovini puta između sela Strelac i Studena, decenijama se održavao jedan od najvećih i najposećenijih vašara u Lužnici. Nije to bio samo dan trgovine i veselja, već dan kada se okupljao narod iz svih okolnih sela, obnavljala stara prijateljstva, sklapala nova poznanstva i čuvalo sećanje na jednu veliku heroinu.

Malo je poznato da je vašar na Ceričju ustanovljen u znak sećanja na prvoborca Dragicu Žarković, koja je na tom mestu mučki ubijena tokom Drugog svetskog rata. Dragica je rođena u Kosovskoj Kamenici, a kao pripadnica Narodnooslobodilačkog pokreta dala je život u borbi protiv okupatora. Posle njene pogibije, bugarski okupatori su telo odneli u Babušnicu i javno ga izložili kako bi zastrašili narod. Međutim, umesto straha, njena žrtva postala je simbol otpora, slobode i dostojanstva ovoga kraja. Na mestu njenog stradanja podignuto je spomen-obeležje sa česmom, koje i danas svedoči o tragičnom događaju i opominje da je sloboda skupo plaćena životima najhrabrijih.

Vašar na Ceričju bio je mnogo više od običnog narodnog sabora. To je bio praznik čitavog kraja. Još u ranim jutarnjim časovima putevima su se slivali ljudi iz Strelca, Studene, Valniša, Radinjinca, Rakite, Vuči Dela, Rakov Dola, Ljuberađe i mnogih drugih sela. Pešačilo se kilometrima, ali niko nije osećao umor. Radost što se ide na vašar bila je jača od svakog napora.

I ja sam, kao dete iz Strelca, svakog 4. jula pešačio sedam do osam kilometara do Ceričja. Polazili smo u zoru, veseli i nestrpljivi. Usput su nas sustizale kolone ljudi. Stariji su lagano koračali i razgovarali, mladi su pevali, a deca su trčkarala ispred roditelja, maštajući o liciderskim srcima, šarenim bombonama, drvenim igračkama i ringišpilu koji je za nas bio najveća čarolija.

Na vašaru je vladala nesvakidašnja živahnost. Kafane su bile pune naroda, iz njih su odjekivali zvuci harmonike i pesme, a miris pečenja širio se čitavim prostorom. Bombondžije su prodavale šarene slatkiše, liciderska srca i šećerne petlove, dok su kazandžije, kovači i drugi majstori izlagali svoje rukotvorine. Svaki korak donosio je novi prizor, novi susret i novu priču.

Posebno mesto imao je veliki stočni pijac, smešten u šumi prema Studeni. Tamo su se okupljali domaćini iz čitavog kraja da prodaju i kupuju konje, volove, krave, ovce i svinje. Dugo su se pogađale cene, a kada bi se pogodba sklopila, snažan stisak ruke vredeo je više od bilo kakvog pisanog ugovora. Reč domaćina bila je svetinja.

Ceričje je tih dana bilo pravo srce Lužnice. Tu su se sastajali rođaci koji se nisu videli čitave godine, dogovarale ženidbe i udaje, kumstva, kupovala neophodna roba i razmenjivale vesti. Vašar nije bio samo mesto trgovine, već mesto gde je živeo narodni duh.

Tako je bilo sve do devedesetih godina prošlog veka. Sa gašenjem sela i odlaskom ljudi prestao je i vašar. Utihnula je pesma, nestali su trgovci, zatvorile se kafane, a putevima kojima su nekada prolazile hiljade ljudi danas retko ko korača. Ostali su samo spomen-česma i tišina koja čuva uspomene. Ostala su sećanja onih koji su na Ceričju odrastali, smejali se i radovali, ali i pamtili žrtvu Dragice Žarković, čije je ime zauvek vezano za ovo mesto.

Dok god ima onih koji će pričati o Ceričju, o vašaru, narodnom saboru i herojima koji su život položili za slobodu, ni Ceričje ni njegova istorija neće biti zaboravljeni. Oni će živeti u sećanjima, u pričama koje se prenose s kolena na koleno i u srcima svih koji pamte vreme kada je svakog 4. jula Ceričje bilo mesto gde je kucalo srce čitave Lužnice.

Pošao sam šumskim putem koji je od ovog mesta trebalo da me odvede do podnožja Rnjosa. Išao sam njime pre nešto više od deset godina (http://www.pirotskikraj.com/arhiva-predloga/255), zajedno sa svojim dobrim kolegom Dejanom Truičkovićem. Znao sam da relacija nije preterano naporna, ali da treba preći minimum 7 km do mesta odakle kreće završni uspon.

Put je prilično loš i samo u početnom delu njime mogu viši i stariji automobili. U gornjem delu teško da njime mogu da prođu i terenci, možda jedino traktori. Važno je napomenuti da sam vrh Rnjos nije vidljiv sve dok mu se neposredno ne približite. To je zato što ga zaklanjaju druga brda i vrhovi, delovi Stolske planine.

Sa desne strane je dolina. U njoj su se smestili Guđinci, mahala obližnje Studene. Posle 20 minuta od polaska prošao sam pored nekoliko napuštenih kuća. Verovatno pripadaju pomenutoj mahali. Počinju da se javljaju planinarske markacije, stare i prilično izbledele. Interesantno je da su najuočljivije u srednjem delu relacije, a da ih u početnom i završnom delu gotovo i nema ili su vremenom postale neprimetne. To prilikom uspona na Rnjos može da predstavlja problem. U daljini se vide Preseka, Crni vrh (najviši vrh planine Talambas, 1463 m), Ruj (1704 m), Rakitski kamen (1405 m) i Vetren (1457 m):

Put na kratko prelazi preko proplanaka i ponovo se vraća u šumu. Nakon pet minuta hoda od napuštenih kuća, dolazim do važnog skretanja u šumi. Ovde se ide gore levo, nema nikakvog putokaza i počinje jači uspon. Kvalitet puta je sve gori i puno je popadalih stabala koja se moraju zaobići ili jednostavno preskočiti:

Znao sam da me do podnožja vrha očekuje još jedno važno prolazno mesto, ali da ću baš na njemu napraviti jednu grešku, zbog koje ću morati da idem obilaznim putem i da svoju akciju produžim za sasvim sigurno pola sata, to nisam mogao da pretpostavim. Naime, po izbijanju na jedan veći proplanak, u podnožju Pejčovog kamika (1149 m), put me odvukao levo:

Došao sam u podnožje stenovitog brdašca koje mi nije ostalo u sećanju od pre deset godina:

Put me vodio u pravcu severozapada i sve sam više bio siguran da ne idem onako kako bi to trebalo da radim. Kraj je pust i na pojedinim mestima put je jako teško prohodan:

Trebalo mi je sigurno 15 minuta da konačno shvatim da sam prerano skrenuo levo i da prolazim podnožjem brdašca, čija je najviša kota na 1184 m, ali koje se nalazi južno od sličnog izduženog uzvišenja na kome je Rnjos (1274 m). Kada sam postao svestan činjenice da će me put kojim idem spustiti u Valniš, odlučio sam da se ne vraćam nazad već da produžim do kraja tog brdašca, da probam da ga obiđem sa zapadne strane i da se onda popnem na Rnjos, vrh koji još uvek nisam bio u prilici da vidim.

Obilaženje ovog nižeg brda nije bilo uopšte lako. Srećom, za to sam izabrao padine na njegovom završetku. Zatim sam se našao u dolini između dva paralelna uzvišenja, kojom je prolazio put koji je takođe vodio u pravcu Valniša. To je bio put kojim sam trebao da idem i da na nekom pogodnom mestu skrenem gore desno i obavim završni uspon na Rnjos. Ovako, izabrao sam težu varijantu. Kroz krošnje visokih bukvi mogao sam da vidim vrh koji mi je u tom trenutku izgledao kao kakav visoki zid:

Naporan završni uspon je trajao oko 35 minuta. Morao sam da pravim česte pauze. Energiju mi je dodatno crpelo opalo lišće pod nogama. U najvišem delu puno je velikih kamena i stena pa je prolaz otežan:

Kada sam konačno izašao na greben, kada mi se otvorio pogled na jug i delimično na sever, morao sam uz pomoć navigacije da krenem na sam vrh jer se ispostavilo da sam izašao stotinak metara zapadnije. To je, uz strm uspon kroz šumu, bio najteži deo relacije jer je teren izuzetno težak - kombinacija oštrog kamenja i trnja:

Kad sam se konačno ,,ukotvio'' na najvišoj koti Stolske planine, želeo sam da se odmorim i razgledam okolinu. Pogled mi ovog puta nije bio tako ,,ograničen'' kao u aprilu 2016. godine. Čak sam stekao neočekivano i neka nova saznanja - da sa Rnjosa istovremeno mogu da vidim Pirot i Leskovac. Ovde je tromeđa tri opštine - Babušnica, Pirot i Dimitrovgrad:

Spust sa vrha u šumu i do puta u dolini nije bio ništa lakši od uspona. Tek sam posle 15 minuta osetio neku sigurnost i prepoznao poznat teren:

Interesovalo me mesto gde sam prilikom uspona napravio grešku i skrenuo levo, umesto da produžim pravo naviše. To je ovo mesto i tu fali neki putokaz ili bolja markacija. Da siđem do njega sa vrha trebalo mi je tačno pola sata, prilikom uspona sigurno treba malo više:

Do auta mi je trebalo još 55 minuta tako da je povratak do Ceričja u celini potrajao oko 1h 25 min.

Trajanje relacije: oko 6h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: najviša kota Stolske planine; šumovit kraj sa mestima sa lepim pogledom na okolinu

Rizici: teško pristupačan i dalek vrh, nedovoljno posećen od strane planinara; izbledela i oskudna markacija koja bi u pustom i slabo preglednom kraju bila od velike važnosti; bez izvora sa vodom za piće; ubedljivo najteži deo relacije je uspon na sam stenoviti vrh