Pirot i pirotski kraj

7nov2026 Okolina sela Rsovci: Donja Rudina, Bilo, Strašna čuka

Krenuo sam nešto kasnije nego obično. Iz Pirota su me ispratili tmurno vreme i magla, ali sam znao da ću na većoj visini imati najavljeno lepo vreme. Tako je i bilo - granica pojasa magle je dosezala do nekih 850 m visine i ja sam je ,,presekao'' negde u visini sela Basara. Kako su Rsovci niži (oko 670 m n.v), u dolini Visočice me dočekalo vreme slično pirotskom. Na sreću, nije potrajalo dugo. Krenuo sam sokakom od centra Rsovaca ka mostu na Visočici:

Po prelasku mosta skrenuo sam levo, na stazu koja vodi niz desnu obalu reke. Dugo nisam prolazio njome. U međuvremenu su podignuti mobilijari koji nagoveštavaju neke lepe porodične izlete. Ovde je promenjen tok reke i njeno korito je izmešteno malo južnije:

Posetio sam i čuvenu crkvu u pećini. Posvećena je Svetom Petru i Pavlu i jedna je od najneobičnijih u pirotskom kraju, ali i šire. Čuva tajnu nadaleko poznate freske ,,Ćelavog Isusa''. Vrata crkvice su bila otključana:

Produžio sam niz Visočicu. Vreme se definitivno popravilo:

Na nekih 300-400 m od stepeništa koje vodi u pećinsku crkvu, nailazim na prvi od tri izvora. Prva dva, koji su jedan do drugog, su maltene potpuno suvi, a na trećem, koji je stotinak metara dalje, ima malo vode. U zimu 2022. godine sam ih zatekao u fenomenalnom izdanju.

Kada ima vode, ovde vadom, koja se pruža paralelno toku Visočice, poteče potočić. Na jednom mestu je i lep kameni most sa dva luka. Verovatno je bilo i vodenica:

Zatim se markirana staza odvaja od reke i penje naviše. Kretanje postaje napornije:

Pogled je sve lepši. Ovaj kraj, u podnožju Rudine, naziva se Donja Rudina. Možemo ga smatrati početkom kanjona Vladikine ploče, dugog nekoliko kilometara:

Kada staza izvede planinara na malu zaravan i kada on prođe kroz prolaz s desne strane oivičen stenama, kreće uživanje u pogledu na okolinu - venac planine Vidlič, dolina Visočice nizvodno od Rsovaca, brdo Del (južno od sela), Gradište (karakteristični kupasti vrh levo od puta na ulazu u selo iz pravca Pirota, 888 m), Okolčesti gabar (1007 m, između njega i Gradišta je Kaluđerski dol sa poznatim vodopadom), Kamina i Tatarski dol (iznad kanjona Vladikine ploče), Milčevac (1094 m, vrh iznad Pakleštice u pravcu vidikovca Kozji kamen). Meni je da stignem, od crkve u pećini do ovde, bilo potrebno dvadesetak minuta: 

Visoko gore, iznad mene, je Jovankov vrh (1044 m). Pamtim ga po kamenitom terenu, izuzetno teškom za kretanje. Naziru se i meandri Visočice u prvom delu kanjona Vladikine ploče. Veliki tamni otvor pećine Vladikine ploče se odavde ne može videti. Staza na kojoj sam se nalazio produžava u pravcu kanjona i prolazi pored jedne usamljene, napuštene pojate. Jedan njen krak silazi u sam kanjon, do mesta gde je kratko postojao drveni most za prelaz na levu obalu Visočice. Drugi krak ide grebenom do mobilijara nasuprot pomenutoj pećini. Ona je od tog mesta udaljena vazdušnom linijom svega par stotina metara. Kako to izgleda, i kako se praktično možete dovikivati sa posetiocima pećine Vladikine ploče na drugoj strani kanjona, pogledajte u mojoj ranijoj reportaži na linku: http://www.pirotskikraj.com/arhiva/679.

Ja nisam išao dalje od mesta sa koga sam imao fantastičan pogled na dve strane doline Visočice. Imao sam drugačije planove... Vratio sam se istom stazom do sela Rsovci i mosta na Visočici:

Krajnji cilj drugog dela moje subotnje avanture bio je vrh Strašna čuka, severoistočno od Rsovaca i 1.5 km istočno od pomenutog Jovankovog vrha. Da bi se stiglo do njega ide se od mosta pravo naviše, putem koji vodi u pravcu pećine Jovanpeč. Deonica je tvrda, strma i izuzetno naporna:

Na sledećoj slici je mesto gde sam skrenuo pod pravim uglom desno. Pravo produžava put koji vodi u suvu dolinu u podnožju Rudine, u kojoj se nalaze napuštene rsovačke pojate. Dva puta sam pokušavao da u toj dolini pronađem spomen-ploču posvećenu velikoj bici partizana i Bugara na vrhu Strašna čuka i u tome nisam uspeo. Ovog puta nisam imao nameru da i po treći put napravim istu grešku i zasigurno izgubim dragocen sat vremena...

Mogao sam lepo da osmotrim kraj u kome sam bio pre samo sat vremena:

Put je ubrzo ušao u borovu šumu. Deonica kroz borove je takođe strma i naporna, duga otprilike 500 m:

Kada se iz borove šume izađe na proplanak, lepo se na levoj strani vidi vrh Strašna čuka (1159 m). Nisam znao da će padine južno od njega biti važne za moj povratak nekih sat i po vremena kasnije:

Kraj, kojim sam sada išao, naziva se Bilo. Put, kojim je očigledno prolazilo terensko vozilo, bio je u početku lako uočljiv. Ova je bila vrlo lepa deonica čitave moje relacije. Desno su Vidlič i put koji povezuje Rsovce i Visočku Ržanu:

Na jednom mestu put se nakratko gubi. Treba ići levo, uz brdo. Važno prolazno mesto je lovačka čeka smeštena u maloj dolini i u podnožju borove šume. Sastoji se iz kontejnera podignutog na nosače. Ona ostaje s leve strane i ubrzo se ponovo izlazi na put prepoznatljiv po kolotrazima i polegloj travi. Otvara se pogled u pravcu Slavinje i doline Visočice, u opštini Dimitrovgrad:

Put sve više povija u levu stranu i vodi naviše. Takva njegova trasa lako se može objasniti činjenicom da Bilo od Strašne čuke odvaja prostrana dolina, a ima i dosta vrtača koje se moraju zaobići. Na jednom mestu, gde se ide preko velike livade u pravcu borove šume, sa desne strane ostaju ostaci nekoliko kamenih objekata. Verovatno su u pitanju nekadašnje pojate Ržanaca ili Rsovčana. Visočka Ržana je odavde veoma blizu:

Kada put uđe u borovu šumu, skreće levo a sa desne strane mu se pridodaje put koji dolazi iz pravca Visočke Ržane. Desno je Visočki manastir Svete Bogorodice, ali treba voditi računa o tome da je on u dolini iza grebena Ametov kamik, i da je sasvim sigurno spust u dolinu Dojkinačke reke prilično nezgodan.

Vrh Strašna čuka je oko 2.5 km severozapadno i to je prelepa deonica, koja većim delom vodi kroz šumu. Nema nekih većih uspona i padova i dobro dođe planinaru nakon uspona sa Bila. Desno gore je Tatolov vrh (1150 m), malo niži u odnosu na Strašnu čuku.

Ono što me oduševilo na ovom mestu bila je tišina... Ja sam posle 25 minuta hoda od ulaska u šumu stigao do prepoznatljivog mesta. Upamtio sam ga vrlo dobro od ranije. Nalazi se između Tatolovog vrha i Strašne čuke i tu se glavni put spušta kroz bukovu šumu u Kovačevo (atar Brloga). Ovde se nalazi još jedna lovačka kućica, u vidu metalnog kontejnera. Odavde sam ja, bez zadržavanja otpočeo svoj završni uspon na Strašnu čuku:

Uspon je od kontejnera potrajao 15-20 minuta. Vrlo je nezgodan, nema jasne staze i ja sam vrhu prišao sa istočne strane. Dok su na tri strane padine Strašne čuke blage, vrh je strmo odsečen prema severu i Kovačevu. Nalazi se na samom kraju borove šume:

Od mosta u Rsovcima prošlo je 1h 45 min. Ja sam se našao na vrhu gde se u junu 1944. godine odigrala velika bitka u kojoj su partizani porazili bugarsku vojsku. U februaru 2022. godine ovde sam zatekao sneg (http://www.pirotskikraj.com/arhiva/677). Ne treba mešati ovaj vrh sa Stražnom čukom, važnim prolaznim mestom na putu za Kopren, iz pravca Dojkinaca, Ponora i Klisure.

Pošto sa Strašne čuke nema nikakvog pogleda na jug (zbog borove šume), uživao sam u pogledu na sever - ka Kovačevu, Subinoj čuki, dolini Dojkinačke reke, kraju između Dojkinačke i Jelovičke reke, Koprenu, Kaca-kamenu, vrhu Tupanac, Srebrnoj glavi, vrhu Kom, Rosomačkom vrhu...:

Pedesetak metara južno od samog vrha prepoznao sam rov i kameni bedem. Verovatno su odigrali svoju ulogu tokom pomenute bitke u Drugom svetskom ratu:

Dok sam posmatrao naslagano kamenje, pala mi je na um ideja da se ne vraćam istom putanjom kao u dolasku, već da se spustim niz južnu stranu Strašne čuke u dolinu i popnem se na Bilo kod borove šume iznad Rsovaca. Računao sam da ću na taj način uštedeti barem pola sata vremena. Tako je i bilo, ali... Ja sam svoj spust zamišljao kao lak prolaz kroz najpre borovu, a zatim listopadnu šumu. On je to bio samo u početku, a vrlo brzo se pretvorio u klasično probijanje kroz trnje po teškom terenu, gde sam morao da pazim na svaki napravljeni korak:

Teren je bio i vrlo nepregledan. Dobra stvar je bila ta što sam imao dovoljno vremena na raspolaganju jer je sunce bilo još uvek visoko na nebu. A onda sam primetio da treba ići malo više levo, ka samom vrhu doline koja se spušta u selo, gde se nalaze napuštene pojate i spomen-ploča, i kojom vrlo retko poteče potok koji se zove Bara. Izgled tog najvišeg dela doline me oduševio, zbog velikih kamenih ploča niz koje sam se spuštao kao niz stepenice:

Ovaj kraj se zove Koilovica. Preostalo mi je samo da se popnem na drugu stranu doline, izađem na Bilo i put kojim sam već prošao, i spustim se niz borovu šumu i nezgodnom kamenom stazom do mosta u Rsovcima. Povratak u selo sa Strašne čuke, na ovakav način, potrajao je tačno sat vremena:

Trajanje relacije: oko 5.5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: kraj severno od Rsovaca; u prvom delu staza uz desnu obalu Visočice sa prelepim vidikovcem na putu za Vladikine ploče; u drugom delu staza polukružnog oblika do vrha Strašna čuka

Rizici: generalno - pust kraj, težak za kretanje; dok je staza prema kanjonu Vladikine ploče dobro markirana, o markacijama nema ni govora na drugoj stazi koja iz sela vodi na Strašnu čuku; možete biti u nedoumici na par mesta na Bilu, jer se staza gubi u gustoj travi, ali ne bi trebalo da imate problema ukoliko sledite moje navode i priloženu kartu; izbegnite strm i nezgodan spust južnim padinama Strašne čuke, koji sam ja koristio u povratku