Pirot i pirotski kraj

21nov2021 Od Širokih luka, kroz Šošinu vuniju, do Stražne čuke i nazad preko Klisure i Goveške poljane

Malo smo kasnili u samom startu. To se kasnije pokazalo kao odlučujući faktor. Sa platoa ispred šumarske baze u Širokim lukama, grupa od 20 planinara je krenula u 9:00. Ovo mesto se nalazi na skoro 1000 m nadmorske visine i udaljeno je od centra sela Jelovice oko 6 km uz Jelovičku reku:

Široke luke obično predstavljaju polazno mesto planinarima na putu do Kaca-kamena i Velikog Koprenskog vodopada. Sada je naš cilj nešto drugačiji i nalazi se u zapadnom delu gornjeg sliva Jelovičke reke. U sjajnom raspoloženju, u skladu sa lepim jesenjim vremenom, idemo dobrim šumskim putem uz reku:

Posle tridesetak minuta hoda prolazimo mesto gde se glavnom putu s leve strane pridodaje put koji dolazi sa Goveške poljane. Prema planu, njime ćemo se vratiti sa Stražne čuke i Klisure. Ovde se u Jelovičku reku uliva njena pritoka, potok Goveška bara:

Desetak minuta kasnije prolazimo pored lovačke čeke, koja nas podseća da je u ovom delu Stare planine zvanično pre nekoliko godina registrovano prisustvo medveda. Sat vremena nakon polaska sa Širokih luka, dolazimo do mesta gde napuštamo glavni šumski put. Naime, on povija oštro udesno i vodi do Kaca-kamena, na srpsko-bugarskoj granici, a mi produžavamo pravo, sporednim putem, uz reku. Pre toga, ovde pravimo prvu dužu pauzu i prikupljamo snagu za napor koji nas očekuje:

Samo nekoliko stotina metara uzvodno od oštre krivine, nalazi se spoj Dabidžinog potoka i potoka Šošina vunija. Na ovom mestu, oko 6.5 km od Širokih luka i na 1190 m nadmorske visine, nastaje Jelovička reka. Oni koji su za posetu Velikom Koprenskom vodopadu izabrali težu varijantu, prolaz kroz dolinu Dabidžinog potoka, produžavaju pravo do zvanično najvećeg srpskog vodopada. Mi ovde skrećemo levo, u dolinu potoka Šošina vunija:

Krajolik se menja. Dolina je sada mnogo uža, teren je strmiji. Markacija nema i sami biramo putanju kretanja, često menjajući obalu potoka čiji tok uzvodno pratimo. Povremeno izlazimo na šumske puteve koji su očigledno novijeg datuma jer ih nema u našim mapama i ne prepoznaje ih navigacija. Naše oduševljenje, u trenutku kada izađemo na neki od njih i opušteno krenemo dalje, obično je kratkotrajno jer se svi ti putevi brzo završavaju u gustom rastinju ili skreću u stranu koja se ne poklapa sa putanjom našeg kretanja:

Sliv potoka Šošina vunija je vrlo razgranat. Tako, posle 50 minuta od mesta nastanka Jelovičke reke, dolazimo do spoja dva potoka. Gledano uzvodno, levi je Šošina vunija i njegov tok nam je orijentir u daljem kretanju:

Isprva nam je interesantniji desni potok jer na njemu uočavamo lepe slapove i nekoliko većih vodopada:

Vodopad sa poslednje fotografije obilazimo s leve strane i produžavamo pravo gore kroz bukovu šumu, uz masiv koji ograničavaju dva pomenuta potoka:

Već smo blizu 1500 m nadmorske visine. Nailazimo na jednu visoku stenu koja nam ograničava dalje kretanje. Moramo je obići, a pošto je potok Šošina vunija levo, to činimo upravo s te strane. Nakon strmog terena, dobijamo novog ,,neprijatelja'', uobičajenog za više delove Stare planine - kleku:

Kreće najteži deo današnje relacije - prolaz kroz dolinu istog imena kao i potok, Šošina vunija. Kleka usporava napredovanje i grupa se razvlači na dužinu od nekoliko stotina metara. Na sreću, kleka nije tako visoka i jaka kao u nekim drugim krajevima u okruženju:

Dolina uz koju idemo je nestvarno lepa. S naše desne strane je južni krajičak velikog Koprenskog masiva koji se naziva Javor, a s leve, strmije strane su stene iznad kojih se nalazi naš krajnji cilj, Stražna čuka:

U želji da izbegnemo kleku, silazimo do samog potoka. Dalje kretanje uz njega nije nimalo lako jer je nagib doline sve veći. Iako je samo sat vremena prošlo od podneva, konfiguracija terena je takva da je sunce zašlo iza visokih stena. Ušli smo u senku, mnogo je hladnije, a uz to duva i hladan vetar:

Ovde retko prolaze i planinari. Šošina vunija je jedno od samo nekoliko staništa na Balkanu, na kojima se može naći jedna zanimljiva i retka biljna vrsta. To je rosulja ili muholovka, koja je prilagođena da hvata i vari insekte koji se nađu na njoj. Nazivaju je i ,,biljka mesožderka''.

U gornjem delu doline potok povija udesno. Odatle za nas kreće strmi uspon do zaravni na kojoj je put koji vodi ka Koprenu:

Uspon je za mene trajao 40 minuta. Za druge, manje spremnije, bio je i mnogo duži. Morao sam da pravim česte i kratke pauze, kako bih došao do daha. U pravcu zapada prizor je bio fantastičan: Kaca-kamen, greben Stare planine uz granicu sa Bugarskom sa vrhovima Tupanac, Mučibaba, Srebrna glava... U daljini je provirivao ,,šiljak'' vrha Kom u Bugarskoj. Levo se mogao videti bugarski deo Stare planine koji se postepeno spuštao ka Vlaškoj niziji, a desno, iznad Sofije i magle, najpre Vitoša i još dalje Rila:

Oko 13:40 prva grupa planinara izlazi na greben na oko 1770 m nadmorske visine. Od ulaska u kleku i Šošinu vuniju prošlo je sat i 20 minuta. Sada je bilo najvažnijeo da ostatak grupe što pre izađe iz doline, kako bi nastavili put. To je potrajalo čitavih sat vremena... U međuvremenu smo odmarali i uživali u pogledu na okolinu. Ugođaj je i dalje kvario hladan vetar, ali je upravo on bio zaslužan za nešto što me oduševilo i što ranije nisam doživeo na Staroj planini - puštanje zmaja:

Put na sever vodi u pravcu Koprena i Tri kladenca. Nakon zasluženog odmora, mi nastavljamo u suprotnom smeru, ka vrhu Stražna čuka (1772 m). Do nje imamo oko 1.5 km. Izvesno je da će završni deo naše avanture proteći u mraku:

Na Stražnoj čuki nas dočekuje izuzetno jak vetar i još bolji pogled na okolne planine, ovog puta i na Kopren (1963 m):

Ne zadržavamo se dugo na ovom mestu. ,,Bitka'' sa mrakom je unapred izgubljena. Produžavamo do mesta zvanog Klisura, važne raskrsnice planinskih puteva. Do nje ima oko 1.8 km od Stražne čuke:

Uzput smo razgledali područje kroz koje smo trebali da prođemo na putu od Klisure do Širokih luka. Ispresecano je dolinama i šumskim putevima. U njegovom srednjem delu se ističe visoravan Goveška poljana, jugoistočno od Stražne čuke, na nadmorskoj visini od 1400-1500 m:

Sa Klisure, koja se nalazi na oko 1550 m nadmorske visine, putevi praktično vode na sve četiri strane sveta. Na zapad se ide do mesta Sinošćir u dolini Dojkinačke reke (nedaleko od vodopada Tupavice), a na jug ka Ponoru (velikoj turističkoj atrakciji Stare planine). Mi smo došli iz pravca severa (Stražna čuka i Kopren), a put kojim ćemo ići u završnom delu relacije vodi na istok, niz Govešku poljanu, ka dolini Jelovičke reke i Širokim lukama. Na Klisuru stižemo oko 15:30. Ovde se nalazi odmorište gde pravimo poslednju dužu pauzu:

Od svih pomenutih puteva koji vode sa Klisure, jedino onaj kojim mi treba da idemo i nije pravi put već dobro markirana planinarska staza. Do Širokih luka imamo još 10 km:

Poslednji sunčevi zraci obasjavaju najistočniji deo Srbije i Srebrnu glavu. Dvadesetak minuta nakon polaska sa Klisure i malo pre sumraka, grupa planinara silazi na kvalitetan i širok šumski put. Uprkos mraku, nadalje će sve biti lakše. Osećam veliko olakšanje:

Pored Goveške poljane smo prošli po mraku. Većih problema sa snalaženjem nije bilo. Pomagali smo se i aplikacijama na svojim mobilnim telefonima. Veče je bilo prelepo i ne preterano hladno. Na glavni put, koji vodi uz Jelovičku reku, sišli smo u 17:45. Tridesetak minuta kasnije smo bili na Širokim lukama, puni utisaka i spremni za povratak u Pirot, odnosno Niš. Spust sa Klisure je trajao 2h 30 min, od toga skoro dva puna sata po mraku.

Naša celodnevna staroplaninska avantura je imala i jednog svog diskretnog ,,heroja''. To je bio pas Žuća koji nas je pratio svo vreme, počev od Širokih luka. Savladavao je zajedno sa nama sve prepreke - strme uspone, kleku, prolaz kroz Šošinu vuniju, spust sa Klisure po mrklom mraku... Na kraju je setnim pogledom ispratio ulazak planinara u autobus. Do Jelovice nas je pratio trčeći. Jasno smo mogli da čujemo njegov lavež koji se mešao sa zvukom motora i hukom Jelovičke reke. Možda bi smo nešto mogli da naučimo od životinja i budemo bolji ljudi...

Trajanje relacije: oko 13h

Zahtevnost relacije: izuzetno teška (5/5)

Karakteristike: fenomenalna kružna staroplaninska relacija, sa prolaskom kroz neke od najlepših i najskrovitijih delova naše planinske ,,lepotice''; vidikovci sa sjajnim pogledom na okolinu

Rizici: prolazak kroz Šošinu vuniju (strm teren, kleka, nepostojanje markacija, opasnost od divljih životinja); kraj je prilično pust, a najbliža sela (Jelovica i Dojkinci) daleko