Pirot i pirotski kraj

10oct2026 Vlkovija - Donji Krivodol - Izatovci - Stari Izatovski manastir

Danima unapred se radujem svakoj planinarskoj akciji u dimitrovgradskom Gornjem Visoku. Iako je prilično udaljen od Pirota, mnogo ga volim. Nekako uzbuđenje počinje još sa druge strane Vidliča, tokom prolaska pored Smilovskog jezera Savat II i skretanja u Smilovcima (centru kraja koji se naziva Zabrđe), nastavlja se na još jednom skretanju na obližnjoj raskrsnici kod sela Prtopopinci (gde putevi vode ,,na sve strane'') i tokom uspona krivudavim, ali odličnim putem uz planinu. Vrhunac dostiže na vidikovcu na 1065 m nadmorske visine, neposredno ispred prevoja gde se prelazi na severnu stranu Vidliča. Odavde je fantastičan pogled na Smilovsko ili Odorovsko kraško polje. Zahvata površinu od oko 21 km² i posle Pešterskog, najveće je takve vrste u našoj zemlji:

Najviše volim kad u nastavku puta, u toku spusta sa prevoja, ugledam Izatovsko (Krivodolsko) polje (770-900 m nadmorske visine, 100-150 m više u odnosu na Smilovsko ili Odorovsko) i padine Stare planine u njegovoj pozadini. Ovog puta, u najnižem delu polja bila je prisutna izmaglica:

Prvo mesto na koje se posle dugog spusta nailazi u dimitrovgradskom Gornjem Visoku jeste Vlkovija. Logično je da se to selo često bira za početak planinarskih avantura u ovom kraju. Tako je bilo i u mom slučaju. Unapred sam Vlkoviju izabrao za početak i kraj jedne lepe kružne relacije. Selo je udaljeno stotinak metara od skretanja sa glavnog puta, do koga sam morao da vozim tačno sat vremena iz Pirota (48 km od Pirota i 23 od Dimitrovgrada):

Tokom prolaska kroz selo pažnju su mi privukli zanimljiva spomen-ploča i prilaz lepo uređenoj etno-kući ,,Nikolov'':

Imao sam osećaj da sve spava u selu - ono malo preostalih ljudi, kao i stado ovaca i nekoliko umornih pastirskih pasa, pored kojih sam prošao ,,na prstima'', pazeći da ih ne probudim:

U najvišem delu sela obišao sam spomenik poginulim bugarskim vojnicima u Prvom svetskom ratu i obnovljenu česmu:

Toliko od Vlkovije. Pre četiri godine ovde su popisana pet stanovnika. Vratio sam se na glavni put i krenuo u pravcu Donjeg Krivodola. Presecao sam po širini veliko polje. Granica sa Bugarskom je udaljena oko 1 km u pravcu istoka:

U svom najnižem delu polje je zabareno sa obe strane puta:

Pred selom Donji Krivodol jedan brežuljak preseca put. Dugačak je 4-5 km, počinje negde u okolini Izatovaca i po dužini polovi Izatovsko polje. Put za Donji Krivodol je prosečen kroz njega u vidu ,,kapije''. Sa ovog mesta se pruža lep pogled na Vidlič i njegov Golemi kamik (1273 m), ispod koga se nazire put kojim sam se spustio u Vlkoviju:

S druge strane ,,kapije'' otvara se pogled na severni deo polja i Staru planinu. Nekih 500 m dalje je ulaz u selo Donji Krivodol. Pre njega je skretanje desno, na put koji vodi do napuštene karaule ,,Donji Krivodol'':

Napušteni vojni objekat je udaljen od skretanja oko 500 m. Zaraslim putem sam prošao pre 12 godina, kada sam prvi put obišao ovo mesto:

U međuvremenu, izgled karaule se umnogome promenio - na gore. Znam iz iskustva da ovakvi videi izazivaju mnogo pažnje i pokreću ,,lavinu'' negativnih komentara:

Ostaće mi u sećanju tabla urasla u trnje sa mapom ovog kraja. Neko je uložio trud da je nacrta. Predstavio je čak i izohipse:

Vratio sam se na glavni put i ušao u selo Donji Krivodol. Kao i 2 km udaljena Vlkovija, broji svega 5 stanovnika:

Već sam video na društvenim mrežama da je Visočica presušila tako da me nije iznenadio prizor koji sam video sa mosta u selu. Kasnije sam saznao da je tako još od jula:

Malo sam procunjao oko napuštene škole:

Visočica ulazi na teritoriju Srbije oko 2 km uzvodno od sela (ne 1 km kao što sam spomenuo u videu). Na izlazu iz malenog Donjeg Krivodola su seosko groblje i skretanje za Gornji Krivodol. Put pravi oštar zaokret i sve do Visočke Ržane vodi u pravcu zapada, paralelno vencima planina koje okružuju Izatovsko polje i dolinu Visočice. S leve strane je Vidlič, desno su padine Stare planine i Boljevski vrhovi:

U polju, sa svoje leve strane, uočavam krdo konja. Odlučujem da im se približim. Pokušao sam da ih prebrojim i izbrojao oko 60 grla. Manji deo krda sam video još pri izlasku iz Donjeg Krivodola sa suprotne, desne strane, tako da se radi o prilično velikom krdu. Verovatno je sa farme u Gornjem Krivodolu ili možda sa farme između sela Boljev Dol i Kamenice. Zahvaljujući odličnim prirodnim uslovima, ovo je najrazvijeniji stočarski rejon u čitavom Pirotskom okrugu, a verovatno i šire. Prizori koji slede uvek oduševljavaju:

Na 2.5 km posle Donjeg Krivodola je skretanje za izuzetno zanimljivo selo Boljev Dol. Turska česma (sa natpisom na arapskom jeziku) i stara Crkva Svetog arhangela Mihaila (u dolini severno od sela) njegove su atrakcije. Boljevski vrhovi su ime dobili po ovom selu:

Već sam pomenuo brežuljak koji podužno preseca Izatovsko polje. Nekako je najizrazitiji i najlepši nasuprot skretanju za Boljev Dol, gde se njegova severna strana sa visinom od nekih 30 m nadvija nad levom obalom Visočice. Pruža se u pravcu Izatovaca, gde se utapa u obronke planine Vidlič:

Do sela Izatovci ima još oko 2 km. S desne strane se pojavljuje poput ploče zaravnjeno brdo koje se naziva Ploska (826 m). Moj pogled je više usmeren na suprotnu, vidličku stranu. Tamo se u šumi, podno Denkovog bila i Golemog kamika, pruža put kojim nameravam da prođem u nastavku svoje akcije:

Na ulazu u Izatovce je još jedna velika farma. Mislim da se na njoj čuvaju krave:

Put vodi do centra sela. Popis iz 2022. godine je neumoljiv - u selu je preostalo 15 ljudi. Nekada ih je bilo skoro 400. Ovde ima prilično starih kuća:

Znao sam da me u nastavku relacije očekuju mnogo veći napori nego u njenom prvom delu. Najpre sam sišao do drvenog mosta u Izatovcima. Ponovo sam se uverio da je korito Visočice suvo:

Zatim sam se jednom prečicom vratio do farme na ulazu u selo iz pravca Donjeg Krivodola:

Tu desno je skretanje na put koji vodi do takozvanog ,,Žutog mosta'' na Visočici (oko 750 m udaljenosti):

Pre šest godina, 7. novembra 2020. godine, ovde je započeo drugi deo moje potrage za ,,tajanstvenim'' Izatovskim manastirom. Prethodno sam ga neuspešno tražio iznad leve obale Visočice, južno od sela Izatovci. Od gospođe Lidije Igić sam tada dobio najdragocenije informacije - http://www.pirotskikraj.com/arhiva/419...

U koritu Visočice iznad i ispod ,,Žutog mosta'' zaostalo je malo vode. Nadam se da će reka uskoro da poteče:

Za razliku od situacije u kojoj sam bio u jesen 2020. godine, sada nisam imao većih problema. Od ,,Žutog mosta'' ostaci starog Manastira Izatovac udaljeni su oko 1.5 km. Prati se put koji je još uvek vidljiv, iako je jasno da se ovde retko prolazi:

Posle tačno osam minuta hoda od mosta na Visočici, stigao sam do ostataka prve manastirske pojate. Ostaci druge se nalaze malo dalje. Zanimljivi su kameni stubovi koji se mogu videti (neko može da pomisli da je stigao do starog manastira :), a primetno je i da je pojata u posedu starog Izatovskog manastira nekada bila prilično veliki objekat:

Sledeći potez je ključan. Kod ove pojate put skreće pod pravim uglom levo, a zatim se neprimetno deli. Treba krenuti njegovim gornjim krakom, čak se malo i popeti stazom uz brdašce. Ubrzo trasa puta postaje mnogo jasnija. On vodi na traženo mesto:

Donji put vodi do druge manastirske pojate, koja je sada meni ostala sa leve strane. Na momente rastinje prekriva put, ali su to deonice duge samo nekoliko desetina metara i prolaze se bez problema:

Posle desetak minuta od zidina prve manastirske pojate, stigao sam do mesta gde je put, koji konstantno vodi naviše, najmanje prohodan (prva naredna fotografija). Ovde je reč o manjoj dolini, kojom je verovatno ranije tekla voda. Tu treba skrenuti desno, u gustiš, i na stotinak metara udaljenosti pronaći ostatke starog Izatovskog manastira. Par posekotina po licu i rukama se podrazumevaju:

Bez vodiča, u vidu osobe koja savršeno poznaje ovaj kraj, i pažljivog praćenja mojih uputstava, nikada nećete pronaći ovo mesto! Ja sam bio najsrećniji kada sam, već iscrpljen, kroz granje i lijane, ugledao zidine manastira. Od skretanja sa puta prošlo je svega nekoliko minuta:

Zbog želje da se ovo mistično mesto sačuva od zaborava, da se nekada prilaz njemu obeleži i uredi, prenosim u celosti priču o starom Izatovskom manastiru koju sam objavio na svom blogu pre šest godina. Tu je i prelepa slika manastira sa jedne stare razlednice s kraja XIX veka:

Prema knjizi ,,Vera i kamen - crkve i manastiri'', Cvetka Ivanova i grupe autora (Dimitrovgrad, 2018), Manastir Sveti Arhangel (ili Sveti Ranđel) je sagrađen 1841. godine. Sagradio ga je majstor Kolja iz sela Boljev Dol, nakon izgradnje manastira Sveti Kirik i Julita iznad sela Smilovci, s druge strane Vidliča. Interesantno je da su u konacima često odsedale zanatlije i trgovci iz Pirota, koji su pomagali izgradnju hrama i darivali sveštenicima ćilime, novac, zemlju i crkvene stvari. U to vreme manastir se razvijao kao duhovni centar Visoka.

Prema jednoj legendi, nakon izgradnje manastirske crkve, kada su se svi radovali, majstor Kolja je tužan rekao drugarima: ,,Majstori, pogrešili smo!''. Ubrzo je preminuo, odnoseći tajnu o grešci u grob. Crkva je nedugo zatim počela sama da se ruši. U proleće 1896. godine je u spisima sreske uprave Caribrod navedeno da je crkva u Izatovskom manastiru napukla na nekoliko mesta i da postoji opasnost od rušenja. Konačno se srušila u zemljotresu 1928. godine.

Posle Drugog svetskog rata, 1961. godine, manastir je bio potpuno uništen. Od kamena koji je bio ugrađen u njega izgrađen je deo farme u Izatovcima, a izgleda da je korišćen i pri gradnji pojedinih seoskih kuća. Među meštanima sela živi legenda prema kojij su nevernici surovo kažnjeni. Dvojica Visočana, koji su učestvovali u rušenju, dobili su kaznu Božiju - jednog je ubio grom, a drugi je pao sa stepeništa koje je sagradio od kamenja sa crkve i slomio kičmu.

Pod jakim utiskom onoga što sam video, vratio sam se na ono što bi trebalo da predstavlja put. Unapred je plan bio da produžim tim putem do uključenja na glavni, asfaltni put koji spaja Zabrđe i Gornji Visok. Do tog mesta od manastira ima oko 1.2 km. Pošto će nekima lakše biti da ruševine starog manastira potraže iz tog pravca, detaljnije ću ga prikazati. Put od skretanja u dolini u kojoj je manastir nastavlja da produžava uz blag uspon:

Ulazi u borovu šumu:

Na pojedinim mestima postoje prepreke u vidu palih stabala, većeg gustiša i razbacanog kamenja:

Na uključenju na glavni put ja sam bio posle nepuna 20 minuta od skretanja za manastir. Silazak ovom deonicom sigurno je i brži. Mesto uključenja (ili skretanja) je oko 250 m posle desne lakat-krivine na spustu sa prevoja na Vidliču u Vlkoviju. Ovo mesto iz različitih uglova izgleda ovako:

Meni je preostalo samo da se spustim do mesta gde sam ostavio automobil, na skretanju za Vlkoviju, da uživam u svom uspehu, lepom vremenu i sjajnom pogledu na okolinu:

Trajanje relacije: oko 6h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: sjajna planinarska, kružna akcija kroz prelepi dimitrovgradski Gornji Visok, uz šetnju putem koji prolazi kroz Izatovsko polje, između Vidliča i Stare planine, a svoj vrhunac dostiže na severnim padinama planine Vidlič - potragom za starim i mističnim Izatovskim manastirem; možda je jesen najlepše godišnje doba za posetu ovom kraju zbog boja i nestvarnih pejzaža

Rizici: ne postoje nikakva usmerenja na terenu koja bi ukazala na lokaciju starog manastira; on se nalazi na mestu gde je put, koji je nekada povezivao Izatovce sa glavnim putem Mojinci - Vlkovija najneprohodniji, vegetacija najgušća, a teren najnepristupačniji mogući