Pirot i pirotski kraj

16aug2025 Staroplaninska sela Brlog i Dojkinci

U leto 2015. godine, 15. avgusta, najpre sam sa suprugom i ćerkom posetio Brlog i njegovu obnovljenu Crkvu Svete Petke. Veoma je lepa:

Brlog je prolazno selo, pomalo zapostavljeno u odnosu na Dojkince, iako je bliže gradu i u najmanju ruku podjednako lepo. Nekoliko je razloga za to: Dojkinci su veći od Brloga, imaju više stalnih stanovnika i predstavljaju povoljniju polaznu tačku do nekih mesta na Staroj planini koje pohode zaljubljenici u prirodu i planinari (Ponor, Tupavica, Arbinje, Kopren, Tri čuke, Vražja glava, Bratkova strana, vodopadi Jovički i Orlov kamen...).

Mi smo tog letnjeg dana pre deset godina, nakon kratkog obilaska Brloga i njegove crkve, otišli do mesta koje se nalazi na izlazu iz Dojkinaca u pravcu Arbinja. Tu prestaje asfalt. Bivša vojna karaula je bila u fazi proširenja i adaptacije u budući savremeni planinarski dom. Još tada je bilo jasno da će ovaj objekat postati izuzetno popularan:

Dojkinačka reka, koja protiče tik uz ovu zgradu, bila je vrlo mala. Čuo sam priče da u zimu i proleće, u vreme naglog topljenja snega, ona zna da valja stene i oblo kamenje, da se to neverovatno čuje noću, a da nakon toga može da se oseti miris kremena u vazduhu (zbog međusobnog sudaranja kamena i trenja). Nažalost, u toku sušnih leta Dojkinačka reka namanji. Tako je i sada. Ovog leta su pojedini delovi reke ostajali praktično suvi. Reka se inače hrani izvorima u svom koritu, ali i gubi vodu u ponorima koji se u njemu nalaze.

Nepune dve godine kasnije, 11. juna 2017. godine, obišao sam ova sela u društvu svojih prijatelja iz Beograda, Ane i Branka. Ponovo je u Brlogu ,,u fokusu'' bio centar sela sa crkvom:

Međutim, pažnju su nam privukli i neki od najstarijih meštana sela. Bili su tada u desetoj deceniji života:

O vremenu postanka Brloga ne može se pouzdano govoriti, ali po izvesnim pisanim tragovima i kazivanjima predaka može se pretpostaviti da je selo na sadašnjoj lokaciji počelo da živi krajem XVIII i početkom XIX veka. Seoska crkva sagrađena je 1884. godine, a školstvo je u Brlogu bilo organizovano još u doba Turaka. Osnovna škola u selu je počela sa radom 1870. godine. Do tog vremena deca iz Brloga su pohađala školu u Dojkincima, koja je osnovana još 1841. godine.
Stara lokacija sela nalazila se na mestu današnjeg izletišta Vrelo, na ušću Dojkinačke i Jelovičke reke. Selo je brojalo nekoliko kuća. Tu je postojala mala crkva, a odmah do nje je bilo groblje. Do izgradnje vikend-naselja na Vrelu,posle Drugog svetskog rata, tu je postojao krst i meštani su to mesto zvali, a i sada ga zovu Crkvište.
Kada se krajem XVIII i početkom XIX veka odmetnuo od turskog cara, turski vojskovođa Osman Pazvanoglu iz Vidina dopustio je svojoj vojsci da teroriše narod, pljačka, ubija i odvodi sve što joj se htelo ‒ stvari, stoku i ljude. Zbog takvog terora i zuluma, Brlog se iz Vrela preselio na sadašnju lokaciju, a Dojkinci su se iz Selišta povukli uzvodno, na mesto gde se danas nalazi selo.

(Kostić G. Velimir: ,,Hronika sela Brlog”; Niš, 2004)

U Dojkincima je tog dana bilo živo, sa mnogo auta u selu. Preko mosta na Dojkinačkoj reci se dolazi do nekadašnje čipsare. Ovo selo je čuveno po kvalitetnom krompiru:

Dok se Branko bavio fotografisanjem najstarijeg čoveka u Dojkincima, ja sam iskoristio vreme da malo obiđem napušteni objekat u kome se nekada prerađivao krompir. Pretpostavljam da je u sklopu njega radila i mlekara u kojoj su se pravili sir, kačkavalj i drugi mlečni proizvodi:

Sa žaljenjem objavljujem narednu fotografiju. U kafani Goluba Ćirkovića, mog bivšeg direktora u ,,Tajersu'', rado smo ranije pili domaće pivo po povratku sa udaljenih staroplaninskih destinacija:

Interesantna pje priča o poreklu imena sela Dojkinci (Snežana Branković: Prošlost mog zavičaja - predanja, priče, događaji, priča ,,Dojkinci'', 2012):

U XVIII i XIX veku u predelima oko Širokih luka krstarila je hajdučka družina, strah i trepet i trn u oku za Turke. Nepregledne staroplaninske šume predstavljale su im sigurnu zaštitu. Jedne godine sukobile su se velike grupe hajduka i Turaka i na turskoj strani izginulo je mnogo ljudi. Većina hajduka je uspela da umakne, a razjarena turska horda krenula je ka najbližem selu sa namerom da, zbog gubitaka, svako kaursko biće stavi pod sablju.

Ubrzo su se ukazale kolibe plotare od pletenog pruća, pokrivene snopovima ražene slame. Selo je bilo zaklonjeno od vetra i zaraslo u gustu šumu i pavitnjake. Naspram seoceta, na jednoj ledini, Turci razapnu čadore sa namerom da se odmore posle gonjenja hajduka. Izgladneli kao vuci pošalju stražare u selo sa naredbom da se pripremi bogata trpeza. Posle ručak i odmora nameravali su da selo spale i sravne ga sa zemljom jer su pretpostavljali da hajduci u njemu imaju svoje jatake.

Neki meštanin Dojča je dobro znao turski pošto je mnoge godine proveo u Stambolu. Došao je pred šator turskog zapovednika, dugo se klanjao i poželeo mu dobrodošlicu. Osetio je zlobne namere došljaka pa je smišljao način kako da ih odobrovolji. Dojča je po prirodi bio veseljak, imao je smešne pokrete i dar za mimiku. Znanje jezika mu je pomoglo da zasmeje i zabavi Turke.

Žene su po naredbi Dojče ispekle najlepše pogače, donele najboljeg masla, a ubrzo je stiglo i jagnjeće pečenje. Pored dobrog jela, veseli i pripiti Turci skoro da su zaboravili zašto su i došli. Uz bogate poklone uzjahali su konje i vratili se otkuda su i došli.

Zahvaljujući snalažljivom gorštaku naselje je ostalo nepokoreno i nepopaljeno. Naširoko se o svemu pričalo i prepričavalo, pa je zbog zasluga koje je imao Dojča, odlučeno da se selo nazove Dojkinci.

Poput nekih drugih sela u pirotskoj opštini, Dojkinci su poznati po autentičnoj staroplaninskoj arhitekturi, tako da prolazak kroz usku glavnu ulicu, pored interesantnih kuća, obročišta posvećenog Svetom Đorđu i stare seoske škole predstavlja doživljaj:

Posetu Dojkincima završili smo u delu sela koji mi je najlepši i kroz koji obično prolazim na putu za obližnji Pakleški vrh. Nalazi se na desnoj obali Dojkinačke reke, nasuprot i malo nizvodno od planinarskog doma (bivše karaule). Do njega se dolazi sokakom koji se od glavnog puta kroz selo odvaja levo, ispred zadnjeg mosta:

Trajanje relacije: oko 4h

Zahtevnost relacije: umerena (2/5)

Karakteristike: jedna od najlepših sela na Staroj planini, sa autentičnom arhitekturom i prelepom okolinom za čije su upoznavanje potrebni dani, dobra fizička kondicija i poznavanje terena, društvo iskusnih planinara ili vodiča

Rizici: -