Pirot i pirotski kraj

12sep2025 Putešestvije po Staroj planini (dan treći): Velika Lukanja - Pakleštica - Bislava - Vrtibog

Za celodnevnu avanturu, mnogo jaču nego prethodna dva popodneva i večeri, bili smo opremljeni moćnim ,,Land Rover''-om:

Prva stanica je obala Zavojskog jezera i mesto gde se nekada nalazila Velika Lukanja - oko 26 km od grada, putem preko Koprivštičkog krsta i Belskog mosta:

Zatekli smo tužnu sliku, uobičajenu kada je niži nivo vode Zavojskog jezera - iz nje su provirili ostaci kuća. Velika Lukanja, nekadašnji administrativni centar Srednjeg Visoka, svojevremeno se nalazila na ušću Gostušice u Visočicu. ,,Nestala je'' 1989/90, kada je dolina Visočice poptopljena u cilju formiranja veštačkog jezera:

Sledeći deo sam jedva čekao. Odluka je bila da se na Vrtibog ne ide preko Kalimana, Presedline i mesta Del, zbog loše deonice na samom početku puta, izbrazdane dubokim vododerinama i rovinama. Namera Roberta, našeg vođe puta je bila da do ove staroplaninske visoravni stignemo iz pravca juga, sa polaskom iz Pakleštice, pa preko mesta Koil i Trapčinje, podnožjem Pakleškog vrha i kroz Vidličevo krajište i Bislavu.

Kada smo nakon 35-40 minuta vožnje izašli na greben sa prostranim suvatima, sve je bilo mnogo lepše. Mogli smo da uživamo u prostranstvu i pogledu na okolinu: dolina Dojkinačke reke, Koprenski plato, Tri čuke, Bratkova strana, Vrh iznad Vrtiboga...:

Prvo mesto, na kome sam zamolio svoje saputnike da napravimo kratku pauzu, bila su Bislavska korita, na oko 1475 m nadmorske visine i na oko 9 km udaljenosti od Pakleštice. Od ovog mesta do Vrtiboga ima manje od 3 km. Reč je, po mom mišljenju, o najvećem pojilu za stoku u pirotskom kraju. Nismo silazili do same česme, gde voda izvire na nekoliko mesta i puni više kamenih korita, već smo pojilo posmatrali sa visine. Takođe, na njemu je bio primetan manjak vode:

Mojim prijateljima najinteresantnije su bile pruge (brazde) koje su napravile krave na stranama doline prilikom silaska do korita sa vodom. Pogled na okolinu je bio izuzetan, a ja nisam oklevao da neke fotografije napravim i iz vozila u pokretu:

Posle prolaska dolinom između Vrha (1588 m) i Velike Bislave (1534 m) pred nama se pojavio Vrtibog. Sledeće fotografije su kao stvorene za pozadinu (desktop) naših računara. Pre toga sam Lidiji, Robertu i Srđanu pokazao ostatke starih mlekara (,,baraka'', kako ih je zvalo lokalno stanovništvo) u kojima su stočari iz Bele i Pakleštice predavali mleko i u kojima su se pravili sir, kačkavalj i drugi mlečni proizvodi.

Zatim smo prošli pored ostataka stare lukanjske mlekare. Pored one najveće, gostuške, na samom Vrtibogu, najbolje je očuvana. Nalazi se s leve strane puta između Bislave i Vrtiboga. Ispod puta, s druge strane, je česma sa manjim pojilom:

Posle skoro dva sata vožnje iz Pakleštice, stigli smo na Vrtibog. Tamo smo bili gosti Zorana Tričkovića iz Gostuše, jednog od poslednjih stočara na Staroj planini. Do svog govedarnika je nekada dolazio peške, na konju, terenskim vozilima, a sada kvadom. Ovde, na Vrtibogu, boravi od maja do oktobra, kada stoku tera u zimovnik u gostuškom zaseoku Ponor:

U sećanju mi ostaju neki detalji:

Posetili smo obližnji Arbanaški kladenac (Gostušani ga zovu ,,Jerbenačći kladenac''). Poslednjih nekoliko puta sam ga viđao sa vrlo malo vode. Sada vode ima, ali je gumenim crevom i uz korišćenje prirodnog pada dovedena sa mesta koje je udaljeno preko 3 km i nalazi se u podnožju Bratkove strane!

Voda je preduslov za opstanak bilo čega na Vrtibogu...

Zoranovi gosti smo bili nekih sat i po vremena. Na Vrtibogu se vreme brzo menja. I sam sam bio svedok, prilikom ranijih dolazaka, da se ovde za kratko vreme mogu promeniti barem tri godišnja doba.

Na uzvišenju iznad nekadašnje gostuške mlekare doživeli smo peh. Zadnja leva guma našeg terenca je ispustila i pretila da nam napravi veliki problem u povratku. Nismo imali drugu gumu. Postojeću smo morali da dopumpamo korišćenjem malog i nejakog kompresora. Proces je potrajao i poremetio nam neke planove. Zoran se svojski trudio da nam pomogne pa se naše druženje neplanirano nastavilo.

,,Prazan hod'' sam iskoristio da obiđem mobilijar na obližnjoj Ručkoj čuki iznad Arbanaškog kladenca (1534 m). Do centralnog dela Vrtiboga je pristizalo stado od stotinak ovaca i koza:

Stado sam snimio po silasku, pored ostataka stare mlekare:

Malo više, prema lukanjskoj mlekari, paslo je krdo prelepih krava. U daljini, na granici sa Bugarskom, posmatrali smo Tri čuke. Nešto bliže nama, južno od Bratkove strane (1943 m), sa Mramora se u dolinu Dojkinačke reke spušta planinska kosa Ravno bučje. Nekada je čitavo ovo prostranstvo bilo nedovoljno Gostušanima i Dojkinčanima pa su za suvate na Ravnom bučju vodili pravi mali rat (,,stogodišnji'' - počev od 1870. godine, iz vremena pod Turcima, pa sve do posle Drugog svetskog rata). Tamošnji pašnjaci su važili za najkvalitetnije. Ovim krajevima je paslo na desetine hiljada ovaca.

Teško je rečima opisati ono što nam je bilo pred očima. Vrtibog je takvo mesto - prelepo, fenomenalno, neponovljivo, jedinstveno...:

Jedna usamljena breza u daljini, na zaobljenom vrhu koji se tako i zove (Vrh, južna granica Vrtiboga), podsetila me na moje drugare planinare i 1. jun 2024. godine:

Prepuni utisaka, vratili smo se istim putem u Paklešticu. Zahvaljujući dobrim ljudima dopumpali smo prilično ispražnjenu gumu i vratili se u Pirot...

Trajanje relacije: oko 12h

Zahtevnost relacije: teška (4/5) - terenskim vozilom

Karakteristike: jedan od načina dolaska na prelepu visoravan Vrtibog, ukoliko vi ili neko od vaših prijatelja poseduje adekvatno terensko vozilo - iz Pakleštice, preko Vidličevog krajišta i Bislave; uživanje na Vrtibogu je zagarantovano, zahvaljući pejzažima koji vam se smenjuju pred očima i ostaju dugo u sećanju

Rizici: najzahtevnija deonica puta je uspon prema mestima Koil i Trapčinje (okolina vrha Čuke i Pakleškog vrha); terensko vozilo i sam vozač moraju biti pripremljeni za najrazličitija iznenađenja; brze i česte promene vremena na Vrtibogu!