Pirot i pirotski kraj

5oct2025 Sinjački zaseok Straža - Ljubatovica - dolina Ljubatovičke reke - okolina G. i D. Glame - Klenje

...Kada na planinarsku relaciju krenete neispavani, nedovoljno odmorni, nezadovoljni zbog sijaset stvari koje su vam se izdešavale u životu minule nedelje, neadekvatno fizički pripremljeni, onda vam se desi da se praktično jedva dovezete kući, samo odmahnete rukom na pozdrave ukućana i skljokate se u krevet... Meni se to dogodilo prethodnog vikenda...

Nadu u uspeh su mi ulivale nove gojzerice koje sam sa ćerkom na jedan važan dan za nju kupio u centru Beograda, kao i činjenica da je u belopalanačkom kraju tog nedeljnog jutra bilo lepše vreme nego u mom Pirotu, odakle me ispratila magla.

Polazno mesto je bilo na 19 km od moje kuće, na odvajanju sa puta za Belu Palanku prema zaseoku obližnjeg sela Sinjac, koji se naziva Straža:

Najpre sam rešio da obiđem rid koji se sa druge strane puta pruža u pravcu Nišave i auto-puta. Oni su od mog polaznog mesta udaljeni oko 1.5 km. Uživao sam u pogledu na okolinu i prošao pored stuba mobilne telefonije. Viši planinski vrhovi u pirotskom kraju bili su pod snegom. Prethodnog dana je u Pirotu pao prvi ovosezonski sneg.

Na jednom mestu gde seoski put naglo zaokreće, pod uglom od 90 stepeni u pravcu obližnjeg Božinog vrha (402 m, iznad desne obale Nišave i sela Čiflik), nalazi se jedan veliki hrast. Dobro sam pretpostavio, na osnovu svog bogatog iskustva sa takvim mestima - u podnožju njegove velike krošnje postoji obročni krst Svete Petke, obnovljen 1973. godine:

Rid ili brdašce na kome sam se nalazio predstavlja razvođe između Belopalanačke kotline i omanje Đurđevpoljske kotline (krajnji severozapadni deo Pirotske kotline). Ovde se u XVIII veku nalazila granica između Pirotske i Niške nahije. Po kuli stražari, koja se nalazila na ovom razvođu, obližnji zaseok sela Sinjca zove se Straža.

Nedaleko od velikog hrasta sam izašao na lep vidikovac, sa koga sam kao na dlanu mogao da posmatram trake auto-puta i severozapadne padine Belave. Nekoliko stotina metara od mene, s druge strane auto-puta i na drugoj, levoj obali Nišave, smestio se sinjački Manastir Svetog oca Nikole. Do njega se najlakše dolazi iz Čiflika.

Vratio sam se do svog polaznog mesta na kome sam ostavio auto. Ono zbog čega sam najviše došao u ovaj kraj jeste priča koju sam nedavno čuo od svog kuma - da je u napuštenom sinjačkom zaseoku Straža podignuto etno-selo. Godinama nisam obraćao pažnju na putokaz koji do njega usmerava, uveren da je priča slična onoj koja je vezana za jedno drugo palanačko selo - Gornji Rinj, gde je čitavo selo proglašeno za ,,etno'', sa identičnim znakom na ulazu, u nameri ljudi koji potiču iz njega da se selo sačuva od zaborava.

Međutim, ovde je priča malo drugačija. Neko ko je verovatno poreklom odavde (a sada živi u Beogradu ili Nišu) je otkupio nekoliko starih seoskih kuća ili je na svojoj dedovini renovirao nekoliko njih i podigao potpuno nove objekte, formirajući pravo seosko turističko domaćinstvo. Do njega vodi nasipan put. Kada sam poslednji put ovde bio, u decembru 2020. godine, nisam ga primetio:

Nisam hteo da remetim ničiju privatnost, iako je na licu mesta bilo jasno da objekat ne radi u ovo doba godine i da je turistima dostupan samo u proleće i leto. Iz sledećih fotografija i preko sajta na internetu možete da se informišete o njemu pa sledeće godine možete koristiti i neku od usluga koje ovo domaćinstvo nudi:

Inače, zaseok Straža je prilično udaljen od centra sela Sinjac. Okolina etno-domaćinstva je baš onakva kakvom zamišljate jedno napušteno selo:

U severnom delu Straže moguće je da ima i stalno naseljenih ljudi:

Ovde sam napustio put i skrenuo levo, u pravcu susednog sela - Ljubatovica. Vazdušno rastojanje od oko 1-1.5 km prešao sam za pola sata, po vrlo teškom terenu. Želja mi je bila da rastojanje između Straže i Ljubatovice ne hodam po asfaltnom putu već da dva mesta povežem najkraćom mogućom deonicom. Ideja se nije baš pokazala najboljom - išao sam gore-dole, davno zaraslim stazama kojima više niko ne ide. Jedino što je vredno pomena jeste lep pogled na Belopalanačku kotlinu, snegom pokrivenu Divnu goricu i veštačko jezerce nastalo pregrađivanjem Nišave nedaleko od Ljubatovice (MHE ,,Žuta stena''). Na kraju sam se spustio na put Pirot - Bela Palanka neposredno pre prvih kuća u Ljubatovici:

Ako idete u Ljubatovicu, selo udaljeno desetak kilometara od Bele Palanke, obavezno svratite do mosta na Nišavi:

Ljubatovica se smestila u donjem delu doline Ljubatovičke reke. U selu sada živi desetak stalno nastanjenih ljudi. Posle Drugog svetskog rata njihov broj je dosezao brojku od 700. U samo selu korito reke je suvo:

Putem kojim sam išao i ranije uputio sam se na sever, u gornji deo sela. Ljubatovica nije bilo malo selo - puno kuća se nalazi u samoj dolini Ljubatovičke reke. Nažalost, većina je napuštena:

Centrom sela možemo smatrati mesto gde se dva puta spajaju i gde je veliki transformator. Malo iznad njega je spomen-česma. Tu sam napravio prvu dužu pauzu:

Ovde sam bio i ranije, ali nikada dalje, uz dolinu. Šta li mi donosi nastavak relacije i ulazak u ,,nepoznati teren'' na istoku belopalanačke opštine? Prvi utisak je bio taj da se selo pruža dosta dugo uz dolinu. Kadgod bih pomislio da sam prošao zadnju seosku kuću, pojavljivala se neka nova i tako više puta:

Zatim sam prošao kroz pomalo izdvojenu mahalu i tu naišao na još jednu česmu:

Put konstantno vodi na sever. Nekoliko puta sam gazio Ljubatovičku reku. Da vas podsetim, par kilometara nizvodno, u centralnom delu sela, nije bilo ni kapi vode u njoj.

Prošao sam pored još nekoliko napuštenih kuća i onda, na moje veliko iznenađenje, otkrio nešto što ranije nisam znao, niti sam o tome nešto čuo - Ljubatovica ima svoju crkvu! Nalazi se na jednom uzvišenju, s leve strane puta i mislim da je posvećena Svetoj Bogorodici. Udaljenost od dela Ljubatovice koji se nalazi pored puta Pirot - Bela Planka je otprilike 2.5-3 km:

Evo još nekoliko slika ovog zanimljivog objekta koji potiče iz 1910. godine, a obnovljen je 2011. Meštani se ovde okupljaju za Svetog arhangela Gavrila (Letnji Aranđelovdan, 26. jul):

U dolini, levo od crkve, nalazi se još jedna napuštena kuća. Posle crkve karakter terena se menja, počinje uspon. Počeli su i moji problemi...

Bio sam nameran da na nekom pogodnom mestu pređem na drugu, zapadnu stranu doline Ljubatovičke reke, da obiđem kraj u okolini sela Gornja i Donja Glama, a da se zatim starim putem za Bukurovac spustim u selo Klenje, u dolini Nišave. Odatle bih se lako vratio do svog polazišta i zaseoka Straža. Ali, kako to uraditi u pustom kraju koji vam nije dovoljno poznat? Na horizontu sam mogao da vidim početak doline Ljubatovičke reke, visoko gore i levo od mene je prolazio pomenuti put, ali je sama dolina bila veoma šumovita i izgledala teško prohodna.

Napravio sam jednu grešku i krenuo blago desno. U tom pravcu me vodio glavni put. Prošao sam pored jedne napuštene pojate u šumi i ubrzo shvatio da dalje neću moći jer se put metar po metar gubi u travi i gustom rastinju. Malo kasnije sam saznao da to nije dobar pravac kretanja i da vodi ka pirotskom selu Osmakovo.

Nisam imao rešenje. Počeo sam lagano da se vraćam niz padinu brda, ka crkvi, već rešen da se istim putem vratim do auta i kući, neobavljenog posla i nekompletirane relacije iz video-klipa u najavi na početku članka. Tada se desilo nešto neobično...

Na putu je stajao jedan mlađi lovac iz Bele Palanke. Ne znam mu ime, ali bih voleo da ga nekada sretnem i zahvalim mu što je spasio jednu planinarsku akciju, a možda i produžio jednu planinarsku karijeru. Otprilike mi je pokazao pravac kretanja do željenog mesta na suprotnoj strani doline. I sam se pravdao da ne poznaje baš najbolje čitav kraj, a složio se sa mnom da je teren vrlo težak. Ja sam odlučio da poslušam njegov savet, vratim se ponovo malo naviše i ne pratim put koji vodi desno u šumu već da produžim jedva primetnom stazicom pravo gore, ka proplanku. Ovo je bio ključni momenat moje relacije:

U prvi mah moj prolazni cilj je trebalo da bude velika lovačka čeka, koja se nalazi na samom početku doline, desno od prevoja na putu između Gornje Glame i sela Babin Kal. Prvobitno mi je to izgledalo kao teško dostižan i dalek cilj, ali sam naišao na neki put koji koriste lovci i drvari i počeo prilično brzo da mu se približavam:

Najviše problema sam imao na mestu koje mi je lovac označio kao ,,kritično'' - tu je isečena neka šuma i put se gubi. Ispred mene i brda na kome se nalazi čeka isprečila se i jedna poprečna dolina bočnog potoka. Morao sam da odustanem od svoje namere da prođem obodom cele doline i rešio sam da putanju skratim - prelaskom na drugu, desnu obalu Ljubatovičke reke. To nije bilo uošte lako. Teren je izuzetno težak, strm, u gustoj šumi nalik na džunglu:

Sišao sam tačno do mesta gde se spajaju dva potoka. Srećom, kao da je to mesto već neko koristio za prelaz s jedne na drugu stranu doline. Na desnoj obali, iznad ušća, primetio sam početak neke stazice koja je vodila naviše. Zainteresovala me. Krenuo sam njome... Od mog polaska od crkve iznad Ljubatovice prošlo je nešto više od sat vremena:

Osmehnula mi se sreća. Stazica me vodila uz stranu doline i ubrzo se uključila na neki put. Lagano sam povećavao svoju visinu, izgubljenu spustom u dolinu potoka. Na severozapadu sam mogao da vidim venac Stare planine pod snegom, a u pravcu juga - čitavu dolinu Ljubatovičke reke koju sam prošao:

Tok akcije sam apsolutno preokrenuo u željenu stranu. Kretao sam se ka tromeđi atara belopalanačkih sela Ljubatovica, Gornja Glama i Babin Kal. Sa desne strane je bilo uzvišenje sa onom velikom lovačkom čekom koju je pominjao lovac (mesto Durina padina, oko 700 m nadmorske visine), a levo sam već mogao da vidim padine Svrljiških planina i snegom pokrivenu Suligatu (1153 m):

Najudaljeniju tačku svoje relacije dostigao sam izbijanjem na stari put koji je nekada povezivao Belu Palanku sa krajem koji se naziva Belopalanački Budžak (Babin Kal, Miranovačka Kula, Miranovac, Vitanovac). Bio sam svega nekoliko stotina metara udaljen od asfaltnog puta između sela Gornja Glama i Babin Kal. Krenuo sam bez zadržavanja tim starim putem na jug. Vreme se dosta popravilo i grejalo je sunce:

Prošao sam istočno od Gornje Glame i sela svojih predaka - Donje Glame. Postoji nekoliko skretanja desno za ova sela. Kretanje ovim putem, uz blago smanjenje visine, predstavljalo je pravo uživanje:

Kratku pauzu sam napravio u okolini Donje Glame, pored ogromnog mirosanog hrasta. Ispod njega se nalaze tri krsta različite starosti:

Ispred mene je bio blagi vrh Arnjosa (zovu ga i Rnjos, 708 m). Ispred njega put povija blago udesno, ka Bukurovcu i Beloj Palanci. S druge strane, planinska kosa Glamski del se spušta u dolinu Ljubatovičke reke. To nisu bili pravci mog kretanja. Ja sam želeo da se spustim u selo Klenje. Da bih to učinio, morao sam pažljivo da pratim svoj položaj na navigaciji mobilnog telefona. Desno se u mom vidokrugu pojavio Golemi vrh (iznad Gornje Glame, 1022 m):

Na jednom mestu, nakon 3.8 km kretanja starim putem za Belu Palanku, napustio sam taj glavni put i skrenuo levo. Cilj je bio da se niz Golemu rudinu spustim u selo Klenje, u podnožju Svrljiških planina.

Zvuči jednostavno, ali nije ispalo tako. Teren je postao potpuno drugačiji - tvrd i kamenit. U pravcu Klenja se spustaju dve duboke doline i u selo je trebalo spustiti se padinom između njih. Svo vreme spusta, koji je trajao oko 45 minuta, imao sam lep pogled na Šljivovički vrh, Belu Palanku, Divnu goricu, Rženac, Trem u daljini...:

Završni spust u selo Klenje je vrlo zahtevan. Postoji i put koji vodi dolinom levo od padine kojom sam se ja kretao.

Spustio sam se do brda na kome se ranije nalazio veliki mirosani hrast. Međutim, kada sam ovde došao u martu 2020. godine da ga snimim, na moje veliko iznenađenje nije ga bilo. Kasnije sam saznao da je neposredno pre mog dolaska posečen i uklonjen. Učinilo mi se da sam sada video njegove ostatke na vrhu brda. Nisam imao vremena da dodatno istražujem. Najvažnije mi je bilo da se bezbedno spustim u selo i odmorim...

Po silasku u Klenje, uputio sam se u zapadni deo sela. Tamo se nalazi česma Vojna. Bila je suva, ali je vode bilo na drugoj, susednoj česmi. Ovde sam petnaestak minuta utrošio na odmor od izuzetnog zahtevnog spusta. Što je najvažnije - počeo sam da viđam ljude. U Klenju živi desetak njih, ali ih vikendom dođe dosta iz Bele Palanke i Niša.

Tu je i napuštena školska zgrada. Tužan prizor:

Od ovog mesta započeo sam završni deo svoje relacije i povratak do mesta Straža. Uzput sam prošao kroz veći deo Klenja:

...kao i ispod velikog nadvožnjaka na auto-putu i kroz mesto gde se padine Svrljiških planina naprosto survavaju u Nišavu:

Na oko 2 km od centra Klenja, putem uz desnu obalu Nišave, dolazi se do čuvene Trajkove vodenice, jedne od najvećih u čitavom kraju. Pored nje je sistem vada i brana (ustava), a nedavno sam saznao da je preko Nišave svojevremeno bilo aktivno i uže, kojim su seljaci iz Klisure i drugih sela na levoj obali Nišave prebacivali svoje džakove sa žitom na drugu obalu reke do vodenice i natrag. Objekat bi mogao da se restaurira i pretvori u muzej:

Neposredno posle Trajkove vodenice je objekat koji je sa njom u neraskidivoj vezi. To je velika Klenjska brana na Nišavi, najveća meni znana brana takve vrste u Gornjem i Srednjem Ponišavlju. Upravo od nje počinje sistem vada koji je nekada vodom snabdevao točkove Trajkove vodenice. Nažalost, nisam uspeo da je slikam. Pruža se nekako ukoso, dužinom od stotinak metara, a pogled na nju sa desne obale je praktično nemoguć. Pokušao sam da joj priđem, sišao do same reke, ali nisam uopšte uspeo da je vidim. Samo sam čuo huk vode. Već sam bio prilično izmoren...

Od Klenjske brane do puta koji povezuje Pirot i Belu Palanku ima oko jednog kilometra. To je jedan od nekoliko načina dolaska u selo Klenje:

Odavde mi je preostalo da se vratim asfaltnim putem do mesta gde me čekao automobil za povratak kući, prolaskom pored Ljubatovice i usponom uz Stražu (oko 2.5 km ili oko pola sata hoda):

Jedna od najnapornijih relacija u mom životu. Nazvaću je ,,planinarskom'', iako sam stalno bio između 250 i 700 m nadmorske visine. Voleo bih da je prokomentarišu ljudi koji su poreklom iz ovog kraja ili ga dobro poznaju (npr. lovci).

Trajanje relacije: oko 8h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: izuzetno kompleksna i zahtevna relacija koja podrazumeva obilazak nekoliko sela i zaseoka (Straža, Ljubatovica, Klenje), prolazak gotovo čitavom dužinom doline Ljubatovičke reke, veoma zahtevan prelazak s jedne na drugu stranu te doline, povratak starim putem koji je nekada povezivao Belu Palanku i Belopalanački Budžak i vrlo rizičan spust u selo Klenje niz Golemu rudinu; veliki broj interesantnih mesta pored kojih se prolazi (most kod Ljubatovice, Ljubatovička crkva Svete Bogorodice, nekoliko starih mirosanih hrastova sa obročnim krstovima, stare česme, Trajkova vodenica, Klenjska brana, vidikovci)

Rizici: ,,staze i bogaze'' kojima se retko ide; teško prohodna dolina Ljubatovičke reke; strm spust niz kamenitu padinu u Klenje; veliko rastojanje; samo par mesta sa vodom za piće; divlje životinje