Pirot i pirotski kraj

1nov2025 Uspon na Rženac (Suva planina)

Kasnio sam u subotu, zbog obaveza, nabavke, pijace, marketa. Na putu prema Beloj Palanci, kao i tokom prolaska kroz ovo mesto, posmatrao sam svoj krajnji cilj, visok 1459 m. Istočna strana Rženca je šumovita, za razliku od ,,gole'' Divne gorice (1389 m). Rženac i Divnu goricu razdvaja prevoj Preslap (1169 m):

Sa mesta na kome su započinjali svi moji raniji usponi na ovaj istureni deo Suve planine (1.5 do 2 km od centra sela Mokra, na putu prema odmaralištu i Divljanskom manastiru), krenuo sam u 10:45, prvi put potpuno sâm. Nadmorska visina - 465 m i do vrha sam imao za savladavanje tačno 1000 m visinske razlike:

Ovaj put padinama Suve planine nije posebno zanimljiv. Prilično je tvrd, kamenit i predstavlja kombinaciju dužih pravaca i nekoliko oštrih krivina na kojima se ,,lomi'' i naglo menja svoju orijentaciju. Uspon je konstantan, povremeno prilično jak, naročito u gornjem delu:

Sa porastom visine sve je bolji pogled na Belopalanačku kotlinu, Šljivovički vis, Svrljiške planinu i Staru planinu. Meni su za procenu visine na kojoj se nalazim služili vrhovi s druge strane prostrane doline Koritničke reke - Popov vrh kod Oreovca (798 m) i Šljivovički vis (1258 m). U podnožju Popovog vrha mogao sam da vidim čika Mikinu kućicu na steni, za koju me vežu najlepše uspomene od pre dve godine...

Pre nego što sam izašao na zaravan (oko 1000 m nadmorske visine), gde put naglo menja pravac i ulazi u dolinu u podnožju Divne gorice (Široka padina, spušta se prema Mokri), sreo sam grupu planinara iz Bele Palanke. Odmarali su, imali su početnu prednost u odnosu na mene i koristili su neke ,,prečice'' na onim lakat-krivinama. O njima ću nešto kasnije, u povratku.

Krenuli su bez nekog posebnog cilja, ali sam pretpostavio da su ,,završili'' na Divnoj gorici. U jednom momentu su me pitali koliko mi je vremena bilo potrebno za uspon glavnim putem od mesta gde sam ostavio automobil. Rekao sam: ,,Sat i deset minuta!'', ne verujući onome što sam mogao da vidim na svom mobilnom telefonu - bilo je tačno 11:52! Setio sam se Novog Sada, nadstrešnice, 16 nastradalih, najvećeg komemorativnog skupa u istoriji Srbije... Neverovatno, kakva koincidencija!

Do susreta sa ovom četvoročlanom grupom mi uopšte nije bilo lako i dobro. Teško sam disao i vrlo loše podnosio uspon. Osećao sam nedostatak snage i kondicije, možda i zbog toga što sam na planinarsku akciju krenuo nekih 3-4 sata kasnije nego što bih to učinio u normalnim okolnostima. Borio sam se sa samim sobom i sa činjenicom da sutra ujutru moram za Beograd i da me Voždovac čeka... Nekako sam nakon susreta i razgovora sa ovim ljudima dobio potrebnu energiju da produžim dalje i istrajem u svojoj nameri da se popnem na Rženac. Nisam poznavao te ljude, ali su rekli da poznaju moj blog i da me prate...

U pomenutoj dolini srećem jednu usamljenu kravu na putu i prolazim mesto u šumi u kome je organizovano pojilo za stoku - konje i krave. Nažalost, vode u velikom plastičnom rezervoaru nema pa su i kade ispod njega suve. Životinje se snalaze na različite načine. Razmišljam o činjenici da je najbliži stalni izvor vode na Rakošu udaljen skoro 10 km!

Na mestu gde put povija u levo, i gde se pravo produžuje šumskom stazom do prevoja na Preslapu, zatičem još nekoliko krava. Ovde je mnogo blata pa nekome, ko je prvi put u ovom kraju, a ide na Divnu goricu, može da predstavlja problem snalaženje. Pogotovo što je putokaz do ovog vrha pao. U svakom slučaju, ko ide na vrh prelepog imena i visine koja odgovara godini odigravanja Kosovskog boja, produžava pravo. Do Preslapa je manje od 500 m. Od polazne tačke na asfaltnom putu iznad Mokre do ovog mesta ima oko 6 km:

Ja nastavljam glavnim putem, levo. Iako znam da sa Preslapa postoji markirana planinarska staza koja vodi na Rženac, želja mi je da ovom planinskom grebenu i vrhu priđem sa njegove istočne strane, sa puta koji vodi za Malo konjsko. Nisam siguran da li Pasarelo (1522 m) pripada opštini Bela Palanka ili Gadžin Han pa je moguće da je Rženac najviša tačka na teritoriji belopalanačke opštine.

Ovde je primetan veliki broj polomljenih grana i čitavih stabala. Neka su skroz iščupana iz korena i položena na zemlju. Izgleda kao da je ovde bilo masovne seče. Međutim, razlog je drugačiji i to je pojava koju Bugari nazivaju ,,ledolom'' - posledica snežnih padavina sa mokrim, teškim snegom. Da li je to bilo početkom oktobra ove godine, kada nas je sve iznenadio obilan sneg, ili nekih padavina tokom ranijih zima, nisam mogao da procenim. Kakogod, to je ostavilo na mene jak utisak i dalo obeležje mojoj planinarskoj relaciji u narednih dva sata vremena.

Od onog mesta sa krivinom i kravama prešao sam oko 1.5 km. Imao sam lep pogled na samu Belu Palanku. Kraj ispod puta se naziva Tisova padina. Moj cilj - Rženac, bio je još uvek visoko gore i desno:

Na jednom mestu video sam pored puta još jedan putokaz oboren na zemlju, sličan onome koji usmerava na Preslap i Divnu goricu. Pomislio sam da bi tu trebalo da skrenem desno, u šumu, i nastavim uzbrdo u pravcu Rženca. Kasnije sam to mesto slikao i u povratku:

To se pokazalo kao loš potez. Uvideo sam kasnije da sam trebao produžiti još nekih 500 m glavnim putem, a onda skrenuti desno, na mestu gde je bukova šuma ređa i prohodnija. Ovako, odmah u startu sam upao na vrlo težak teren. Znao sam od samog početka da je ova deonica moje planinarske akcije i najkritičnija:

Ponovo sam imao krizni period, i to prilično dugačak. Teren je strm i izuzetno neravan pa sam morao da trošim mnogo energije na preskakanje palih grana i stabala, a i da zaobilazim oštre stene i duboke vrtače. Tipičan suvoplaninski šumski predeo. Napredovao sam sporo, prateći svoj položaj na navigaciji mobilnog telefona. Brojao sam metre, počeo sa nekih 1000 m rastojanja do vrha. Ponovo borba sa samim sobom. Trebalo je da nekako idem u pravcu sunca...

Na sreću, kako sam odmicao, teren je postajao sve ravniji, a šuma ređa:

Osetio sam sreću kad sam izašao na rub grebena i kada mi se otvorio pogled na zapad - prema glavnom vencu Suve planine sa Tremom, Sokolovim kamenom i Mosorom, niz dolinu Toponičke reke i duž auto-puta prema Nišu. Duboko ispod mene, bili su Vlaška poljana i selo Kosmovac:

Od mog napuštanja auta prošla su 2h 40 minuta. Rženac nije jedinstven, istaknuti vrh, već naziv za čitavo područje na grebenu sa ogromnim okomitim stenama, okrenutim prema zapadu i Nišu. Pokušavao sam da pronađem najvišu kotu i kretao se markiranom stazom na koju sam izašao. Ona vodi sa severa i Preslapa. Mogao sam da vidim drveće najčudnovatijih oblika:

Pojedina mesta su mi bila izuzetno interesantna za fotografisanje:

Na jednom mestu na steni našao sam sigurno privremeno boravište. Koliko me Rženac oduševio svojom lepotom, spektakularnim izgledom i fantastičnim pogledom na okolinu (u daljini sam mogao da vidim i ,,piramidu'' Rtnja kao i grad Niš!), toliko je ovo mesto u meni izazvalo strahopoštovanje i potrebu da pazim na svaki učinjeni korak. Uživao sam na toplom jesenjem, prvonovembarskom suncu, u najtoplije doba kratkog dana:

Morao sam nazad. U odnosu na dolazak, išao sam malo južnije. Nije bilo većih problema. Jeste strmo, ponegde noga prokliza na suvom lišću ili morate da zaobiđete neku prepreku, ali ništa strašno. Na putu koji desno produžava za Malo konjsko (oko 3 km) bio sam posle 20 minuta:

Posle 15 minuta prošao sam skretanje za Preslap, a posle 25 sam bio na onom mestu gde sam zatekao palanačke planinare. Usput sam video čuvene suvoplaninske konje:

Tu sam rešio da probam jednu od prečica koju su oni koristili tokom uspona. Celom trasom je dobro obeležena žuto-crnim trakama. Jeste da skraćuje rastojanje koje se prelazi glavnim putem, teren je mekši jer se prolazi kroz šumu pa je prijatnije za tabane u povratku, ali je s druge strane teren znatno strmiji pa treba biti obazriv zbog mogućeg proklizavanja. U gornjem delu staze je puno oštrog kamenja koje viri iz zemlje.

Za spust do auta mi je sa Ržanca bilo potrebno 1h 35 min. Na nebu između Popovog vrha i Šljivovičkog visa pojavio se Mesec:

Trajanje relacije: oko 6h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: sjajna planinarska relacija, kombinacija pešačenja tvrdim planinskim putem i završnog uspona kroz bukovu šumu; izuzetno atraktivan i okomit stenski odsek Rženca, okrenut u pravcu zapada i Niša, sa koga se pruža fenomenalan pogled na glavni venac Suve planine, dolinu Toponičke reke, Svrljiške planine...; postoji obeležena planinarska staza sa Preslapa i odatle je dolazak lakši

Rizici: ne slediti moj primer i ne ići sâm već u nekom dobrom društvu; nema izvora sa vodom za piće; vrlo težak teren u šumi na istočnim padinama Rženca; na grebenu biti krajnje obazriv jer je s druge strane provalija duboka više stotina metara!