Pirot i pirotski kraj

9nov2025 Dimitrovgradski kraj: Karaula i vrh Lazino brdo - Gornja Nevlja

Ovog puta sam bez zadržavanja prošao dolinom Gaberske (Lukavičke) reke i kroz Donju Nevlju. Zaustavio sam se na proširenju malo iznad velike žute table na kojoj je označen izlazak iz ovog mesta. Ovde se razdvajaju putevi koji vode za Skrvenicu i Vrapču (desno, gledano iz pravca Dimitrovgrada i Donje Nevlje), odnosno za Gornju Nevlju (levo). Ta raskrsnica je u leto 2011. godine bila povod za jednu moju avanturu u do tada nepoznatom kraju, a šta se tačno dogodilo i kako se desilo da ,,promašim'' čitavo selo i tog dana ne pronađem Gornju Nevlju, čitajte u mojoj reportaži na sledećoj adresi: http://www.pirotskikraj.com/arhiva-predloga/327. Od moje kuće u Pirotu ovo mesto je udaljeno 37 km:

Krenuo sam donjim, levim putem. Posle 150 m je most na potoku Bela voda, a iza njega novo razdvajanje puteva. Desno se ide uz brdo, za oko 2 km udaljenu Gornju Nevlju, a levo, uz dolinu, produžava put za karaulu Lazino brdo. Do nje ima nešto više - oko 2.5 km. To je bio moj prvi cilj pa sam od nove raskrsnice krenuo levim, blatnjavim putem. Ispostavilo se kao dobro što sam planinarske cipele ostavio u autu i na noge navukao gumene čizme.

Put je katastrofalno loš, jedan od najgorih kojim sam išao u čitavom pirotskom kraju. Uglavnom prolazi kroz šumu, a uspon je maltene konstantan. Meni je odmah postalo očigledno ono čega sam se pribojavao - ova deonica je deo migrantske rute. Na to su nedvosmisleno ukazivale već poodavno razbacane stvari: jakne, rančevi, najlon kese, limenke energetskih pića, plastične flaše...

Posle pola sata hoda ušao sam u borovu šumu i skrenuo desno. Karaula Lazino brdo je na udaljenosti od oko 300 m i ne može se videti sa glavnog puta. Avaj, locirali su je migranti...

Nadmorska visina proplanka na kome se nalazi napuštena karaula je oko 760 m. Gornja Nevlja je ,,preko puta'', s druge strane doline, vazdušno udaljena oko 1 km.

Očekivao sam lepše vreme i bar malo sunca. Umesto toga - prava jesen, vazduh težak i zasićen vodom, stalno rominjanje sitne kiše, u pojedinim delovima magla.

Vratio sam se na glavni put i krenuo u nepoznato. Narednih sat vremena i malo duže (oko 5 km) sam se kretao duž granične linije, uvek na rastojanju manjem od 200-300 m od granice sa Bugarskom. U jednom momentu mogao sam da vidim kuće u Gornjoj Nevlji:

Obeležje ovog puta je stalna promena visine - nizbrdice i usponi se smenjuju jedan za drugim. Zatim, obilaženje velikih brda koja se nalaze na samoj granici, uz stalno krivudanje. Na blato i duboke kolotrage smo se navikli u prvom delu relacije:

Na mestu u šumi, prikazanom na prvoj narednoj fotografiji, odvojio sam se od glavnog puta i krenuo levo gore, u nameri da se popnem na vrh brda po kome je karaula dobila svoje ime:

Najviša kota Lazinog brda je na visini od 844 m i nalazi se na zaravni u šumi. Tu je i veliki granični kamen. Nažalost, od očekivanog lepog pogleda na teritoriju Bugarske nije bilo ništa, što zbog činjenice da se vrh brda nalazi u šumi, što zbog lošeg vremena i magle:

Vratio sam se na glavni šumski put. Njegov kvalitet je od ovog mesta gori i on se pretvara u klasičnu patrolnu stazu. Nekada su je koristile naše granične jedinice, sada tu deonicu prelaze samo retki šumari i lovci:

Na sledeće brdo nisam želeo da se penjem. Na njegovom vrhu se takođe nalazi granični kamen. Po svemu je nalik na Lazino brdo. Produžio sam dalje krivudavom linijom. Ovaj kraj se naziva Dubrava:

Jedva sam dočekao da stignem do mesta koje sam u pripremi svoje akcije označio kao ,,ključno''. To je jedna raskrsnica sa koje putevi polaze na sve četiri strane i gde put kojim sam išao naglo menja pravac - skreće desno, udaljava se od granice i vodi ka Gornjoj Nevlji. Nakon ovog mesta upao sam u zonu magle:

Dvadesetak minuta nakon pomenute raskrsnice u blizini granične linije, počinjem da viđam prve seoske kuće. Spuštam se u selo:

U Gornjoj Nevlji su u toku radovi na zameni dotrajalih drvenih bandera. Kopaju se rupe i postavljaju veliki betonski stubovi. Radove izvodi firma iz Leskovca!? Da li je to ono što je najpotrebnije preostalim stanovnicima ovog zabačenog dimitrovgradskog sela? Saznao sam da njih petoro stalno boravi u selu. Nekada ih je bilo preko 400.

Obišao sam jednu staru seosku česmu, a potom i, po mom mišljenju, najlepše mesto u selu - dvorište nekadašnje škole:

Sišao sam i do seoske crkve. Ima pomalo neobičan položaj - na groblju. Udaljena je oko 500 m od centra sela. Nalazi se u dolini, istočno od sela. Upravo sam na nju prvo naišao kada sam pre četiri godine tražio put od karaule Lazino brdo do Gornje Nevlje. Onaj ko prvi put dođe u selo, neće ni znati da je pronađe. Podignuta je 1933. godine, a obnovljena 2017. Posvećena je Svetoj Bogorodici:

Neobična je i po istaknutoj kupoli na krovu:

Nekada su meštani Gornje Nevlje pored svoje crkve slavili Konstantinov dan i Svetu Bogorodicu. Međutim, 1953. godine ovde se desio jedan nemio događaj. Tada su milicioneri iz Donje Nevlje došli, počeli da tuku ljude koji su slavili crkveni praznik i oterali ih... (Cvetko D. Ivanov, Saša Kostov, Vesna Nikolov, Ljudmila Zidarova: Vera i kamen - crkve i manastiri, Narodna biblioteka ,,Detko Petrov'', Dimitrovgrad 2018)

Po povratku u gornji deo sela ostalo mi je samo da se krivudavim putem spustim do mesta gde sam ostavio automobil. Za to su mi bila potrebna 25 minuta: