Pirot i pirotski kraj

29nov2025 Istraživanje Gradištanskog kanjona (ili prvog dela Sićevačke klisure)

Oko 40 minuta vožnje mi je bilo potrebno da autom stignem iz Pirota do ,,srca'' Gradištanskog kanjona i proširenja pored puta gde sam mogao da ostavim auto. Nalazio sam se između devetog i osmog tunela (tuneli u Sićevačkoj klisuri su numerisani iz pravca Niša i ukupno ih ima 13!). Nada mnom su bile visoke stene:

Otišao sam peške do mesta koje je dobro poznato niškim i pirotskim planinarima. To je čuveni Ćirin prolaz, mesto gde dolina Velji dol ,,udara'' na magistralni put. Nažalost, Velji dol je bio suv, iako je prethodnih dana palo mnogo kiše. Odavde se može u selo Gradište, ali i na Pleš, jedan od vrhova na Svrljiškim planinama koji planinari najčešće pohode.

Okrenuo sam auto i vratio se oko 800 m u pravcu Bele Palanke i Pirota. Sada sam bio između tunela br. 9 i 10. Po rečima Srđana Igića, ovde se sa ,,svrljiške'' strane kanjona, maltene na sam put, u vreme jakih pljuskova i intenzivnog topljenja snega, obrušava gotovo vertikalno veliki periodični (bujični) vodopad. I ja sam bio svedok te pojave nekoliko puta, ali sam uvek bio u autu, u prolazu kroz Sićevačku klisuru. Srđan je tu ne baš čestu pojavu uspeo da snimi.

U mom slučaju nije bilo ni kapi vode. Kao da je ta ogromna količina padavina prošlih dana naprosto projurila u prethodnim satima niz okomitu stenu i kroz ispust ispod puta pa se sjedinila sa Nišavom:

Ovo je bilo prvo mesto u Gradištanskom kanjonu na kome se pojavljuje periodični vodopad. Nalazi se u podnožju vrha Kičer (441 m). Ali taj vodopad je, kada ga ima, ipak manji u odnosu na onaj ,,glavni'', koji se nalazi još nekih 600 m bliže Beloj Palanci i Pirotu. Njega sam sa nestrpljenjem čekao da vidim. Čak sam imao u planu da se popnem na vrh Pinjkičer (510 m), koji se nalazi na suprotnoj strani kanjona (,,suvoplaninska'', iznad leve obale Nišave) i da ga po preporuci Saše Aranđelovića posmatram sa visine. Do ovog vrha bih se popeo obilaznim putem - iz belopalanačkog sela Crnče. Od ranije mi je bilo poznato da bi spuštanje niz samu dolinu, kroz koju teče potočić na kome se taj vodopad javlja (ispred Gradišta, između vidikovca iznad sela - 535 m i Savijanovog vrha - 520 m), bila izuzetno opasna avantura. Ovaj vodopad sam, na osnovu slika i videa koje sam video, nazvao Veliki Gradištanski vodopad.

Našao sam se pored kratkog tunela br. 12. Iz Sašine priče sam saznao da se pomenuti veliki vodopad obrušava gotovo po sredini susednog 11. tunela. Ovaj tunel je uz onaj br. 10 najduži u Sićevačkoj klisuri (220 m). Prethodno sam malo osmotrio okolinu i zahuktalu Nišavu:

Morao sam da prođem kroz taj 11. tunel. To mi nije predstavljalo problem, ali za nekoga ko nije bio u sličnoj situaciji može da predstavlja vrlo neprijatno iskustvo, pogotovo kad kroz tunel prolazi automobil ili kamion:

Vodopad pada malo bliže kraju ovog tunela i početku susednog tunela br. 10. Nemoguće ga je videti sa samog puta već se to može uraditi, kao što sam već opisao, sa vrha Pinjkičer (na suprotnoj strani kanjona) ili sa oboda doline kojom se on spušta. Po nekoj proceni, kada je pun vode i u svom reprezentativnom izdanju, mogao bi da bude visok i stotinak metara. Nažalost, ova spektakularna slika je retka i malo je onih koji se mogu pohvaliti da su je videli uživo. Postoji na nekim starim, crno-belim razglednicama Sićevačke klisure i tada je očigledno snimljen sa železničke pruge koja prolazi iznad suprotne (,,suvoplaninske'') obale Nišave. To bi teoretski bio treći način na koji bi Veliki Gradištanski vodopad mogao da se vidi i usnimi...

Pošto nisam mogao da čujem huk ovog vodopada, bilo je očigledno da je i on, kao i prethodni manji, protutnjao prethodne noći. Kiša je padala veče pre, ali očigledno nije tokom same noći. To je bilo dovoljno da sva količina vode, koja se sručila na tako mali sliv ovog vodopada, jednostavno prođe. U tunelu su se verovatno cedili samo ,,ostaci''...

Nisam bio razočaran jer sam konačno shvatio da se Veliki Gradištanski vodopad može ,,uhvatiti'' jedino po jakom pljusku, a tada je dolazak do mesta, odakle se može on fotografisati, veoma opasna avantura. Vratio sam se još oko 1.5 km u pravcu Bele Palanke i Pirota, do samog početka Sićevačke klisure i Gradištanskog kanjona, sa strane ovih mesta. Tu sam pronašao proširenje za parking auta:

Ovde je svojevremeno u funkciji bio veliki viseći most nad Nišavom. Već duže vreme je van funkcije i urastao je u vegetaciju. Teško ga je snimiti:

Krenuo sam ka ulazu u klisuru i prvom tunelu sa palanačke strane (zvanično tunel br. 13). Kratak je i lako ga je proći:

Prošao sam kroz taj tunel iz razloga što se nasuprot njemu, iznad leve obale reke, u Nišavu uliva potok Babica koji dolazi iz pravca sela Crnče. Znao sam da se u donjem delu tog potoka, nakon jakih kiša i topljenja snega, formira nekoliko vodopada. Uostalom istraživao sam ih u proleće 2024. godine, ali nisam stigao do onog najnižeg - http://www.pirotskikraj.com/arhiva/1123. Međutim, uverio sam se da pogled na dolinu Babice iz ovog ugla nije dobar:

Zbog toga sam promenio ,,taktiku''. Vratio sam se kroz tunel br. 13 i skrenuo levo, na stazu koja je vodila uz brdo. Namera mi je bila da se popnem na sam tunel i da odatle posmatram pomenutu dolinu. Uspon je trajao svega pet minuta:

Imao sam lep pogled na najniži vodopad, koji se sastoji od nekoliko kaskada i obrušava se iznad same železničke pruge. Jedna od ideja dolaska do njega je da se krene niz prugu od obližnje železničke postaje Radov Dol (selo Leskovik) i da se prođe kroz železnički tunel, prvi na ulasku u Sićevačku klisuru. Ali, taj tunel je dugačak nekoliko stotina metara i uzan, pa mogu samo da zamislim kako izgleda susret sa kompozicijom teretnog voza u takvom neosvetljenom tunelu...

Iznad najnižeg vodopada sam mogao da vidim i jedan vodopad do koga sam uspeo da siđem pre godinu i po spustom niz Babicu. Gore desno je bio Pinjkičer, idealan za posmatranje Velikog Gradištanskog vodopada:

I na kraju, rešio sam da posetim jedno meni drago mesto, iz detinjstva. Naime, kada smo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka putovali iz Pirota i Bele Palanke za Niš, glavni doživljaj nam je bio da sa desne strane puta vidimo pravi pravcati avion. Obilazio sam ovo mesto i ranije, pisao na blogu i znao da su od nekadašnjeg aviona ostali samo delovi.

Ovo mesto odlično poznaje moj prijatelj iz Bele Palanke, Braca Petrović. Voleo bih da nam u komentaru napiše kako je i odakle avion završio na ovom mestu. Možda nam ispriča i neku zanimljivu priču vezanu za njega i kafanu koja je radila na tom nekada prometnom mestu...

Trajanje relacije: oko 2.5h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: zanimljiva avantura i istraživanje možda i najživopisnijeg dela Sićevačke klisure; potraga za ogromnim povremenim (bujičnim) vodopadima sa ,,svrljiške'' (gradištanske) strane

Rizici: kretanje po magistrali i prolazak kroz tunele; vodopadi u Gradištanskom kanjonu su aktivni bukvalno samo u vreme provale oblaka i intenzivnog topljenja snega; svaki pokušaj istraživanja i fotografisanja navedenih vodopada, koji prevazilazi ono što je opisano u ovoj reportaži, jeste izuzetno opasna avantura!