Od Sopotskog hana do Sopota i Oreovice

1feb2026 Od Sopotskog hana do Sopota i Oreovice

Zgrada u mestu Sopotski han (7.5 km od centra Pirota putem za Temsku i Knjaževac) sada stoji prazna. Pored nje protutnji po neki kamion ili teretni voz. Nišava tiho šumi. Legenda kaže da se kroz ostarele zavese na prozorima, kada se licem dodirne staklo, vidi na zidu uramljena fotografija Alekse Popovića kako ga Kinez vozi na rikši. Ko naviri znaće zbog čega ovu zgradu zovu kafana ,,Šangaj''...

Čuvena zgrada na Sopotskom hanu je u nedelju bila moje polazište za novu avanturu. Mnogi ne znaju da se tu nekada, u tursko vreme, nalazio konak gde su se putnici mogli odmoriti i zameniti konje. Ostao je svratište putnika i po oslobođenju od Turaka. Još manje ljudi zna da je među srpskim vojnicima koji su svraćali u kafanicu tokom Srpsko-bugarskog rata 1885. godine bio i Branislav Nušić. U pripoveci ,,Dunja'' opisao je izgled Sopotskog hana i svoja prijatna sećanja na konobaricu Dunju...

Kompletnu priču o životnom putu Alekse Popovića iz Sopota, vlasnika kasnije kafane ,,Šangaj'', pročitajte na adresi: http://www.pirotskikraj.com/arhiva-predloga/493

Deonica od Sopotskog hana do Sopota (oko 2 km) je kratka i savladava 150 m visinske razlike. ,,Napao'' sam je hrabro, bez oklevanja i nepotrebnih zastajkivanja. Jedno mesto nisam mogao da zaobiđem bez svraćanja, odmah u startu, a to je stara česma pored potoka Bezdet, desne pritoke Nišave. Ovde sam imao i prvi susret sa lokalnim psima, a ispostaviće se da ih kasnije neću mimoići ni u Sopotu niti u Oreovici.

Potok Bezdet se brzo odvaja od glavnog puta. Dolazi iz pravca doline koja se pruža između Sopota i Nišora.

Bilo je hladno, ali me to nije sprečilo da uživam u pogledu na okolinu, najviše u pravcu zapada - meandra Nišave, puta za Temsku i mesta Prebijen del. U daljini, daleko iznad desne obale Temštice, mogao sam da vidim sela Kumanovo i Ragodeš:

Dugo nisam prolazio ovim putem. Poslednji put sam u Sopot stizao iz pravca Crkvice Svetog arhangela Gavrila, a u Oreovicu iz Temske i Bukovice. Mesto gde se ranije put ugibao pod naletom klizišta sada je u znatno boljem stanju:

U Sopot sam ušao dvadesetak minuta nakon Sopotskog hana:

U centru sela su velika zgrada zadružnog doma i česma sa šest šopki iz kojih nadire voda. To ukazuje na bogatstvo Sopota vodom (vlaška reč ,,šopot'' označava ,,izvor'' pored koga se selo nalazi). ,,Živa'' je i prodavnica preko puta doma, iako se selo, koje je nekada brojalo oko 1100 ljudi, svelo na nekih 150 stanovnika.

Pokušao sam da od ovog mesta stignem do obližnje Sopotske banjice, prateći tok vode koja se sliva niz sokak. U tome su me sprečili oni koje ovo mesto čuvaju od nepoznatih posetilaca - seoski psi:

Uspeo sam tek iz drugog pokušaja, u povratku iz Oreovice i nakon spusta kroz sopotsko groblje:

Iznad doma put uz veliki nagib produžava u pravcu Oreovice. Razlika u nadmorskoj visini dva sela je 260 m. S desne strane je napuštena škola, a iza nje i velika seoska crkva. Pored škole je jedna stara i izuzetno lepa kuća:

Crkva je neobičnog oblika - izdužena, i u nju se ulazi sa strane, zato što je sa prednje, zapadne strane za nju prilepljen zvonik:

Crkva je posvećena Svetom Iliji. Pored nje se nalazi više starih, kamenih krstova. Natpisi su na staroslovenskom jeziku, a na jednom se jasno raspoznaje 1837. godina:

Od crkve nastavlja jak uspon na putu za Oreovicu. Posle pet minuta stižem do prevoja na putu između dva sela. Tu su jedno veliko mirosano drvo i obročni krst (posvećen Svetom Jeremiji, iz 1936. godine), a u neposrednoj blizini i lokalna protivgradna stanica i mesto sa lepim pogledom na kraj u kome idem. Prstom pokazujem na Oreovicu u magli, iza nje su Kulišta (833 m), a desno, iznad sela su Srednja glama i Marine livade:

Zatim kreće spust, put krivuda pa se ponovo penje poput zmije:

Ispravlja se pred ulazom u Oreovicu:

Oreovica nekada nije bila malo selo. Poznata je po hajduku Stojanu Oreovačkom, koji je jedno vreme bio strah i strepet za Turke. Svako ko je bio u ovom selu zna da se kroz njega dugo prolazi, nažalost, pored uglavnom napuštenih kuća:

Od sopotske crkve i škole su prošla 35 minuta. Školska zgrada u Oreovici potiče iz 1927. godine:

Odmah tu su zvonik (verovatno na mestu starog crkvišta) i skretanje na put kojim se može do puta za Zavojsko jezero i sela Nišor. Na otprilike polovini tog puta nalazi se spomenik do koga sam ja stizao iz drugog pravca - upravo sa puta za Zavojsko jezero i Srednji Visok. Posvećen je oslobodiocima Pirota iz Drugog srpsko-turskog rata, i podignut je na mestu gde je u decembru 1877. godine poginuo čuveni kapetan Milutin Karanović.

Moram da priznam da nisam znao da Oreovica ima svoju crkvu. Mislio sam da postoji samo crkvište sa zvonikom pored seoske škole. Ali, uvek nešto naučim. Putokaz, koji ranije nisam viđao, uputio me u donji deo sela, u potragu za Crkvom Svete Marije Magdaline. Nažalost, nisam se snašao po blatnjavim seoskim sokacima pa sam od iznenadne prilke, koja mi se neplanirano ukazala, ubrzo odustao:

Sećam se da je Oreovica ranije imala velikih problema sa vodosnabdevanjem. Izgleda da je taj problem izražen samo leti. Zimi voda u centru sela izbija sa svih strana, slično obližnjem Sopotu. Ovde je jedno od najvećih pojila u pirotskom kraju:

Godinama obilazim pirotska sela i dolazim do zaključka da je slika koju zatičem sve tužnija, da su kuće sve praznije, a da je sve manje ljudi...

Produžavam u gornji deo Oreovice:

Ulazim u dolinu potoka koji dolazi iz pravca istoka. Zove se Gabrovnik i sliva se do Temske gde se uliva u Temšticu. Periodičnog je karaktera, a vodom ga hrani vrelo koje se nalazi na oko 500 m od zadnjih seoskih kuća. To je mesto kome se uvek rado vraćam. Do njega vodi blatnjav put kojim se može u dolinu između Golaša i Srednje glame, kao i do sela Koprivštica:

Pošto odavno ovde nisam bio, pomalo sam i zaboravio način prilaska vrelu. Napravio sam grešku i na mestu na sledećoj fotografiji skrenuo levo, na usku stazu:

To se ispostavilo kao pogrešan potez jer je stazica neverovatno blatnjava i nezgodna za kretanje pošto njome prolaze krave. Nekako sam uspeo da stignem do potoka. Tu sam video tragove boravka stoke i uputio se ka samom vrelu. Nekada su ovoj dolini radile vodenice. Napokon je moja avantura, posle mnogo blata i laveža agresivnih seoskih pasa, zaličila na pravu bajku: