Pirot i pirotski kraj

22mar2026 V'zganica - Odorovski prelaz - vrhovi Velika Paramunica i Drađijak

Najbolji način da se stigne do Odorovskog prelaza i pređe sa severne na južnu stranu Vidliča jeste da planinarska akcija započne na prevoju V'zganica, na nekih 1055 m nadmorske visine:

Do Odorovskog prelaza je tačno 7 km rastojanja i treba savladati ,,svega'' 170 m visinske razlike. To čini ovu stazu idealnom za planinarske grupe i rekreativce jer nema velikih oscilacija u nadmorskoj visini (izuzetak je nešto ,,oštriji'' završni uspon do Odorovskog prelaza), a uz to - prolazi se kroz deo Vidliča koji je po mom mišljenju najlepši. Pored toga, izuzev završne deonice, nema većih skretanja pa je šumski put u svom većem delu (pogotovo početnom) ,,prav kao strela'':

Najpre preovladava zimzelena smreka, a ubrzo primat preuzima bukva. Ono što posetiocu V'zganice prvo upada u oči jeste lepota njene šume. Drugo, planinski venac Vidliča se brzo po polasku sa V'zganice, približava putu kojim idete na svega par stotina metara. I to je jedno od obeležja ove prelepe planinarske staze:

Na nekoliko mesta pored puta se primećuju izvori vode. Severna strana Vidliča se u tom pogledu potpuno razlikuje od suvlje, južne strane:

Šuma se ovde dosta eksploatiše i prosečen je veliki broj puteva kroz nju. Nažalost, nema putokaza u pravcu Odorovskog prelaza pa pojedina mesta mogu planinare da dovedu u nedoumicu:

Dvadesetak minuta nakon polaska, na oko 1.5 km od početne tačke, u samom podnožju Visoke stene (1338 m), dolazim do jednog interesantnog mesta koje je lepo zamišljeno kao izletište i škola u prirodi za decu. Ipak, u prethodnim godinama prevagli su nebriga i nezainteresovanost da sačuvamo bilo šta što nam ne donosi ličnu korist. Ovo mesto sa lepim izvorom vode, koji se zove Studenac, nikako ne služi na ponos nama Piroćancima, naprotiv. Pomislio sam samo da je neko u sve što sam video tamo uložio određeni novac i veliki trud:

Visoka stena je okomiti deo glavnog venca Vidliča. To je najveća stena na ovoj planini. Kaže se da tamo ,,orlovi prave svoje gnezda, da je najpre ogreje jutarnje sunce i da na njoj najpre padne sneg.'' Plato iznad nje je vrlo nepristupačan. Kraj je teško stradao u požaru u leto 2007. godine, a ja sam se u težinu terena uverio u maju 2015. godine, kada sam se na Visoku stenu peo iz pravca Planinarskog doma.

Ovde bi alpinistička društva mogla da organizuju obuku svojih članova. Imate osećaj da se krećete deonicom od Bojaninih voda prema Devojačkom grobu, podnožjem Sokolovog kamena:

Sledi meni najdraži deo Visoke stene, gde se litica približava još više putu:

Poslednji put sam ovde prolazio oktobra 2020. godine. Jesenji pejzaži su ovde fanatastični. http://www.pirotskikraj.com/arhiva/407

Duboko dole, sa moje leve strane, mogu kroz bukovu šumu da razaznam konture rsovačkog manastira Svetog Ilije. Sa desne strane stene se nadvijaju poput zida i ja uživam u pogledu na njih:

Na pojedinim mestima primećujem da se put ka Odorovskom prelazu spušta. Kasnije, u povratku, još više sam postao svestan činjenice da ima mnogo ,,padova'' duž prvih 6 km relacije i da je zbog toga završni izlazak na Odorovski prelaz prilično naporan.

Lokaciju mesta koje predstavlja neki moj prvi cilj - Odorovski prelaz, sada već mogu da naslutim jer stenski greben počinje u njegovoj blizini polako da smanjuje svoju visinu. Takođe, mogu jasno da razlikujem i Veliku Paramunicu, vrh zapadno od Odorovskog prelaza:

Nakon 1h 10 min hoda dolazim do mesta gde se put deli. Pravo se produžava u pravcu Visočke Ržane i dela Vidliča koji je bio zahvaćen požarom avgusta 2024. godine. Tada je ovaj šumski put raščišćen i učinjen prohodnijim u odnosu na stanje koje sam ja imao priliku da vidim pet i po godina ranije.

Ja idem desno, na šumski put koji vodi uzbrdo do Odorovskog prelaza. Interesantno je da ovde na rastojanju malo većem od 1 km treba savladati skoro 200 m visinske razlike jer se nalazite malo niže nego na polaznom mestu na prevoju V'zganica!

Uspon je skoro celom dužinom ove deonice veoma jak. Moram da napomenem da postoji još jedan put, ili nekoliko njih, koji se odvajaju od glavnog puta nešto ranije i spajaju se sa završnom deonicom pre izlaska na Odorovski prelaz. Ti putevi omogućavaju nešto ravnomerniju promenu visine, njihov kvalitet je nešto lošiji, ali i dalje sasvim dobar i ja sam taj način koristio u povratku. Na nekoj od narednih fotografija je prikazano jedno mesto spajanja tih puteva. Velika Paramunica vam je visoko gore, s desne strane:

Sa porastom visine otvara se pogled na sever, u pravcu sela Rsovci, Vladikinih ploča, Visočke Ržane, Stare planine (Stražna čuka i Jovankov vrh). U pozadini možete da posmatrate trasu staze kojom ste hodali, praktično u celoj njenoj dužini:

Ranije nego što sam predviđao u najavi, posle tačno sat i po vremena, izlazim na jedno fantastično mesto, sa koga se otvara pogled na jug - Odorovski prelaz, nazvan tako po obližnjem dimitrovgradskom selu Visočki Odorovci:

Mesto kao stvoreno za odmor i uživanje u lepom pogledu na okolinu. Sa desne, zapadne strane je Velika Paramunica (1283 m), vrh na koji sam momentalno odlučio da se popnem:

Uspon na Veliku Paramunicu je potrajao oko 25 minuta i moram da priznam da uopšte nije bio lak. Teren po kome se krećete je izuzetno težak, a kamenje (,,kao posipano'') je tako oštro da morate imati odgovarajuću planinarsku obuću (koja vam na deonici od V'zganice do Odorovskog prelaza praktično nije bila neophodna). Takođe, morate voditi računa o svom kretanju. Zamislite da na takvom terenu nezgodno padnete na glavu...:(

Nekoliko puta sam izlazio na neke prolazne vidikovce sa kojih je bio lep pogled na obe strane - i na Pućosko ravnište i istočni, najviši deo Vidliča, kao i na sever, sa Starom planinom i dolinom Visočice:

Konačno - izlazak na vrh Velika Paramunica. Ispod njega je provalija dubine preko 200 metara!

Isprva, u planu nije bilo neko dalje osvajanje Vidliča. Ali, vrh Drađijak (1279 m, niži od Paramunice svega 4 m i udaljen vazdušnom linijom od nje oko 500 m) učinio mi se pogodnim za tako nešto:

Morao sam prvo da se spustim u malu dolinu ili ,,žljeb'' između dva vrha. Tamo sam zatekao mesto koje me oduševilo - vidikovac s pogledom na Visoku stenu i stazu kojom sam došao sa V'zganice. Približavajući se njemu ispred mene su istrčale tri srne. Imao sam vremena da aktiviram svoj mobilni i uslikam ih, ali ja sam izabrao da to ne radim i da uživam posmatrajući njihov prelaz na drugu stranu doline...

Odavde sam se lako popeo na vrh Drađijak. Zapadno od njega je Mečja gora (1261 m), a južno, s druge strane prostrane dolina koja ,,polovi'' Vidlič - Lipa (1137 m). U daljini su Tošmikova čuka, Pistarac, Vučje, Basarski kamen... Na vrhu Drađijak primetio sam za ovaj kraj karakteristični kameni bedem, okrenut na južnu stranu. Imali su zaštitnu ulogu i podignuti su u vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, pre više od sto godina:

Sa vrha Drađijak započeo sam svoj povratak, koji je do V'zganice potrajao oko 1h 40 min. Najpre sam se oprezno spustio do Odorovskog prelaza, praveći ,,rezime'' onoga što sam video na Vidliču i onoga što me fasciniralo:

Zatim i malo izmenjenom trasom od Odorovskog prelaza do V'zganice: