Zvonačka Banja, kanjon Cedilka i Vetrensko jezero

23jun2019 Zvonačka Banja, kanjon Cedilka i Vetrensko jezero

Posle obilaska Manastira Svetog Nikole i kratkog odmora u kafani pored Poganovskog manastira, našli smo se u Zvonačkoj Banji. Posetili smo dva zanimljiva mesta u njenoj neposrednoj blizini, a za mene je to bila prilika da evociram brojne lepe uspomene.

Šta reći o Zvonačkoj Banji u koju smo godinama išli na kampovanje i odmor ili makar samo na kupanje u bazenu sa toplom vodom? Šta reći a ne probuditi uspavane prejake emocije prema mestu u koje sam najpre otišao nakon svog diplomiranja na fakultetu u leto 2000. i u kome je moja generacija đaka Pirotske gimnazije 2002. godine proslavila svoje prvo nezaboravno okupljanje posvećeno desetogodišnjici mature? Teško je to uraditi u trenutku kada je Banja već duže od deceniju enterijer za snimanje horor filmova, a vlasnici malog broja preostalih vikendica se suočavaju sa problemom nezamislivim za XXI vek - nemaju vodu za piće! Poslužiću se trikom i dozvoliti da umesto mene govore slike i stari tekstovi (u suprotnom bih sigurno zaplakao):

Termalno-mineralni izvori u Gornjem i Srednjem Ponišavlju bili su poznati kao lečilišta još u davna antička vremena. Tako je Zvonačka Banja sa svojom toplom vodom korišćena za lečenje još u rimsko doba. Prilikom njenog obnavljanja 1926. godine, otkopan je pod stare građevine izgrađene od pečenih ploča, izduženog i pravougaonog oblika rimskog tipa. Na jednoj od njih otkriven je rimski natpis koji na žalost nije mogao da bude pročitan. Pretpostavlja se da je na njemu bilo ispisano ime sopstvenika banje.

Zvonačka Banja je svoj procvat doživela za vreme vladavine bugarskog cara Asena u XII veku, a po kome nosi naziv i visoka stena iznad banje - Asenovo kale. Udaljena je oko 35 km od Pirota i pripada opštini Babušnica. Nalazi se na oko 670 m nadmorske visine.

Termalni izvori Zvonačke Banje izbijaju na levoj strani Zvonačke reke (Blatanice), leve pritoke Jerme. Voda glavnog izvora izbija pod pritiskom koji izaziva klobučanje i žuborenje. Izvor je zahvaćen malim zagatom iz kojeg se odvodi do kupatila i do česmi gde se koristi za piće. Minimalna izdašnost izvora iznosi oko 9 l/s, dok je temperatura vode 28^oC. Voda Zvonačke Banje nije samo termalna i mineralna, već je i radioaktivna. Pretpostavlja se da dolazi sa dubine od oko 600 m.

Izdašnost izvora Zvonačke Banje menja se tokom godine. Najviše vode ističe iz izvora u periodu maksimalnog stanja podzemnih kraških voda - u proleće i krajem jeseni, a najmanje krajem leta i početkom jeseni. U vreme maksimalne izdašnosti glavnog ojačaju i sporedni izvori, koji imaju znatno nižu temperaturu. Srednje kolebanje temperature na glavnom izvoru kreće se od 1 do 2^oC.

(Jovan B. Petrović i Milivoje B. Popović: Banje i banjice u gornjem i srednjem Ponišavlju - Pirotski zbornik br. 31, 2006)

Sam hotel „Mir“ je gradjen u periodu od 1979. do 1983, a sa radom je počeo tek 1987. Hotel je građen sa kaskadama, na izrazito brdovitom terenu, po uzoru na poznati hotel ,,Srebrna krila" na Floridi. Lekovita banjska voda veoma blagotvorno deluje na nervni sistem, pa je bila pravi raj za sve one koji boluju od takozvanih menadžerskih bolesti, izazvanih svakodnevnim stresom. U sklopu hotela postojao je kompletan medicinski blok sa svim potrebnim aparatima i medicinskim osobljem. Hotel je posedovao jedan zatvoreni i dva otvorena bazena sa banjskom vodom.

Vlasnik hotela, UTP „Srbija“ iz Pirota, izdalo je u zakup 2005. ovaj hotel na dve godine vlasniku jednog pirotskog preduzeća. Pod opravdanjem da želi da temeljno renovira hotel, on je 2006. praktično započeo njegovu temeljnu dekonstrukciju. Poskidao je sva vrata, prozore, demontirao radijatore i cevi od elektro, vodovodnih, grejnih i ventilacionih instalacija i sa pratećim inventarom ih kasnije prodavao kao sekundarne sirovine. On je čak sa hotela uklonio delove spoljnih zidova, porušio ograde terasa, pregradne zidove, skinuo krov... Prodao je i pumpu koja je ovaj kraj snabdevala čistom izvorskom vodom.

Hotel ne radi od 2007. godine. Već nekoliko godina se u celoj Zvonačkoj Banji ne oseća nikakav mir! Veliki broj ljudi radio je u hotelu ili se izdržavao od trgovine i izdavanja vikendica. Danas, sve izgleda pusto, turista namernika nema, a jedini stalni gost hotela je vetar. Sela koja gravitiraju ka Zvonačkoj Banji polako odumiru, jer je taj hotel bio jedina nit koja je mlade ljude još držala u tom kraju.

(paradoksija.blogspot.com / Slučaj Zvonačka Banja - Nemir hotela ,,Mir'', tekst od 22.04.2010, autor Marjan Milanov)

Šokirao sam se kad sam video da je nekadašnji zatvoreni bazen hotela pun vode! Kao da je bio spreman da uskočim u njega, kao pre tridesetak godina:

Sadašnji izgled otvorenih bazena (poslednji put smo se u njemu okupali u avgustu 2015):

U svojoj knjizi ,,Lepa, zanimljiva i manje poznata mesta u pirotskom kraju'' napisao sam sledeću rečenicu, poučen iskustvom iz leta 2016: ,,Staza kojom se sa puta koji prolazi kroz Zvonačku Banju silazi do uskog kanjona Cedilka, dobro je obeležena.'' Nemam primedbu na to, ali samo mesto sada izgleda ovako:

Spust niz šumu traje svega pet minuta:

Kanjon je dug stotinak metara. Prvo se nailazi na stari kameni most, a zatim i na tunel, na mestu gde se okomite, skoro vertikalne stene kanjona gotovo dodiruju. Most i tunel su građeni za potrebe jedne od najzanimljivijih rudarskih železnica u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji, koja je iz nekadašnjeg rudarskog sela Rakite vodila preko Trnskih Odorovaca i kanjona Jerme do Belog Polja kod Sukova.

Moje kolege su bile oduševljene izgledom ovog lepog mesta. Sišli smo ispod mosta kako bi ga fotografisali. Ovde je uvek vlažno, svetlost teško dopire do reke, a voda se u kapima sliva niz stene obrasle mahovinom (otuda i naziv kanjonu - Cedilka). Sreli smo jednog ribolovca, a pronašli smo i izvor vode nizvodno od mosta:

Prošli smo kroz tunel i došli do ribnjaka koji se nalazi između puta za selo Jasenov Del i Zvonačke reke:

U neposrednoj blizini, pored samog puta, nalazi se nekoliko lepih starih kuća:

Krenuli smo putem uz Vetrenski potok. Morali smo da ga preskačemo dva puta:

Posle dvadesetak minuta šetnje uz Vetrenski potok, već prilično umorni, stigli smo do malog veštačkog jezera. Dugo je svega par stotina metara, široko najviše 50 m, a pristup mu je otežan jer se nalazi duboko ispod puta. Kada sam poslednji put bio ovde, pre sedam godina, sreo sam i neke ribolovce iz Niša. Posmatrali smo ga kroz grane drveća, a upravo su mu one davale neobičnu zelenu boju:

U povratku nismo išli istim putem. Nakon izbijanja na put za Jasenov Del, krenuli smo njime u suprotnom smeru i izašli na regionalni put koji povezuje Zvonačku Banju sa selom Zvonce i Babušnicom. Imali smo prelep pogled na Asenovo kale: