Pirot i pirotski kraj

16feb2019 Staničenje (najstarija crkva, bivša mlekara i Crvena stena)

Do Staničenja se iz Pirota stiže lako i brzo. Na putu za Niš, neposredno ispred mosta na Temštici, treba skrenuti desno i popeti se na nadvožnjak. Sa njega se pruža lep pogled na trake novog auto-puta:

Na oko kilometar od ovog mesta, na putu za selo, treba zastati. Tu se nalaze seoska osnovna škola i staničenjska Crkva Svete Petke, najstarija u ovom kraju. Potiče iz XIV veka (po nekim podacima sa kraja XIII veka).

Crkva je u gotovo neizmenejnom obliku sačuvana do današnjih dana. To je jednobrodna građevina, bez kupole, živopisana 1331/32. godine. U njoj se nalaze lepe i vredne freske. Nije velikih dimenzija i ima malo prozora. Uvek je zaključana, tako da još nisam bio u prilici da obiđem njenu unutrašnjost. Na zapadnom zidu crkve, iznad ulaznih vrata, nalazi se prava mala galerija od desetak istorijskih portreta.

Jedna stvar vezana za ovu crkvu je veoma zanimljiva - ranije je nosila naziv Svetog Nikole, a danas se zvanično zove Crkva Svete Petke. Postoje dve legende o promeni imena ove crkve.

Prva datira iz 1398. godine i govori o kneginji Milici koja se bavila i diplomatskom delatnošću. Ona je zajedno sa Jefimijom te godine išla kod sultana Bajazita da zastupa interese svoga sina Stefana. Tom prilikom je izdejstvovala prenos moštiju Svete Petke iz Vidina u Beograd. Na tom putu mošti svetice su prenoćile u staničenjskoj Crkvi Svetog Nikole i otuda kasnije promena njenog naziva.

Druga legenda je više istorijska činjenica. Naime, 25. marta 1796. po starom kalendaru, na Blagovesti Presvete Bogorodice, kada je u crkvi i oko nje bilo mnogo meštana, upali su Turci krdžalije i posekli silan svet. Od tada crkva nije otvarala vrata narednih 20 godina. Po ponovnom otvaranju promenila je ime u Crkvu Svete Petke.

(Sajt https://sites.google.com/site/stanicenjers/Verski i istorijski spomenici/Crkva Svete Petke, autor Slaviša Ranđelović, 14.12. 2013.)

Pored crkve se nalazi starinski lep zvonik. Za kulturno dobro crkva u Staničenju je proglašena 1967. godine i od tada je pod zaštitom države. Za spomenik kulture od velikog značaja proglašena je 1979. godine.

Malo dalje od crkve je most na Nišavi i odavde počinje glavni deo sela.

Nekoliko stotina metara niže od ovog mosta, u Nišavu se uliva njena najveća pritoka - Temštica, koja u nju unosi, posebno u proleće, veliku količinu vode sa padina Stare planine. To je najveće rečno ušće na teritoriji opštine Pirot. Do ovog zanimljivog mesta se dolazi iz drugog pravca, tako da ću o njemu pisati nekom drugom prilikom.

Staničenje je 2002. brojalo 610 stanovnika. Posle Drugog svetskog rata, 1948. godine, to je bilo jedno od većih pirotskih sela sa skoro 1400 stanovnika. Ranije je njegov značaj, pored veoma prometnog druma, bio mnogo veći nego danas. Selo ima i svoju železničku postaju (stanicu), sa tri koloseka koji omogućavaju mimoilaženje vozova na pruzi Pirot - Niš.

Ono što i pored svih pomenutih pogodnosti položaj ovog sela čini pomalo nepovoljnim jeste činjenica da je smešteno u podnožju severnih padina Belave. Zbog toga je u samom selu prilično hladnije nego u okolini, a sumrak pada ranije nego u drugim obližnjim selima.

Staničenjske ulice i sokaci nisu zgodni za snalaženje. Ako se od mosta krećete uzbrdo i držite pravac desno (ka zapadu), doći ćete do mesta sa koga se pruža pogled na karakterističnu stenu koja se strmo izdiže iznad dela sela. Naziva se Crvena stena i lako je uočljiva sa puta i pruge koji povezuju Pirot i Niš:

U podnožju Crvene stene nalazi se nekoliko ,,znamenitosti''. Pre svega, tu je stara seoska česma:

Tu je i jedan objekat po kome je selo Staničenje nekada bilo nadaleko poznato. To je napuštena mlekara koja je ranije korišćena za sazrevanje pirotskog kačkavalja, pre nego što je on preko Soluna brodovima transportovan čak do Amerike i arapskih zemalja.

Mlekara je podignuta 1954. godine na ulaznom otvoru u jednu veliku pećinu u kojoj je temperatura vazduha uvek ispod 5 stepena. Pećina je korišćena kao veliki prirodni frižider i predstavljala je lep primer preobraćanja prirodne u namensku ostavu, odnosno iskorišćavanja kraških podzemnih šupljina u privredne svrhe. U njoj je čuveni pirotski kačkavalj, pod dejstvom hladnog pećinskog vazduha i na blagoj promaji, dobijao specifičan ukus i aromu. U jednoj turi moglo je da se skladišti i do 16 vagona kačkavalja.

I pre izgradnje mlekare i uređenja pećinskog okna, ova pećina, deo kompleksa pećina poznatih pod nazivom Staničenjeske ledenice, korišćena je za iste namene. U prošlosti su je kao prirodnu ostavu i hladnjaču koristili bačijski stočari sa Belave, a u XIX i prvoj polovini XX veka i Crnovunci (poreklom iz severne Grčke i Makedonije).

Danas su pećina i mlekara napušteni, a samo mesto izgleda sablasno. Ulaz u pećinu se urušio, a u pirotskom kraju nema više velikih proizvođača mlečnih proizvoda koji bi obnovili mlekaru i iskoristili njene potencijale. 

U velikoj pećini nekada se nalazio izvor Svete Bogorodice. Naš čuveni geograf Jovan Cvijić ga je svrstavao u najhladnije u Srbiji, zbog temperature njegove vode od svega 4 stepeni. Međutim, izgradnjom mlekare, pedesetih godina prošlog veka, izvor je najvećim delom zabetoniran pa mu je pristup veoma otežan.

(Dr Živorad Martinović i dr Mihajlo Kostić: Staničenjske ledenice - Pirotski zbornik br. 1, 1968)

U blizini napuštene mlekare je i jedan zanimljiv objekat za koji nisam siguran da li predstavlja ostatke stare krečane ili ćumurane. Tu je i druga seoska crkva, posvećena Uspenju Presvete Bogorodice:

U pirotskom kraju postoji nekoliko sela koja imaju po dve crkve. Pored Staničenja, u prošlom članku sam pisao o crkvama u selu Činiglavci, a po mojim saznanjima, po dve bogomolje imaju i Dobri Do i dimitrovgradsko selo Petrlaš.

Sve pomenute objekte u Staničenju sam posećivao i ranije. Sada sam želeo nešto novo, a to je prelazak obodom Crvene stene, iznad samog sela. Odavno sam, putujući za Niš, maštao da to i uradim.

Produžio sam putem koji vodi u krajnji zapadni deo sela. Prošao sam između dve velike bazne stanice, vidljive izdaleka, ispod kojih se nalazi ušće Temštice u Nišavu. Produžio sam putem posle prestanka asfalta i ušao u jednu dolinu kojom ovaj put nastavlja u dubinu masiva planine Belave. Možda se njime može do Velikog Suvodola, sela koje se nalazi sa suprotne, južne strane planine. Ubrzo sam skrenuo sa tog puta i krenuo uzbrdo, u nameri da sa zapadne strane izađem na plato iznad Crvene stene. Imao sam lep pogled na auto-put kod sela Crvenčeva:

Posle dvadesetak minuta hoda i penjanja, od druge staničenjske crkvice, našao sam se na zaravni između Crvene stene i glavnog venca planine Belave. Nastavio sam da se krećem u pravcu istoka, u nameri da napravim krug i fotografišem selo iz ,,ptičje perspektive''.

Pogled je bio fenomenalan. U daljini sam mogao da vidim venac Stare planine (Midžor i najviši vrhovi su bili pod snegom), Marine livade, Pravac, Kitku i Vidlič. Istočni deo Đurđevpoljske kotline bio je kao na dlanu. Daleko na severozapadu se isticao Paješki kamen sa strmim odsekom.

Pogled u dubinu na samo Staničenje nije bio najbolji iz prostog razloga. Belava sa Crvenom stenom potpuno natkriva selo i stvara velike senke. Možda bi najbolji pogled sa ovog mesta bio leti u podne, kada je sunce visoko. Kako god, kretao sam se po samom rubu Crvene stene (oko 130 m visinske razlike od sela) i uživao u pogledu:

U dnu sam mogao da vidim sve one objekte pored kojih sam prošao samo pola sata ranije:

Na jednom mestu naišao sam na krst koga su meštani podigli 2003:

Bio sam oduševljen okruženjem u kome se nalazim pa sam napravio veliki broj fotografija:

Posle 20-ak minuta hoda po zaravni, krenuo sam da silazim u jednu dolinu koja je trebalo da me odvede u drugi, istočni deo sela:

Poslednje sunčeve zrake sam koristio da napravim još lepih fotografija:

Spustio sam se niz stazu do jednog mesta gde se nalazi izvor vode sa pojilom za stoku. Meštani ga nazivaju Vinski kladenac. Neposredno ispod njega je objekat seoskog vodovoda:

Brzo sam se našao u delu sela gde ranije nisam bio. Tu se nalazi veliki spomenik posvećen meštanima palim u borbama u poslednjim ratovima:

Posle tačno sat i dvadeset minuta, našao sam se na mostu na ulazu u selo. Uspeo sam da napravim pun krug oko njega.

Trajanje relacije: oko 2h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: izuzetno zanimljivo selo sa velikim brojem interesantnih mesta, nezaboravan prelaz preko Crvene stene sa fantastičnim pogledom na okolinu

Rizici: kretanje nad ambisom po Crvenoj steni!